Danak u investicijama

Turska noga ponovo se približava kalemegdanskom utvrđenju. Ali je niko i ne sprečava na tom putu. Strah od nabijanja na kolac i od seče knezova, vekovima posle, odmenile su odnedavne prijateljske posete parlamenata dveju zemalja. Nakon što je skupštinska grupa prijateljstva s Turskom posetila parlament te zemlje, krajem meseca će poseta biti uzvraćena, pa će se u Narodnoj skupštini, a verovatno i na Kalemegdanu (nakon turskih glumaca), naći i turski poslanici. Predvođena predsednicom parlamenta Slavicom Đukić-Dejanović, Srbija je otpočela prijateljsku saradnju sa Turskom, na najvišem nivou do sada (kako su to obe strane okarakterisale). Priča se da Turkish airlines, jedna od najuspešnijih aviokompanija u svetu, kupuje JAT, Turci preko Turkcell-a ulaze i u trku za „Telekom“, a voljni su i da grade puteve po Srbiji. Istovremeno, Evropom se širi bauk od nadirućeg uticaja te zemlje zasnovan, kako na sve impozantnijim privrednim pokazateljima te zemlje, tako i na njenom realnom širenju uticaja na prostor nekadašnjeg Otomanskog carstva. Navodno bi, pišu zapadni mediji, jedna zemlja koja se vratila islamističkim korenima, uređena, ali znatno manje slobodna od one Ataturkove, mogla iskoristiti talas evroskepticizma da dugogodišnje kandidate za članstvo i one koji to, poput Srbije, još nisu ni postali, okupi pod svojim snažnim neoosmanskim krilima. U to ime, Srbija je u decembru, kao poslednja zemlja u regionu, uvela uzajamni bezvizni režim sa ovom ekonomskom i vojnom silom. Vetar u leđa takvim strahovima duvao je ministar spoljnih poslova Turske lično kada je na jednom skupu u Sarajevu sa žarom podsećao na otomansko nasleđe i Turke koji su na ove prostore došli na konjima, a nisu se, kao neki, spuštali padobranima, ističući da je „istorijska dubina“ zvezda vodilja spoljne politike Turske. Ahmet Davutoglu, koji se inače smatra idejnim tvorcem celokupne politike vlade Redžepa Erdogana bio je otvoren: „Mi želimo novi balkanski region, utemeljen na političkim vrednostima, ekonomskoj međuzavisnosti i saradnji i kulturnoj harmoniji. To je bio otomanski Balkan. Mi ćemo obnoviti taj Balkan,“ gađao je pravo u metu Davutoglu. Vest da je i predsednica srpskog parlamenta u Ankari kazala da je saradnja sa Turskom važnija Srbiji od evropskih integracija, šokirala je ovdašnju javnost naviknutu da nad EU nema spoljnopolitičkog prioriteta. Slavica Đukić-Dejanović za NIN demantuje tu vest i objašnjava da je njen stav da bi „saradnja sa svim zemljama regiona dala veliki doprinos ciljevima koje imamo i na putu ka EU“. Iako postoje pitanja o kojima se „možda i ne govori“ na tim visokim parlamentarnim skupovima, „stvara se atmosfera“ koja otvara put sve boljim odnosima dveju zemalja, kaže predsednica parlamenta. Sa druge strane, razgovara se o održavanju te postignute međudržavničke saradnje, kulturnoj razmeni i, najvažnije, uzajamnim investicijama, ali i o Bosni i Sandžaku. Đukić-Dejanovićeva kaže da Srbija i Turska imaju zajednički interes u Bosni i Hercegovini. „Ne može niko poricati da Srbija ima uticaj na Republiku Srpsku i Turska na bošnjačko stanovništvo u BiH. Ali, naši interesi su zajednički. Ti uticaji bi u suptilnom obliku diplomatije trebalo da donesu pozitivne posledice za ceo Zapadni Balkan“. Važnost koju je saradnja sa Turskom dobila među srpskom političkom elitom uopšte bila je očigledna u protekloj i godini pre, kada su veoma ubrzano započele posete na relaciji Beograd - Istanbul, Ankara - Novi Pazar, sa povremenim druženjima u Sarajevu. Najzapaženije bilo je trilateralno potpisivanje Istanbulske deklaracije na predsedničkom nivou (Boris Tadić, Abdulah Gul i Haris Silajdžić) koje je označilo početak i zvaničnog posredovanja Turske u „slučaju BiH“. Turska je umirila najostrašćenije struje na bošnjačkoj političkoj sceni, a od Srbije se, valjda očekuje da „umiri“ Milorada Dodika. Skeptici strahuju da bi pod pritiskom ove NATO velesile, a nadasve najboljeg američkog partnera u ovom delu sveta, Srbija mogla da popusti i odustane od Dejtonskog sporazuma i od Republike Srpske. Drugo posredništvo koje je Ankara velikodušno ponudila odnosi se na pregovore Beograda i Prištine. Još jednom podsećajući na istorijske veze, bosforska elita pokušala se nametnuti kao jedan od nekoliko globalnih faktora, koji kroje život u ovom regionu. Brisel ovu ponudu nije prihvatio sa odobravanjem, ali zato je Beograd dobrovoljno pristao da turski političari smire strasti unutar Srbije. Dvojicu zavađenih sandžačkih lidera Rasima LJajića i Sulejmana Ugljanina, nije pomirio samo Mirko Cvetković u čiju su vladu zajedno ušli, nego je dugogodišnju zavadu rešavao i turski šef diplomatije lično. U Novom Pazaru su se, uostalom, dva predsednika najpre i srela. Ali, to ne iznenađuje kao ni istorijsko koketiranje Davutogluovo sa Bosnom, jer, u zemlji od 74 miliona stanovnika živi čak 9,5 miliona ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, trenutnih ili potencijalnih birača vladajuće AKP (Stranke pravde i progresa). Polovinu tog broja čine stanovnici poreklom iz Srbije, mahom sa juga. A u toj činjenici leži još jedan interes Turske da ostvari dobre odnose sa Srbijom, smatra Meho Omerović, jedan od članova skupštinske grupe prijateljstva sa tom zemljom. „Sa naših prostora poreklo vode čak i nekoliko turskih milijardera, potencijalnih investitora. Jedan od njih, Tarik Šaran, razgovarao je na tečnom srpskom sa Borisom Tadićem prilikom naše prve posete 2007. godine. Ti ljudi imaju poseban interes da investiraju u Srbiju, ali ni od koga ne treba očekivati da investira u regiju koja je nestabilna, u kojoj jedan verski vođa ima sve uloge u društvu, u kojoj je nacionalna zajednica podeljena i preti se autonomijom. Zbog toga i Turska želi stabilnost Sandžaka. Zajednički interes Srbije i Turske su investicije, ekonomska razmena, politička stabilnost, ali i rodbinske veze koje ih vežu za Srbiju i zbog kojih oni dodatno žele da prestanu podele naroda.“ Ukupna ulaganja Turske u Srbiji do danas kreću se oko 45 miliona evra, što je daleko ispod mogućnosti turske privrede, kažu za NIN u Privrednoj komori Srbije. Jedno od značajnijih ulaganja bila je kupovina Pančevačke pivare i Pivare Zaječar, koju je „Efes“ ubrzo prodao „Hajnekenu“. Srbija je, s druge strane, 10 miliona evra uložila u rudnik magnezita u Tavsanliju. Nakon potpisivanja Sporazuma o saradnji u oblasti infrastrukturnih projekata, 2009. godine, očekuje se veće angažovanje turskih građevinskih firmi na rekonstrukciji deonica puteva Novi Pazar – Sjenica i Novi Pazar – Tutin, novcem iz kredita „Eksim“ banke. Deo tog sporazuma odnosi se i na izgradnju tri deonice autoputa Beograd -Boljare, čija se vrednost procenjuje na 690 miliona evra. Gradili su industrijski park na Pešterskoj visoravni, aerodrom u Sandžaku, aerodrom Lađevci, i neke stambene objekte. Omerović smatra da najveću izvoznu šansu na turskom tržištu ima ovdašnja vojna industrija, meso i prehrambeni proizvodi, ali da u odnosima sa tom zemljom na najveću korist Srbija treba da računa u turskim investicijama, te da bi u cilju privlačenja investitora najpre trebalo otkloniti predrasude stanovništva na obe strane. „Takva zemlja želi da napreduje i širi svoje tržište. Naše odnose unapređuje zajednička želja za stabilnošću u regionu, potreba da se komunicira, razmenjuju roba i usluge. Turska diplomatija aktivno radi na pronalaženju zajedničkog imenitelja svih koji žele stabilnost u regionu. Logika vraćanja u prošlost nema smisla, jer ova i ona zemlja nisu iste. Mi treba da vodimo računa o ekonomskom interesu, možda o otvaranju islamskih restorana kraj autoputa za hiljade turskih gastarbajtera koji prođu kroz Srbiju. U njima ne bi radile Sanele, nego Biljane.“ Manje od 15 odsto Srba smatra Tursku prijateljskom silom, pokazuje nedavno Galupovo istraživanje. To ne ometa, međutim, nekoliko hiljada ovdašnjih pacijenata da stavljaju život u ruke turskim kardio i drugim hirurzima. Oko dve stotine hiljada srpskih turista, takođe, boravi na turskim obalama iz godine u godinu, pa predrasude, ili narodna sećanja, možda jesu snažna u istraživanjima, ali ne i u praksi. Sve je primetnije i prisustvo turskih proizvoda na srpskom tržištu, jer ukupna robna razmena beleži gotovo konstantan rast tokom poslednjih deset godina, ali uz neprekidan i značajan deficit na srpskoj strani. U prethodnoj godini (za jedanaest meseci 2010. godine ukupni obim robne razmene iznosio je 372,68 miliona dolara) a između ostalog, i kao rezultat primene Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Turskom i srpski deficit se smanjio. Posle kraćeg zastoja prethodna godina je za Turke ponovo bila godina ekonomskog rasta i to od čak 6,25 odsto. Malo srpsko tržište po mnogima, zbog toga, može manje doneti Turskoj u odnosu na kopnenu rutu koju joj bolji srpski putevi mogu obezbediti da preko Balkana plasira robu na tržište EU. Ili, u odnosu na tok, planirani gasovod iz Rusije i centralne Azije. Rasprostrta na sve strane savremena turska vlada izgleda da nema veliki interes da oko sebe okuplja evroskeptike, kako strahuje Zapad. NJeni interesi sežu dalje. Turska pravi energetsko savezništvo sa Rusijom i čvrsto drži poziciju strateškog američkog partnera. Jača veze sa Sirijom i Irakom, dok teži Evropskoj uniji. Turski šef diplomatije je, zahvaljujući sopstvenoj efikasnosti, koliko i kooperativnosti drugih, iz godine u godinu sve bliže zadatim ciljevima. Premda ne „na konjima“, sa Bosfora se, danas ipak, širi jedna ekspanzionistička ideja. A Srbija bi od ekspanzije Turske mogla da ima onoliko koristi koliko sposobnosti da unutrašnje probleme rešava samostalno, a spoljnu politiku vodi bez isključivosti.