Tačka preokreta

Čitam ovih dana knjigu „Tačka preokreta”. U njoj pisac Malkom Gledvel pokušava da objasni kako male stvari mogu doneti velike promene. Autor poredi promene sa epidemijama. Kaže da je za pokretanje epidemije neophodno da dođe do malih promena koje će biti zarazne tako da se „ideje i proizvodi i poruke i ponašanja šire poput virusa … do dramatičnog trenutka u epidemiji kada se sve može odjednom promeniti - tačke preokreta”. Čitam je s pažnjom, ne samo zato što je zanimljiva, već pokušavajući da otkrijem ima li šanse da ta epidemija stigne i do nas. U to da je Srbiji neophodna tačka preokreta nedavno me je uverilo zapravo veoma tužno iskustvo. Gostujući u emisiji Utisak nedelje rekla sam ono što me tišti, ili možda tačnije brine u ponašanju vlasti, ne samo ove trenutne već i one bivše i eventualno neke buduće. Bilo mi je izuzetno važno da izgovorim baš to što sam rekla. Moje unutrašnje nezadovoljstvo, odavno preraslo u zgađenost i rekla bih strah od neizvesnosti, naraslo je do granice koja izaziva gotovo fizičku mučninu. Možda sam se i nadala da bi to neko od onih na koje se to odnosilo mogao da čuje, ali sam svakako bila potpuno nespremna za ono što se posle toga dogodilo. Beše to moja lična tačka preokreta. Danima su stizale SMS poruke, mejlovi, pa čak i pisma iz raznih krajeva Srbije. Svega je tu bilo i izgubljenih poslova, i nameštenih konkursa, i neisplaćenih plata, i upropašćenih firmi zbog sumnjivih privatizacija i beskrajnih sudskih procesa, i korumpiranih lekara, sudija, profesora, činovnika. „Zamisli koliko oduševljenja u „slobodnoj” zemlji kad neko izgovori ono što svi znaju – reče mi jedna prijateljica. Nažalost ljudi koji bi o tome mogli i morali da govore su se opredelili za ćutanje. Zna li iko koliko zapravo ljudi u ovoj zemlji ima potrebu da neko primeti da oni postoje, da shvati da oni vide šta se dešava i da im pruži priliku da kažu šta misle. Nasuprot njima bahatost vlasti. Kažem „bahatost” jer mi se čini da ta reč zapravo sublimira sve ono što danas jesu naši političari. Nije tu u pitanju samo neprofesionalnost, uz malo dobre volje ponešto se može naučiti, a za nešto bi se mogli konsultovati i oni koji već znaju. Nije ni neodgovornost, možda bi se ona i mogla podneti. Nije ni samo korumpiranost, ta na to nisu imune ni druge zemlje, ali se već nekako bore sa tim. Tu je pre svega odsustvo svakog osećaja da smo mi građani ti kojima oni treba da polože račune. Umesto toga vlast nam dnevno pokazuje da smo za njih beslovesna masa kojoj će oni bez stida i srama pričati šta god im u tom trenutku bude savetovao neki stručnjak za marketing. Odakle našem predsedniku pravo da nam iznova i iznova patetičnim glasom obećava da sutra počinje obračun sa korupcijom, tajkunima, huliganima. Izvesno je da mi to nećemo zaboraviti, da ćemo se sutra probuditi i primetiti da se baš ništa nije dogodilo i da nećemo prevideti kako on na stadionu maše rukama u ritmu skaradnih pesama koje pevaju ti isti huligani. To je, bar meni, mnogo važnije od popijene čaše šampanjca. Ali njemu je očigledno sve to svejedno. Imaju li i on i ministar zdravlja pravo da bez reči objašnjenja potcene sav napor koji ulažu naši medicinski fakulteti školujući lekare, a ako su pak uvereni da su u pravu kako je moguće da se ne sete da neku reč upute onima koji će sutra voditi svoju decu i unuke na te iste operacije. Kako se usuđuje ministar ekonomije da nam mirno saopšti kako nas je prevario obećavajući nam po 1.000 evra, ili ministar inostranih poslova da nam, posle decenije naše borbe za poštovanje ljudskih prava, ironično objašnjava kako je to relativan pojam baš zgodan za političku trgovinu. Kažu nam da nemamo izbora, jer su oni drugi još gori. Možda i jesu. U stvari sve smo ih već videli na delu, kako god im se danas zvale političke stranke, i ja sam sigurna da jesu gori, a to me plaši. Eto baš zato verujem da je Srbiji potrebna „tačka preokreta”. Ako do nje zaista mogu da dovedu male stvari onda bi za početak mogli da pokušamo da svakoga dana u svakoj prilici ponavljamo istu rečenicu „Ja ipak mislim gospodine predsedniče države, premijeru, ministre, da biste morali da nam odgovorite zašto ste toliko bahati, zašto nas potcenjujete i zašto verujete da sve to može proći nekažnjeno „. Kažu da je na taj način Katon pokrenuo Rim. Možda bismo mi mogli Srbiju. (Autorka je građanka Republike Srbije)