Mačkat

Uh, kako sam samo teško ranjen u „vinskom dvoboju“ kod Mire Uroševića, arhitekte iz Diseldorfa, a sada, eno ga, živi nasred Terazija; sa jednom suprugom i dve sijamske mačke. Bio je, zaista, gadan dvoboj, gadna pogibija, ali bio sam, bato, izazvan, drsko isprovociran, i, nisam imao kud. Elem, Urošević me je, na morbidni, pozvao na „mušku večeru“, kao, nabavio je pet vrsti crnog vina i šest francuskih sireva, pa, eto, ako smem da donesem moje vino Nikolino, pa da vidimo kako će proći na degustaciji; da li će se o njemu legenda i dalje širiti ili će na Terazijama sudbina da mu se zapečati. Sudbina jednog od domaćih „vinskih bućkuriša“. Ponesem, dakle, flašu Nikolinog vina na degustaciju kod Uroševića. Kad, tamo, društvance se, već, rasporedilo, njih četvorica, kao za partiju pokera. Samo što je umesto karata, na masivnom stolu, okrugla tabla sa sirevima, i, okreće se kao rulet mašina. Naravno, tu su i tanjirići, prateći escajg, naseckani bageti... Vinski dvoboj, to jest, šestoboj može da počne. Domaćin Urošević iz kuhinje iznosi flašu vina sa, umesto etikete, zalepljenom ceduljom na kojoj piše „vino br. 1.“. Sipa u čaše, a one se u rukama malo ljuljaju, pa se otpije, gutljaj se po usnoj duplji mulja i lagano proguta. Ocena se, odmah, u tefter zapisuje. Ocena od 1 do 5. Posle „vina br. 1“ iznosi se „vino br. 2“ pa, opet, ljuljanje čaše, muljanje po nepcima te opet sirevi i baget, i, tako, šest puta, sve do „vina br. 6“... I, kako sam prošao? Treći! Ej, samo treći! Ispred mene, kao, čileanski „diavolo“ i neko kalifornijsko vino kome sam ime, od besa, zaboravio! Ako je za utehu, „Radovanović“ je ispod mene, tek, peti, pretposlednji. Iza njega samo „barbera“, burazeru! Od muke navalim na vina i sireve, nisam gledao šta sam jeo, šta sam pio, pao sam u depresiju, kao da sam, na pokeru, očevinu izgubio... Tu, neko, avaj, reče: “Eh, da nam je sada i malo pršute sa Mačkata! Tamo je prošle nedelje bila Pršutijada...“ Na pominjanje Mačkata stade mi „kamember“ u grlu! Setim se priče popa Radojice iz Mačkata na Zlatiboru. Evo, i sad se, od te protine priče, naježim... Elem, Nemanjići su na Mačkatu grdan pokolj načinili, grdne su staroverce i bogumile u jednom danu pobili. Sekli su ih mačem i to onim dvoručnim, metar i po dugačkim. Kad odrube dvesta-trista glava i kada više, pod nogama, čvrst oslonac nemaju, pa po bezglavim telesima počnu da se klizaju, e, onda ove zaklane zemljom zatrpaju te, ajd, seci dalje staroveračke glave. Kad ponovo poseku više stotina, i počnu, opet, da se ljizgaju, opet, davaj zemlju, zatrpavaj veru Vidovu te, opet, kolji, seci, da se narod više nikad stare vere ne seti! I tako; vataj MAČ, a od zemlje pravi sprat, to jest, KAT, sve MAČ pa KAT, te narod mesto nemanjićkog divljaštva nazva – MAČKAT! A na brežuljku od leševa, od kosti i lobanja, kasnije, sazida se ova mačkatska crkvica Hristova. Divna neka vera tuđinska! U nas krvlju uterivana, a koja nas, evo, i danas tera da, trećeg dana Božića slavimo – obrezivanje mladenca Isusa!? Kuku lele, neće, valjda, ovi Amfilohijevi da počnu i da nas obrezuju! A Turci nas, bre, nisu sunetili! Od te pomisli, prođe me neka jeza, u domu Uroševića, a vidim i K. G. Jungu od pominjanja Mačkata presela gorgonzola, pa mi na uvo šapuće: “Mačkat i Mačva. Da nije i u Mačvi bilo nekog pokolja staroveraca? I da li je za Mačkat znao Arčibald Rajs, kada je kao forenzičar ispitivao divljaštvo austrougarske vojske nad mačvanskim stanovništvom? Jer, u Mačkat je, koliko znam, dolazio...“ Iza ponoći krenemo sa Terazija svojim kućama. U gluvo doba noći, eto me sa Jungom u Gročanskoj. Ulazimo u stan na prstima da ne budimo Bilju i Sašku, pa ajd, na terasu da na avalskom vazduhu isparavamo i varimo. Setim se da imam i Nikolinog kupinovog vina koje, u nuždi, može umesto konjaka. Auuu, kako me je, tek, vino kupinovo ošašavilo! Do pred zoru sam u ligeštulu na terasi ostao i ko zna dokle bih spavao da nisam grozan san usnio. U snu me, bre, Amfilohije, lično, kao Isusa Mladenca obrezivao... Sutradan, malo-malo, pa sam se dole, s oproštenjem, mahinalno, opipavao koliko da proverim da li je sve u redu... Ali, i od lošeg ima lošije. Javni servis me obaveštava da mnoge firme ne uplaćuju doprinose za penziju! Da li, bajo, da dangubim ili da se, blagovremeno, učlanim u PUPS? Ili, možda, kod Joške Broza? Dobro, znam: i novi komunisti će, prvo, nas staroverce pomlatiti, ali, ko velim, vredi dati glavu samo da dođe kraj ovom šljamu što, načisto, upropasti Srbiju! Sa tom napaljenom idejom krenem na ulicu da bacim đubre, kad, po kontejneru moja Crna trkelja, pa mi savet daje: “Mani se PUPS-a i novih komunista! Oni će biti gori od Nemanjića! Shvati, tebi ostaje samo suvoplaninska bežanija! Inače, završićeš kao oni iz Mačkata...“