Olovne noge ne putuju

U političkom životu Srbije uvek postoji ono ali koje uspeva svaku radost da pokvari. Tako je i ovog puta. Ratifikacija Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i već pripremljen Upitnik, koji krajem meseca treba da bude prosleđen Evropskoj uniji, ostaju u senci najnovijih pretnji da će budući negativan izveštaj Serža Bramerca sav entuzijazam evrointegracija oduvati kao mehur od sapunice. Doduše, podsećanje glavnog tužioca Haškog tribunala da bez preostalih begunaca, Ratka Mladića i Gorana Hadžića, vrata Evropske unije za Srbiju neće biti otvorena, nije nešto što nismo čuli mnogo puta do sada. Srbija je odavno uslovljena da će je svaki put kad napravi korak na evropskoj lestvici sačekati taj olovni teret nerešenih ratnih zločina, koji nikako neće moći da preskoči. Pa čak i ako joj Brisel povremeno bude gledao kroz prste, jednog dana će sigurno i taj haški račun doći na naplatu. Pa, ipak, ima nešto novo u primedbama koje je Serž Bramerc izneo iza zatvorenih vrata na Spoljnopolitičkom odboru Evropskog parlamenta. U poslednje vreme benevolentni tužilac Bramerc pokazao je da je izgubio strpljenje ali i poverenje u zvanični Beograd i zatražio da Srbija konačno premosti „jaz između svoje iskazane volje za hapšenjem begunaca i operacija na terenu“. To će reći da mu više nisu dovoljna samo uveravanja vlasti u Beogradu u iskrene namere da se okonča saradnja sa Tribunalom. Pogotovo zbog uočenih ozbiljnih propusta srpskih službi bezbednosti koje tragaju za Mladićem i Hadžićem; nerazumnog kašnjenja sa akcijama posle informacija koje dobiju o mestu gde se begunci skrivaju, izuzetno malog broja ljudi koje, zbog nepoverenja u kadrove, angažuju u akcijama, zastarevanje predmeta osumnjičenim pomagačima i jatacima haških begunaca i neusvojenih preporuka koje je lično izneo organima u Beogradu... Primedbe su, dakle, adresirane na državu i aludiraju na opstrukciju koja dolazi direktno iz sistema. Bramercova opaska da se u potrazi za beguncima angažuje mali broj ljudi zbog nedostatka poverenja unutar službi bezbednosti očigledan je dokaz da te službe u Srbiji, u stvari, još uvek nisu reformisane. I da su stari kadrovi sada samo na novim zadacima. Jer, zašto bi se inače u akcije potrage tako oprezno uključivali ljudi. Uostalom, kakva je to tajna služba u kojoj se jednima veruje, a drugima ne, iz koje cure informacije kao onda, setimo se, kad je pripremano hapšenje narkobosa Darka Šarića. To, dakle, znači da se još uvek u ulozi onih koji traže ratne zločince (ili kriminalce, svejedno) nalaze i oni koji ih skrivaju ili bi ih, ako se ukaže prilika, najradije sakrili. Odnosno, to sasvim jasno potvrđuje da u tajnim službama rade ljudi koji ulaze u onaj procenat od 64 odsto građana koji misle da Ratko Mladić ne treba da bude uhapšen i izručen Hagu ili se nalaze među onih 38 procenata koji ga smatraju patriotom. I upravo ti podaci govore da to što su Mladić i Hadžić nedostupni organima gonjenja prevazilazi samo krivičnopravni aspekt tog pitanja i želju sadašnje vlasti da tu ružnu stranicu istorije zatvori. I pokazuju da je priča o zločinima izmeštena iz njenog pravog središta i nedozvoljeno preseljena u prostor opšte relativnosti i dnevnopolitičke kombinatorike i lukrativnosti. Pa je tako moguće da je u jednom trenutku, na primer, za Aleksandra Vučića, potpredsednika SNS, Skupština Srbije sigurna kuća za Ratka Mladića, a u drugom, kad je to politički poželjno, saradnja sa Tribunalom postaje državni prioritet, a Mladić se mora naći u Hagu. Zna se i da su u pravljenju mita o Mladiću kao srpskom patrioti i heroju učestvovali mnogi, od političara i analitičara do pisaca i mislilaca svih mogućih profila. Pa čak 31 odsto građana, po istraživanju od pre godinu i po dana, ne zna za koje je zločine on i optužen. Uostalom, o Ratku Mladiću se neprestano govori kao o uslovu za evrointegracije, prepreci za dobijanje statusa, smetnji za napredovanje, obavezi prema UN, a ne kao o vojniku koji na savesti nosi osam hiljada ubijenih srebreničkih Muslimana. Zbog svega toga u Briselu danas smatraju da je hapšenje begunaca isključivo pitanje odluke, a ne potrage! Spektakularne akcije koje se nekako uvek slučajno dogode uoči posete glavnog tužioca Beogradu, ili neke važne odluke Evropske unije, odavno se, nažalost, razumeju kao bacanje prašine u oči. Zato je poslednja poruka iz Brisela prilično cinična: možda je pametnije razmišljati o tome kako i kada Mladić i Hadžić mogu biti uhapšeni i izvedeni pred sud, nego o tome dokle će Evropska unija tolerisati to što su oni još uvek na slobodi. Na dnevnom redu Parlamentarne skupštine Saveta Evrope ovih dana našli su se nacrti tri rezolucije o bivšoj Jugoslaviji - „Zaštita svedoka kao temelj pravde i pomirenja na Balkanu” - „Pomirenje i politički dijalog zemalja bivše Jugoslavije” i „Obaveza članica Saveta Evrope da sarađuju u procesuiranju ratnih zločina”. Neće valjati ako Ratko Mladić i Goran Hadžić budu paradigma našeg odnosa prema ovim temama.