Sabornost

Postalo je već opšte mesto da sloga ne stanuje u Srba. Svi drugi narodi su solidarniji od nas. Lako postižu konsenzus oko vitalnih nacionalnih interesa. A Srbi nikako da se sabiju, uhvate za ramena, složno naprave cvet, onako kako to čine košarkaši kada trener tokom utakmice zatraži time–out. To je onaj trenutak sabornosti, kada samo jedno džinovsko nacionsko srce kuca, kada svi misle isto, iz jedne glave. I kada se svako delimično odrekne svoje glave u ime jedne fiktivne, ali svakako mnogo veće i mudrije glave. E, nije tako. Zabluda je da u Srbiji zbog nekakve genetske greške njenih većinskih stanovnika nema sloge. Naprotiv, u tom pogledu smo daleko odmakli. Uostalom, sabornost je autohtona odlika, da ne kažem endemska, i ne baš lako prevodiv pojam na strane jezike. Dakle, konačno smo jedinstveni i solidarni, saborni, zakonom velikog broja uvučeni i uvezani u istu priču. Tačnije, u istu bolest. Ime joj je korupcija. Naravno, nismo svi u istom stadijumu te bolesti. Vreme inkubacije korupcije je neograničeno. Na putu da se zarazi korupcijom nalazi se i onaj, za sada čestiti građanin, koji se mnogo ne uzbuđuje zbog te pošasti, i ne vidi smisla da se pobuni, da na svom prostoru, ispred ulaznih vrata počisti nekoliko kvadratnih metara. Uostalom, tako je prirodno da se kraducka, što reče onaj negdašnji ministar. Korupcija je u prirodi čovekovoj, čini mi se da reče neko još važniji od ministra. Baš zato, ako je korupcija u prirodi čovekovoj, potrebno je ne samo vezati narodu lopovske prste, već tamo gore, u glavi, zamandaliti misao koja legalizuje kraduckanje. Šta hoću da kažem? Lako ćemo izaći na kraj sa kovertama, sa mitom koje šuška na nižim spratovima, ukoliko gore, pod staklenom kupolom, nema nedodirljivih (vidi pod Sanader, Ivo). Nedopustivo je da podatak koji je izneo Vensan Dežer, šef misije EU u Srbiji – a po kojem se milijarda evra izgubi u procesu javnih nabavki – bude vest za jedan dan. Sem u ovom broju NIN-a. Dakle, političke stranke godišnje ukradu od građana milijardu evra. Koja je to cifra, i šta se sve može uraditi sa tolikim novcem. Pre deset godina taj reket je iznosio 5 do 8 odsto, a danas je preko 25 odsto. Kako su bahati postali. I to je vest od jednog dana koja ima istu težinu kao i podatak gde i s kime je Severina otputovala posle novogodišnje noći. Čak ima mnogo manju medijsku težinu. Šta to govori? To govori da naš građanin nema svoj život. On živi novinske naslove, političke skandale, zavere, rijaliti emisije. Svakog dana mu se na ekranima i novinama bacaju koske koje on veselo glođe. Posebna tema su naslovi u novinama koji kontinuirano, već godinama, tačnije decenijama, siluju zdrav razum, proizvode jednu zadatu stvarnost u kojoj su izvesne odlike homo sapijensa suvišne, recimo, pamet. Postalo je sasvim normalno baviti se sudbinama krimosa i plaćenih ubica. Jutro početi tračevima koje jedna drugoj podmeću tajne službe regiona, ta Udbina deca, danas već punoletna. Blanko ne sumnjam da su sve te delije, snajperisti i atentatori proverene patriote. Jer su ih i regrutovali, i u taj časni posao rukopoložile isto tako velike patriote. I uopšte bez osvedočenih patriota ne bi bilo ništa od velikog projekta tranzicije na mnogo širem planu. Sada valja samo održavati vatru u pećinama regiona. Ne dozvoliti podanicima da progledaju. Odvlačiti im pažnju. Neka škilje u mraku. Samo da ne progledaju, i ne daj bože postave kakvo suštinsko pitanje. Za početak, samima sebi. Zadatak svih naših službi, javnih i tajnih, i jeste da sprečavaju, ili makar usporavaju proces koji bi jednog dana broj stanovnika lijepe naše izjednačio sa brojem mislećih građana. Ali, nema razloga za strah, jer toga nigde nema. U toplom gnezdu množine zaštićeni smo od odgovornosti. Za svaku gadost postoji alibi. Put iz gnezda do prvog lica jednine dug je i neizvestan. Sem toga, prvo lice jednine koje nije u funkciji prvog lica množine jeste jedno suvišno lice. Jedno sumnjivo lice. Lice koje misli svojom glavom. Zato jeste važan kalup po kojem se izliva poželjni podanik. Nemojmo se zavaravati, svuda i uvek visok je procenat onih koji se plaše da misle, onih neopredeljenih koji su u miru sa sobom tek kada ih neko usmeri u pravcu koji će kasnije biti njihovo lično mišljenje. Zato tolika priprema i važnost izbora. Makar i korupcijom obezbediti sredstva za propagandu političkih stranaka. Usmeriti neopredeljene, približiti ih samima sebi, učvrstiti ih u njihovom stavu oduvek smo tako mislili. Naravno da u tom poslu proizvodnje poželjnog glasača koji misli da misli svojom glavom važnu ulogu imaju mediji. Posebno oni neslužbeno Službini, koji prave vest od svake budalaštine, proizvode probleme od navodno velike društvene važnosti, iako su ti problemi minorni, često nepostojeći. Kao kada jedan od razloga za nehapšenje Mladića, i onda kada je bio lociran, beše strah od moguće reakcije naroda. Orkestrirano ponavljajući narodu ono što se želi proizvesti kao mišljenje tog istog naroda, na kraju se i postigne. Ali, vratimo se korupciji. Više se i ne krije da je prvom čoveku svakog javnog preduzeća u opisu posla da krade za stranku koja ga je na to mesto postavila. Javna preduzeća su postala bankomati političkih stranaka. A javna nabavka – mesto susreta državnog i privatnog kapitala. Prva faza korupcije, kažu upućeni, jeste da se nabavlja ono što i nije neophodno, dakle, simulira se potreba, recimo, za deset luksuznih automobila, naravno, audija ili mercedesa. Posle se mreža korupcije širi raznim aneksima ugovora. Jeste da postoji Agencija za borbu protiv korupcije, jeste da u toj agenciji rade moralne vertikale, međutim, postoji i policija koja ometa rad Agencije. To smo nedavno saznali. Ali, i ta vest je izazvala neuporedivo manju pažnju od Severininih novogodišnjih destinacija. Mnogo godina će proći pre nego što se opet stvori energija koja bi inicirala veliku šetnju kao iz zime `96/97. Danas na političkoj sceni Srbije nema snage oko koje bi se okupili oni koji su izvan tromilionske populacije fanova i simpatizera Farme, oni kojima nije san džip zatamnjenih stakala, već čist i uredan gradski prevoz, oni koji se ne ugrađuju procentima, oni koji se ne hvataju na licemerne priče o nekakvoj posebnoj energiji ovog prostora, koji ne mogu biti ponosni što Beograd postaje egzotična destinacija gde se jeftino pije, jede i jebe. Postali smo „meka“ za niskobudžetne Evropljane. Tajland na Balkanu. Zato umesto kulture imamo zabavu. Jer, za razliku od kulture, zabava nije mnogo zahtevna prema onom organu smeštenom u glavi. Hrani banalnostima, jer to narod voli. A narod voli upravo ono što mu se neprestano nudi. Zabava je postala naš brend. Opušta i uspavljuje. Zabava osigurava visok prag tolerancije na dugogodišnju bedu. Dokle god prag tolerancije u Srbiji bude toliko visok, građani će živeti tako nisko.