Projekt za srećnu starost

Obećao sam da ću pisati o Žilu Delezu. Da li postoji „srećna starost“? Da li ovi znaci navoda potkopavaju ovu ideju velikog Žila Deleza iz razgovora objavljenog u knjizi razgovora neobičnog naslova: „Pregovori (1972-1990)” publikovanoj u ediciji „Minut“ iste 1990. godine u Parizu. Knjigu u kojoj Delez inače „pregovara“ i „ratuje“ sa samim sobom, otuda ovaj naslov. Iako postoje posrednici u ovom dijalogu ili u intervjuima, kao što to traži oficijelna forma razgovora, i pored toga što Delez poriče sopstvo ili subjekt koje je u krizi još od Hegela! Mi smo mnoštvo a ne subjekt, kaže Delez. Subjektivacije a ne subjekt, kako bi rekao Mišel Fuko. Veliki Mišel Fuko. Čudak Fuko. Čudak Delez koji ovde mašta o „srećnoj starosti“ da bi se na kraju ubio! Kažu da je razlog bila neizlečiva bolest. Ne verujem. Bila je to još jedna i poslednja Delezova „linija bekstva“ koja ga razlikuje od Fukoovih „strategija“ u jednoj genealogiji bez istorije. Genealogiji koju je izmislio Niče i koju je na svoj način sledio i sam Žil Delez. Šta je filozofija?, pita Delez. Postoje profesori filozofije, oni koji predaju filozofiju; profesori uvek govore... i filozofi koji, kaže Delez, ostavljaju trag u medijima i koje sam iz nekog nedovoljno jasnog razloga naziva „novim filozofima“ za koje bih ja rekao da su, u stvari, postfilozofi: oni koji ne predaju i ne govore o filozofiji, jer je „veoma dobro nemati gledište“, kako u ovim pregovorima kaže Delez. Oni koji „istražuju medije (kao postfilozofi) a ne znaju kao profesori“. Zašto je to dobro? Zbog „srećne starosti“ koja ne postoji. Potrebno je samo prelistati knjigu „Ceremonija oproštaja” koju je Simon de Bovoar posvetila starom i poluslepom i uz to gluvom Sartru koji je umirao na ivici demencije i ludila u ovoj „srećnoj starosti“, možda svestan da će ubrzo biti zaboravljen. Ovaj Volter 20. veka, kako ga je nazvao mudri Šarl de Gol. Projekt za „srećnu starost“? Filozofija kao projekt za srećnu starost, o kojoj je sanjao Delez. Kao što je sanjao knjigu „kritički i klinički eseji“. „Ne pišete svojim egom, svojim pamćenjem i svojim bolestima“, rekao je Delez, “da bi se život oslobodio onoga što ga zatvara”. To je bio njegov projekt. I možda i projekt njegovog prijatelja psihoanalitičara Feliksa Gatarija sa kojim je zajedno napisao „Anti-Edip: kapitalizam i shizoizofreniju“, koja je kao i „Hiljadu ravni“ postala, da kažem, udžbenik poststrukturalizma i postpsihoanalize pošto se psihoanaliza zaglavila u semiotici Ida i Ega, u ovim „objektima bez teritorije“. Zato je razlika u odnosu na psihoanalizu i Fukoa koji je odbacio subjekt ova „deteritorijalizacija“ ili „linije bekstva“ do kojih Fuko nije dospeo. Možda, ni do Delezove „srećne starosti“! „Filozofija se uvek sastoji“, piše Delez, „iz osmišljavanja pojmova. Nikada nisam mario za prevazilaženje metafizike ili smrt filozofije. Filozofija ima funkciju koja ostaje uvek aktuelna a to je stvaranje pojmova. Niko drugi ne može zauzeti njeno mesto. Filozofija je naravno uvek imala svoje rivale, od Platonovih ’rivala’ do Zaratustrinog klovna. Danas, informacione tehnologije, komunikacija i reklama preuzimaju reči ’pojam’ i ’stvaralačko’ i ovi ’konceptualisti’ (postfilozofi kao konceptualisti N.D.) konstituišu arogantnu rasu koja otkriva da je aktivnost prodaje vrhovna misao kapitalizma, cogito tržišta. Filozofija se oseća malom i usamljenom u suprotstavljanju takvim snagama, ali jedini način da umre je gušenje od smeha“. Da li je to „srećna starost“? Ovaj Ničeov smeh? Kako se dolazi do „srećne starosti“? Tako što postfilozof zajedno sa Delezom otkriva da pored pojmova postoje i opažaji i afekti i da je „philos“ mnoštvo a ne subjekt, ili pojam. „Pisanje filozofije se menja. Filozofija je kao luda vrteška. Mi nismo uopšte sigurni da smo osobe“, piše Delez. Vidite, pojmovi uključuju dve dimenzije, percepte i afekte. To je ono što me zanima, ne slike. Percepti nisu percepcije, oni su „paketi oseta i odnosa koji žive nezavisno od bilo koga ko ih doživljava. Afekti nisu osećanja, oni su postajanja koja se prelivaju preko bilo koga koji živi pomoću njih (i stoga postaje neko drugi). Afekt, percept i pojam su tri nerazdvojive snage koje teku iz umetnosti u filozofiju i iz filozofije u umetnost.“ To su označitelji koje je izmislio Delez. Nema „srećne starosti“ bez ovih označitelja ili linija bekstva...