Glad ugrozila mir u regionu

Utorak je bio “Dan D” za 82 miliona Egipćana: protivnici režima Hosnija Mubaraka su obećali okupljanje više miliona nezadovoljnih građana, koji zahtevaju dublje socioekonomske promene od onih “kozmetičkih” – koje im nudi 82-godišnji autokrata. Bio je to najveći izliv gneva u istoriji Egipta. Istovremeno, bilo je to i odmeravanje snaga širokih masa, koje moraju da žive sa dva dolara dnevno, bez izgleda za zaposlenje, makar imali diplome, i vojno-ekonomskog establišmenta, koji živi u luksuzu u svojim strogo čuvanim kvartovima – skoro kao nekadašnji faraoni. Ali, od čisto ekonomskih zahteva mali je korak do političkih, koji bi u slučaju Egipta imali dalekosežne posledice po čitav region Bliskog istoka. Jer, Egipat je najveća, najmoćnija i najuglednija arapska zemlja. Svi učesnici protesta zahtevaju samo jedno, da Mubarak ode. „Predsednik Mubarak treba da podnese ostavku do petka. Svi u Egiptu jasno i glasno kažu da on mora da ode, posle čega bi došlo do mirnog prelaska na vladu nacionalnog jedinstva i stvaranja uslova za slobodne i pravedne izbore“, poručio je u utorak nobelovac Mohamed el Baradej. On se ponudio da u ime opozicije privremeno vodi prelaznu vladu do novih izbora. Do zaključenja ovog broja NIN-a u utorak po podne, u prestonici se okupilo više od dva miliona građana, a izveštači atmosferu opisuju kao veselu, čak karnevalsku. Prethodno je armija, stub Mubarakove vlasti, izjavila da neće upotrebiti silu protiv okupljenih. Bio je to prvi šamar autokrati od „njegovih“. U prethodnim sukobima sa snagama reda živote je izgubilo preko 120 ljudi, a više od 2.000 je povređeno. Specifičnost protesta u Egiptu je i to što su oni vrlo personalizovani, i organizovani od više opozicionih grupa. Iako je glavnu ulogu u protestima preuzeo El Baradejev politički pokret „Nacionalno udruženje za promene“, za početak ovih demonstracija zaslužni su Omladinski pokret „6. april“, koji je nastao na Fejsbuku 2008. godine, kao podrška radnicima koji su za taj dan planirali štrajk. Članovi ovog pokreta su uglavnom studenti i profesionalci. U zemlji deluje i grupa pod nazivom Kefaje, „Egipatski pokret za promene“. Od opozicionih partija, osim El Baradejeve, tu su još dve liberalne partije: VAFD, predvodi je Al Sajed al Badavi, drugi po veličini opozicioni blok, koji je bojkotovao poslednje izbore zbog izborne krađe. Predsednik partije Al Gad Ajman Nur, je istaknuti politički disident, koji je uhapšen nakon što je na izborima 2005. godine bio Mubarakov protivkandidat. Važnu ulogu igraju i Muslimanska braća, islamistička organizacija, čiji je lider Muhamed Badi. Oni su najbolje organizovan opozicioni pokret, koji postoji već skoro 70 godina. Godinama su zabranjeni zbog terorizma, mnogi aktivisti su robijali, iako se zvanično protive nasilju i zalažu se za vladavinu islamskog prava. Amerika i Izrael su veoma zabrinuti da ove nemire ne iskoriste baš Muslimanska braća, koji imaju široku podršku u narodu, i koji u početnoj fazi protesta nisu bili u prvom planu. Izvesno je da se mnogo toga zakomplikovalo za najmoćniju svetsku silu i predsednika Baraka Obamu, kada su počeli nemiri u Tunisu, pa se proširili na Egipat, garant mira u regionu, kao i na još neke arapske države. Reakcije Bele kuće u početku nisu baš bile uverljive i odlučne. Obama zna da je Egipat strateški od izuzetne važnosti za SAD, odnosno za sprovođenje interesa najveće sile na Bliskom istoku. Zbog toga je duboko premišljao pre nego što se u subotu obratio naciji, a da suštinski nije rekao na čijoj je strani – egipatskog naroda ili Mubaraka. Ipak, rečenicom „da se demokratske i ekonomske reforme u Egiptu moraju ubrzano sprovesti“, Obama je ostavio prostora da ne pogazi svoj princip zagovaranja demokratije, ali je ostala dilema: podržati lojalnog saveznika (Mubaraka) ili demokratiju? Srđa Popović, Izvršni direktor beogradskog Centra za primenjenu nenasilnu borbu, kaže za NIN da će Amerikanci ukoliko stanu iza Mubaraka, pogaziti princip demokratije: „To znači da Amerika direktno daje podršku čoveku koji tenkovima gazi ljude, a ti ljudi žele demokratiju. S druge strane, SAD ne znaju šta može da se desi kada Mubarak ode, jer po najgorem scenariju, mogu se pojaviti radikalni islamski ekstremisti“. A to bi moglo ozbiljno uzdrmati krhki mir u regionu. U arapskim zemljama pogođenim nemirima, godinama je vladalo „zamrznuto stanje“: bolje je da na vlasti bude apsolutista, koji kontroliše represivni aparat, dok ljudi žive u strahu, jedva preživljavaju i emigriraju, nego da zemljom vladaju, makar demokratski izabrani, islamski ekstremisti. „A onda je narod rekao ’dosta’. I sada je sve počelo da ključa“ – kaže Popović i dodaje: “Ove promene su specifične i zbog toga što je u Egiptu mobilisan civilni sektor, odnosno sami građani.“ Mubarak za sada ne reaguje na zahtev da odstupi, jer nakon tri decenije nije lako tek tako izgubiti vlast, jer iza njega stoji „Faraonska vojska“, deseta po veličini na svetu, sa oko 470.000 vojnika. Za odbranu se godišnje iz budžeta izdvaja oko šest milijardi dolara, ne računajući 1,3 milijarde dolara američke pomoći. Svi egipatski predsednici, njih četvorica do sada, bili su aktivni oficiri. Ali, oni koji su ga se plašili, poneseni „jasmin revolucijom“ u Tunisu preko noći su savladali strah, a represivni režimi mogu da opstanu samo dok ih se građani plaše. Popović objašnjava da čim nestane strah, sankcija nema nikakvog smisla, ostaje gola sila: „Pitanje je ko nju ima, jer ona sama po sebi nije garant za pobedu. Uz nenasilnu disciplinu, koja podrazumeva da se vojnik, policajac ne gađa kamenjem, već da mu se priđe, i kaže da će biti mesta za njega i u novom Egiptu, protivnik postane saveznik“, objašnjava naš sagovornik. Novi mediji igraju važnu ulogu u borbi protiv Mubaraka. Zbog toga i ne treba da čudi što je režim odmah prekinuo internet veze, ali izgleda da time nije ništa postigao. Salma, aktivistkinja iz Aleksandrije, stavila je na svoj blog: „Imenovanje nove vlade nije prevarilo nikoga. LJudi viču: Sloboda, Pravda i Demokratija, i neće stati dok to ne dobiju.“ Husein Sharaf, bloger iz Kaira poručuje: „Danas sam video kako ljudi nose jednog vojnika na ramenima i kliču `narod i vojska su jedno`. Ne verujem da će vojska pucati u demonstrante. Širom Kaira imamo osećaj da nestaje strah.“ Očigledno je da diktatorima više nije dovoljno da kontrolišu samo državnu televiziju. U 21. veku novi mediji lako postaju alternativa, iz više razloga. NJih može svako da uređuje, i za dobro posećenu veb stranicu, potreban je naravno internet pristup, malo znanja i veštine, i veoma malo para, a mogu se mobilisati milioni ljudi. To se desilo u Egiptu. Samim tim što je Mubarak ukinuo internet, nije ništa postigao. U nenasilnoj borbi kada nema „Fejsa“ i „Tvitera“, dovoljan je i radio, kada nema njega odličan je i letak, a kada i toga nema, dimni signali i bubnjevi su adekvatna zamena, stoji u priručnicima za nenasilnu borbu. Ceo arapski svet sada je na velikom testu, naročito oni koji apsolutistički vladaju svojim državama po nekoliko decenija. Analitičari prognoziraju da bi sledeća zemlja na udaru promena mogla biti Sirija. Bašar al Asad, tamošnji predsednik, koji je nasledio svog oca pre 11 godina, kaže da nema potrebe za brigom. Samouvereno je rekao da je sirijska vladajuća hijerarhija „veoma blisko povezana sa uverenjima naroda“ i da nema masovnog nezadovoljstva vladom te da nema potrebe za izmenu politike. Vlada je započela da „uključuje i narod u donošenje odluka“ time što je dozvoljeno otvaranje privatnih univerziteta, bankovnog sektora i privatnih medija. Situacija je sada mnogo bolja nego pre šest godina, ali još nije na optimalnom nivou jer je to dugotrajniji proces. Da ni njemu neće biti lako, pokazuju pozivi preko „Fejsbuka“ da se ove subote u Damasku okupe opozicionari na skup protiv autokrate. A nogu je povukao narod Tunisa.  Hronologija Demonstracije traju od utorka 25. januara, kada su se u Kairu, Suecu i Aleksandriji okupili nezadovoljni građani, tražeći da predsednik Hosni Mubarak odmah ode s vlasti. Tog prvog dana poginulo je troje ljudi. Najveće demonstracije u istoriji Egipta počele su mirno, policija se suzdržavala od reakcija, sve dok grupa demonstranata nije stigla na glavni trg u centru Kaira – Tahrir. Poletele su kamenice ka bezbednosnom živom obruču, a policija je uzvratila vodenim topovima i pendrecima. Masa je stigla i do sedišta Mubarakove „Nacionalne demokratske partije“,koje su zapalili uzvikujući: „Ovde se nalaze lopovi!“ Vlasti prekidaju sve internet i mobilne veze. U petak nakon molitve, demonstranti su se opet sukobili sa vojskom i policijom, koji su gumenim mecima, suzavcem i vodenim topovima rasterali okupljene. Istog dana uveden je policijski čas, koji niko ne poštuje. Pojedini tenkisti napuštali su svoja vozila i prelazili na stranu demonstranata. U pokušaju da smiri situaciju i povrati kontrolu u državi, Mubarak je u subotu postavio šefa obaveštajne službe Omara Sulejmana za potpredsednika, prvog u istoriji Egipta, a u ponedeljak je oformio „novu“ vladu. Opozicija je izabrala iskusnog diplomatu El Baradeja da pregovara sa vlastima i ponovila zahtev da ih ne zanima Mubarakova rekonstrukcija vlade, već njegov odlazak sa vlasti. Noć između subote i nedelje bila je presudna za dalji nastavak protesta, jer se policija povukla sa ulica. Uništene su i opljačkane mnogobrojne radnje i bankomati, iz policijskih stanica pokradeno je oružje i oslobođeno je na hiljade zatvorenika, među njima i brojni islamski ekstremisti. Pokušana je paljevina i pljačka svetski značajnog Egipatskog nacionalnog muzeja, ali su kriminalci sprečeni u toj nameri, uništivši ipak neke vredne eksponate. U nedelju se policija vraća na ulice i pred vladine zgrade. Oklopna vozila su postavljena i nadomak čuvenih piramida u Gizi, a zabranjuje se rad međunarodnoj TV-mreži Al DŽazira. Istovremeno hiljade turista je tražilo kartu više na letovima iz Egipta, 3.000 ih je ostalo zarobljeno na kairskom aerodromu. Većina srpskih turista evakuisana je u ponedeljak 30. januara, a aranžmani iz Srbije za egipatska letovališta su do daljega otkazani. Tuniski dnevnik ambasadorke Milice Čubrilo-Filipović Četvrtak, 13. januar. Tog jutra nas deca zovu iz škole da dođemo po njih, jer se. škola zatvara. U vazduhu se oseća da se bliži prekretnica. Neredi traju već skoro mesec dana, nakon što se u znak protesta protiv režima predsednika Ben Alija i njegove supruge Lejle Trabelsi, spalio mladi piljar Mohamed Buazizi. U poslednja dva dana se ritam događaja dramatično ubrzavao, a broj žrtava policijskih metaka i uhapšenih se iz sata u sat povećavao. Narod je naročito ogorčen na bahatost i korupciju mnogobrojnih članova porodice Ben Alijeve žene. U prodavnicama se stvaraju redovi, ljudi gomilaju namirnice, vladaju zabrinutost i nervoza. U 19.30 predsednik se prvi put za 23 godine svoje vladavine obraća naciji na tuniskom dijalektu, kako bi ga razumeo sav narod. On tvrdi da je prevaren i obećava kraj represije, slobodu korišćenja interneta, kao i izbore. Odmah se čuju sirene automobila - na ulicama je slavlje. Ipak, nešto tu ne štima. Sloboda korišćenja interneta zaista jeste pobeda, ali za slavlje je prerano. Osećaj nas nije prevario. Nešto kasnije saznajemo da se zapravo radilo o insceniranom događaju. A onda smo se setili da smo tog jutra u našem komšiluku videli kako se u vile predstavnika Ben Alijevog režima dovozi veliki broj automobila iste marke. Petak, 14. januar. Biće to istorijski dan za Tunis. Demonstranti se ponovo okupljaju u samom centru grada, na Aveniji Habiba Burgibe. U ambasadi vlada veliko uzbuđenje. Telefon neprestano zvoni. Uglavnom su to kolege iz drugih ambasada. Razmenjujemo informacije, utiske o proteklim događajima. Nas troje zaposlenih odlučujemo da odemo i vidimo kako protiču demonstracije.  Moram da priznam da do sada nikada nisam videla Tunišane tako ljute. Uglavnom sam ih doživljavala kao izuzetno miroljubive. Na ulicama su mahom mlađi muškarci. Ali kako se približavamo epicentru demonstracija, sve je više žena srednje i više klase, onih starijih, bogatijih, čak i veoma doteranih gospođa, kao u Beogradu tokom demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića. Prvi put uživo vidim natpise “Ben Ali, čisti se”, „Dosta Trabelsija“. Pomislim da se za ovako nešto još pre samo mesec dana odlazilo u zatvor uz teško batinanje, a sada na hiljade ljudi javno uzvikuje ove parole: advokati, lekari, učitelji i naročito omladina, lepa, prosvetljena, obasjana nadom… Svi uporno šalju SMS poruke. Sadržaj je uvek isti: mesto, vreme okupljanja, naredne akcije. Sve se dogovara preko društvenih mreža, odnosno Facebook-a i Twittera-a. Zanimljivo je da se nigde ne vidi ko zapravo vodi demonstracije. “Ovo je narodna revolucija!” uzvikuje jedan poznanik. Kako se vozimo nazad ka Kartagini, elitnom kvartu na samoj obali mora, gde se nalazi rezidencija, javljaju mi da je policija napala demonstrante. Rezidencija je na nekoliko stotina metara od predsedničke palate. Broj specijalaca koji obezbeđuju predsednika je utrostručen, svi su izuzetno nervozni, zaustavljaju mene i ćerku, proveravaju identitet. A onda se u samo nekoliko narednih sati proglašava vanredno stanje, zatvara se vazdušni prostor. Čujemo helikoptere iznad rezidencije. U 18.30 TV javlja da je Ben Ali napustio zemlju. Sve više se čuju pucnji oko nas, ali ne znamo ko na koga puca. Stižu nezvanične informacije da su Ben Alijeve specijalne jedinice dobile nalog da stvore haos i anarhiju kako bi mu omogućile da se vrati u zemlju kao mesija. Počinju da pale, pucaju, pljačkaju. Komšije iz susednih kvartova se spontano organizuju u “komitete za sopstvenu zaštitu” i podižu barikade. Svesna sam surove činjenice da ni naša ambasada, u kojoj stanuju domar i računopolagač, ni naša rezidencija, nemaju nikakvo obezbeđenje. Kasno u noć saznajemo da je Ben Ali sa porodicom pobegao u Saudijsku Arabiju. Subota 15. januar. Čim je okončan policijski čas, suprug i ja odlučujemo da obiđemo kraj. Vidimo razbijene i spaljene radnje, izbezumljene i zastrašene ljude koji sa motkama stoje ispred svojih kuća i teraju nas. Komšijske straže napravile su barikade od raznih predmeta: starih vrata, saksija sa cvećem, rešetki. Pričaju nam šta je sve uništeno te noći : hipermarketi, benzinske pumpe, ali i imovina koju su „stekli“ članovi omražene porodice. Postavlja se pitanje šta ćemo sa našim turistima, radnicima i dijasporom. Kao i svaki dan do tada, zovem naše turističke vodiče i direktora Hidrotehnike, jedine srpske firme u Tunisu, i proveravam stanje. U  turističkim zonama, daleko od gradova, do danas se gotovo ništa od ovoga nije osećalo. Ipak, mnogima nije prijatno saznanje da na ulicama ima i suzavca i ubijanja, iako nijedan stranac nije imao neprijatnosti. Naš MIP proverava da li da organizuje evakuaciju naših ljudi i ja predlažem da sačekamo još jedan dan. U čitavoj državi živi nekih pedeset građana Srbije i za sada niko od njih ne želi da napusti Tunis. U neposrednom komšiluku naše rezidencije započinje strahovit oružani sukob Ben Alijevih specijalnih snaga koje su se povukle u mnogobrojne vile pripadnika njegove klike i policije i vojske. Mi smo se praktično našli u samom središtu ovog sukoba. Nedelja, 16. januar. Tog jutra sam od Zdravka Ponoša, pomoćnika ministra spoljnih poslova, dobila informaciju da je za 15 časova organizovan za naše ljude let za Beograd. Plan je bio da se iz praktičnih razloga svi okupe u Monastiru koji je na nekih dva i po sata od Tunisa. Naša ambasada je pripremila spisak onih koji su se odlučili da odu, a istovremeno je radila na proceduri dobijanja dozvole za sletanje i nastojala da se informiše o bezbednosnoj i političkoj situaciji. Oko rezidencije i dalje traju sukobi. Krećemo oko 12.30 ka Monastiru zajedno sa predstavnicom Međunarodnog Crvenog krsta, našom državljankom, koja šalje svoje dvoje male dece u Beograd. Usput vidimo poneku spaljenu pumpu, tu i tamo dim, barikade i vojsku. Suprug mi javlja da je oko naše neobezbeđene rezidencije tolika pucnjava da on i deca leže na podu. Ista je situacija sa komšijom, ambasadorom Japana, dok snajper puca na obezbeđenje egipatskog ambasadora. Dok smo sa našim izuzetno profesionalnim turističkim vodičima smestili putnike u avion, bilo je kasno da se vratimo u Tunis pre policijskog časa. Jedva smo uspeli da nađemo prenoćište u jedinom otvorenom hotelu sa nekoliko preostalih poljskih turista. Ponedeljak, 17. januar. U zoru se vraćam u Tunis. Novi let za Beograd treba da preveze preostale turiste i radnike Hidrotehnike koji su na dve lokacije na severu i jugu zemlje. Svesni smo da moramo da šaljemo decu za Beograd. Dok se oko rezidencije i dalje puca, mi ih pakujemo, provlačimo se kroz barikade i stižemo konačno u Monastir. U strahu sam da ću zbog kašnjenja aviona ponovo ostati ovde, a i poslednji hotel je jutros zatvoren. Konačno, u 16.30 avion poleće, a mi jurimo ka Tunisu. Na putu nigde nikog. Na kontrolnom punktu ispred grada smo u 17.30. Policija nas nervozno požuruje. „Ako imate sreće, stići ćete.“ Policijski čas je u 18. Petnaest minuta kasnije na ulazu u Kartaginu vidimo barikadu, ali u mraku ne raspoznajemo uniforme. Polako se približavamo i sa olakšanjem konstatujemo da je to vojska. „Mi ćemo vas pustiti, ali 100 metara dalje su drugi vojnici i oni će možda pucati“, kažu nam. Kako nemaju radio-vezu, uspevamo da ih zamolimo da jedan vojnik hoda ispred našeg automobila do sledećeg punkta i da dovikne kolegama da ne pucaju na nas. Srećom, čuli su ga. To veče je bilo mirno. Konačno sam mogla da odspavam.  Reakcija Ambasadorka Čubrilo-Filipović je reagovala na prošlonedeljnu kolumnu Duška Bogdanovića “Ambasadorska posla”: „Pravila se nisu promenila. MIP je Ambasadu u Tunisu obavestio da će medije usmeravati ka Ambasadi. Zaposleno je dvoje diplomata, uključujući ambasadora, i jedan radnik. U tom sastavu nema atašea za štampu. A srpski mediji nisu imali dopisnika. Što objašnjava da je javnost u Srbiji o zbivanjima u Tunisu dobijala informacije i od ambasadora Srbije. Suprotno od tvrdnji autora članka, ambasador nije sigurno imao vremena da se `javlja` medijima, već da najbolje što može ispunjava svoju dužnost, to jest informiše, uglavnom o bezbednosti i sudbini naših građana.”