Čeda kod Matije i Dobrice

Dok mediji, analitičari i vlasnici manufaktura  za spinovanje i druge uslužne delatnosti pripremaju Srbiju na veliki referendum između vlasti i opozicije,  politika Borisa Tadića i Tomislava Nikolića,  Čedomir Jovanović pokušava da trasira treći ili četvrti politički put u zemlji koji bi mogao da se opiše kao evropski put bez Borisa Tadića na čelu kolone. Poslednjih nedelja razgovarao je o mogućnostima da se postigne “dogovor za preokret” sa svim liderima DOS-a, osim Koštunice i Čovića, ali i sa brojnim intelektualcima, od  Latinke Perović i Vidosava Stevanovića sve do Dobrice Ćosića i Matije Bećkovića, koji su, među Jovanićevim sledbenicima, služili kao makete za vežbanje političke korektnosti.  “Ne očekujem od Ćosića i Bećkovića, Tadića i Nikolića, sindikata i „Privrednika“, svih sa kojima sam razgovarao, podršku za ono što pokušavamo da uradimo. Mislim da ovoj zemlji duguju nešto drugo. Ne priznanje da sam ja u pravu, nego da u svemu što su Srbiji godinama nudili više nema nikakvog života. Više nije dovoljno ćutanje o razlozima naše katastrofe, fraza o EU ili kandidovanje klečanja na stiroporu umesto borbe za Kosovo u čije ime smo poslednji put umirali“, kaže Jovanović. Kada ste na Glavnom odboru zatražili da se postigne dogovor za preokret, kao da ste priznali da je Srbija doživela politički, ekonomski i idejni bankrot. Šta vas je nateralo da pokrenete tu inicijativu? Posle toliko besciljnog tumaranja ili žrtvovanja za sebične ideje, imamo i pravo i obavezu da postavimo pitanje cilja našeg naroda, načina njegove definicije i ostvarenja. Ništa nam se ne dešava slučajno i sada plaćamo cenu za pogrešnu politiku koju smo vodili. Zbog toga nam je potreban preokret. To znači povratak života u politiku. Nama nikada nije bilo dovoljno pokazati prezir prema opredeljenju koje je genetska dispozicija svakog delovanja u društvu koje je proizvelo pravilo: sedi i čekaj svoj red. Ništa ne moraš da radiš, poješće Srbija svakog ispred tebe, pa ćeš i ti biti u prilici da dođeš na njegovo mesto. Zbog toga smo na sva fundamentalna pitanja nudili odgovore i kada gotovo niko nije želeo da čuje. U međuvremenu su svi poraženi. I očevi nacije koji su umesto Srbije mislili, i političari koji su od politike napravili živo blato u kojem sa njom nestaju, i tajkuni koji dele sudbinu zemlje u kojoj su jednako besperspektivni i oni i radnici bez prsta. LJudi više ne mogu da žive u partijskoj državi od koje apsolutno zavisi njihov posao, usluga lekara, stipendija ili most i ulična rasveta. Put do njih je neophodno pronaći da bismo konačno obavili jedini posao koji naša generacija još može da uradi. Moramo da napravimo svoju državu. Ne mislim na granice, grb koji ne umemo ni da preslikamo na tablice, pasoše čija zamena traje već četiri godine. Važna je organizacija društva, zakoni, institucije. To je nemoguće promeniti ili napraviti ako ne učestvuju građani, sindikati, civilni sektor, poslovni svet, manjine, verske zajednice, mediji. Svako mora da uradi svoj posao. Ne verujem u ukorenjeni fatalizam koji trenutno stanje prikazuje kao nepromenljivu sudbinu. Verujem u Srbiju koja treba da bude izraz onoga što je među nama najbolje. Sa kim želite da postignete dogovor? Sa svima koji žele i mogu da nam pomognu da trgnemo društvo kako bi se vratio smisao u svakodnevicu urnisanog čoveka. Politički skečevi kojima se ljudi u kampanjama uveravaju da je dovoljno da dođemo „mi“ umesto „njih“ su nas dovde i doveli. Naš preokret je moguć jer ne verujem u nametnutu dijagnozu budućnosti. U ovom trenutku se samo 20 odsto ljudi politički izjašnjava. Izvor podrške za politiku preokreta je u 400.000 mladih, nevladinim organizacijama, drugačijim sindikatima koji moraju da se probude iz snova o socijalizmu, poslovnom sektoru koji umesto što se povija pred ekonomskom politikom države koja ih tera u stečaj, mora da podrži politiku koja će otvoriti tržište, kroz evropske integracije, regionalno povezivanje, NATO i omogućiti im da prodaju ono što proizvedu. U svima koji ne veruju u poruku države da će ih nahraniti, dati im posao ili otvoriti fabriku ako pristanu da misle stomakom, a ne glavom. Oni koji u tu laž poveruju na kraju završe na socijalnom kazanu, ako su radnici, ili u stečaju i sa katancem na vratima, ako su preduzetnici. U više navrata ste zatražili od DS da se izjasni o prirodi odnosa sa naprednjacima. Kako biste opisali odnose dve najveće stranke i gde se LDP nalazi u tim odnosima? Društvo se guši i plaća visoku cenu zbog nesposobnosti koju akumuliraju te stranke. Ako pogledamo ko je presudno uticao na najvažnije odluke koje su nas distancirale od normalnog sveta i dovele nas u poziciju da živimo mnoge gore od njega, videćemo da su to zajedno činili i Nikolić i Tadić, pri čemu je kod demokrata to često bilo rezultat slabosti i povlačenja, a kod naprednjaka politička namera. Jasno je šta LDP radi i oko koje konkretne politike može da se angažuje. Potrebno je da i demokrate to javno saopšte. Sociolozi i istraživači govore o provaliji između političke elite i običnih građana, koji ne osećaju da vlast i opozicija žive u istom društvu sa njima. Delite li takve stavove? Politika koja nameće moralna načela obavezujuća za društvo, ali ne i za nju samu, nesumnjivo je cinična. Zato se ovde politici, ali i institucijama koje ona grčevito drži pod svojim partijskim šinjelima, ne veruje. LJudi su još uvek naša šansa, politika i dalje problem. Katastrofa je saznanje da postojimo uprkos a ne zahvaljujući politici i političarima. To je uzrok grča koji nas paralizuje kao zajednicu. Ipak, verujem da ćemo naći rešenje za paradoks u kojem se nalazimo pokušavajući da vratimo ljude tamo odakle beže, očekujući da nam veruju iako su uvereni da su prevareni. Dobro je što ipak svi znamo da su samo naša deca nevina. Ona nisu poput naših roditelja otišla na Gazimestan i u ratove umesto u Evropu, niti su poput nas bili neuspešni da ih u tome zaustave. Pre desetak godina ste u DS bili jedna od najmoćnijih osoba, zatim ste iz iste stranke isključeni, a sada ste politički konkurenti. Kako biste ukratko opisali razvojni put te stranke i svoj odnos prema njoj? Poznata je moja politička biografija, politika za koju sam se zalagao dok sam bio u toj stranci, kao i da sam je napustio kada sam shvatio da je ona rešila da krene drugim putem, preko kohabitacije u koaliciju sa Koštunicom. Svoje političke memoare, koji se odnose na taj deo prošlosti, objavio sam pre šest godina. Sve ovo što danas LDP kaže o DS je racionalna politička pozicija, bez emocija. Kada zameramo DS-u, činimo to argumentima koji su politički, nikada lični i privatni. Kada podržavamo retke, sve izolovanije, evropske poteze te vlade, ne razmišljamo o tome da bi nam, na kratke staze, više popularnosti donelo da tu stranku i njenog predsednika napadnemo, čak i onda kada je za zemlju dobro da ih podržimo. Neću da pristanem na pravilo političke džungle po kojem treba neprestano da režim na Tadića kako bih se nekome dopao. Ozbiljna smo stranka koja svoju politiku ume da afirmiše na civilizovaniji način. Zato smo vladu podržavali u donošenju evropskih odluka: SSP, pasoši, antidiskriminacioni zakon, borba protiv organizovanog kriminala i ratnih zločina, kažnjavanje nasilja – to je deo bilansa naše podrške. Kao i podrška očigledno besmislenom Zakonu o informisanju kojom smo štitili Tadića od njegove koalicije a time i njega samog, procenjujući da je cena koju ćemo trenutno platiti vrednija od štete koja će nastati kroz potpuni slom koncepta kakve-takve evropske vlasti. Kako tumačite istupanja čelnika Agencije za borbu koji su vas i Božidara Đelića prozvali da vršite pritisak na to telo? Agenciji smo uvek pružali podršku, baš zato da ne bi doživela sudbinu drugih regulatornih tela koja su duboko kompromitovana. Ređe zbog propusta u svom radu, a češće zbog grešaka u formiranju i političkih zloupotreba onih koji žele da ih kontrolišu. Preuzimam odgovornost samo za ono što sam u poslednjih deset dana više puta rekao. Podržavao sam i podržavam potrebu da Srbija ima efikasnu i nepristrasnu Agenciju za borbu protiv korupcije. Te podmetačine nisu vredne daljeg komentara. U medijima je više pažnje posvećeno dolasku generala Jove Kapičića na Glavni odbor nego “dogovoru za preokret”? Kao ličnost koja je svojevremeno osnovala Studentski politički klub, šta mislite kako bi izgledao hipotetički susret najvećeg srpskog istoričara sa Kapičićem, negde u jesen 1945? Dobronamerni ljudi nešto nauče iz tragedija svog naroda. Mislim da je, ako insistirate na fikciji, mnogo normalnije da zamislimo njihov susret 2011. Siguran sam da ne bi mogli da poveruju da će zemlja i narod, za koji su se obojica na svoj način borili i duboko verovali u to, 70 godina kasnije biti ovako razorena. Ideološke razlike bi verovatno, u mirnim okolnostima, izbledele pred tim. Pored toga, Jovanović ne bi mogao da poveruje da su u Upravnom odboru Fonda koji nosi njegovo ime ljudi koji su protiv Evrope, Zapada i liberalne demokratije.