Neprijatelji iz mladosti

Novi šef Bezbednosno-informativne agencije Rade Bulatović obećao je unuku ravnogorskog komandanta i potpredsedniku Skupštine Vojislavu Mihailoviću da će vratiti lične stvari streljanog Draže Mihailovića: fotoaparat, penkalo, naočare, dvogled, busole, naoružanje. Među ličnim stvarima se nisu našli noževi, kame, iako smo o njima toliko slušali u osnovnim i srednjim školama u vreme demokratskog komunizma. Možda će se na kraju ispostaviti da je reč samo o ideji marketinških genija, koji od oktobarskog demokratskog preloma uspešno prave dobar imidž lošim političarima, možda će neki nestašni agenti zameniti lične stvari đenerala sa nekim drugim narodnim neprijateljem, a možda će to biti prvi korak ka depolitizovanju Službe koja se u proteklih pola veka pretvorila u antikvarnicu privatnih života političkih konkurenata. Sve je, dakle, moguće, ali je samo jedna stvar sasvim sigurna - da će taj običan gest dobre volje ponovo otvoriti raspravu dugu šest decenija.

Ona je počela izricanjem smrtne presude 15. jula 1946. godine i pogubljenjem dva dana kasnije (u međuvremenu su ekspeditivni sudski organi stigli da odbiju žalbu). Od tada su se u zemlji sa najviših mesta propovedale nepobitne činjenice o bradatim koljačima koji su se prodali okupatorima za tepsiju gibanice, dok su u inostranstvu emigranti vraćali uvek istu priču o komunističkim banditima i antisrpskim zlikovcima. Ta dva sveta su se srela tek kada je vraćen višestranački sistem ali nisu uspostavila miroljubivu koegzistenciju - mahali su staračkim štapovima na mitinzima protiv aveti budućnosti, nameštali su proteze kako bi se jasnije čula psovka neprijateljima iz mladosti, levičari su optuživali četnike, sveštenike i nacionalne pisce za rat i zločine iako je izgledalo da bi za rat neku odgovornost mogli da preuzmu vladajući socijalisti i generali sa petokrakama na čelu. Čak i kada je većinu pomirio Gospod Bog ili ateistička ilovača, njihova deca su preuzela baklju tihog, nezavršenog građanskog rata, koji je opet dodatno razmnožavao podele na tradicionaliste i reformiste, konzervativce i evropejce, nacionaliste i demokrate, pri čemu nikada nije bilo jasno ko se gde nalazi. Jedino je jasno da jedna strana mora biti apsolutni pobednik, a druga bezrezervni gubitnik, kao u nekom stripu za decu.

Tako se neki duhoviti scenarista pobrinuo da napiše komad u kome demokratiju najvatrenije brane oni koji su do urušavanja komunizma vatreno suzbijali svaku pomisao na višestranačje, kapitalizam ili nezavisne medije i to od onih koji su stavljeni van zakona jer su pre šest decenija precenili Čerčila, a potcenili Staljina. I Srbija je kao konačan proizvod dobila preobraćene demokrate koji bi iskorenili sve one koji sumnjaju u demokratiju i, na drugom kraju sveta, ostatke nekadašnjeg građanskog društva koji su stradali zbog prevelike okrenutosti prema zapadnim demokratijama da bi počeli da se odriču sopstvenih uverenja jer su na čelo demokratskog bloka stali jučerašnji partijski komesari.

Na listi prioriteta nove vlade, koja je dočekana sa respektabilnim neodobravanjem nečega što bi se moglo nazvati demokratska javnost, sigurno se neće naći ispravljanje istorijskih nepravdi ili inventar prošlosti. U zemlji u kojoj svakog dana nervozni radnici upadaju u opštinske zgrade i blokiraju puteve, u zemlji koja nije sasvim sigurna gde joj se granice nalaze, niti zna kako da nastavi put prema Evropi a da na tom putu ne bude izlomljena, ne treba očekivati dopunske tečajeve iz istorije na kojima bi se zamenile uloge dobrih i loših momaka. To, međutim, ne znači da ne treba uraditi nešto što bi predstavljalo minimum građanske pristojnosti, bez obzira na to kako će se završiti debata o svim našim izdajnicima i patriotama. Sama činjenica da je reč o prvom kabinetu koji se, na nekoj ideološkoj mapi, nalazi na desnoj strani sveta, upućuje da će Koštuničina vlada, u kojoj se nalaze dve monarhističke stranke, imati drugačije poglede na prošlost. Nova vlast bi morala da rehabilituje političke osuđenike, nadoknadi ono što je revolucionarna vlast otela od nekadašnjeg građanskog sloja i na taj način zemlju izvede iz začaranog kruga u kome se kao dve glavne političke struje nameću liberalni i tvrdokorni komunisti, koje je zla sudbina primorala da prihvate novu retoriku ali su zadržali način poimanja sveta.

Sledbenici snažne ravnogorske ideje će verovatno reći da bi, pre svega navedenog, nova vlada mogla da pokuša da sazna gde je sahranjen Draža Mihailović, jer to u suštini nema nikakve veze sa nijednom političkom opcijom već sa poštovanjem osnovnih hrišćanskih načela. Ili možda sa shvatanjem da duhovi iz prošlosti stalno služe kao pogonsko gorivo za raspaljivanje novih sukoba, kao dobar izgovor za neki mali, kućni rat ili objašnjenje zašto se u Srbiji tolerancija doživljava kao stvar najvećeg luksuza. “Sudbina je bila nemilosrdna prema meni, kad me bacila u ovakav vihor, najteži moguć, koji može jednog čoveka snaći. Sudbina je bila nemilosrdna do kraja. Mnogo sam hteo, mnogo sam započeo. Ali vihor svetski odneo je mene i moj rad. Molim sud da moje izlaganje uzme u pravilnu ocenu”, rekao je veliki srpski heroj - narodni izdajnik, zaštitnik demokratskog poretka ili saradnik fašista na kraju završne reči, koja mu nije pomogla. Većina onih koji su u toj egzekuciji učestvovali, takođe su otišli na onaj svet i moguće je da više nema svedoka niti tragova koji bi vodili ka razrešenju Mihailovićevog groba. To, međutim, ne znači da ne treba okončati građanski rat u Srbiji.