Priroda javnog sektora

Novac se može trošiti na četiri načina. Prvo, možete potrošiti svoj novac da biste kupili nešto za sebe. U tom slučaju jako vas interesuje koliki je trošak i kakav je kvalitet onoga što kupujete. Drugo, možete trošiti tuđ novac da biste kupili nešto za sebe. U tom slučaju ne interesuje vas koliko će potrošiti, ali vas interesuje kvalitet onoga što dobijate. Treće, možete trošiti svoj novac da biste kupili nešto za nekog drugog, koga ne poznajete. Tada vas prvenstveno interesuje da cena bude niska, dok vam kvalitet nije u prvom planu. I na kraju, možete trošiti tuđ novac da biste kupili nešto za neke druge ljude. U tom slučaju, ne interesuje vas ni koliko trošite, ni šta se dobija za potrošeni novac. Javna potrošnja spada u ovu poslednju vrstu potrošnje. Političari i činovnici zaduženi za izvršenje budžeta troše tuđ novac na nepoznate ljude. Čak i kada nema korupcije i krađe, kada su činovnici savesni i kontrola oštra, ova vrsta potrošnje je po svojoj prirodi neefikasna jer kupcu nije u interesu da brine ni šta, ni za koliko para nešto kupuje. To je glavni razlog zbog kojeg je visina državne potrošnje, uz jednake ostale uslove, obrnuto proporcionalna prosperitetu ekonomije. Prikupljanje poreza da bi se finansirala zajednička potrošnja je asocirano sa neefikasnostima – što bi ekonomisti rekli, tu postoji „mrtvi trošak“ ili čist gubitak. Jedan deo resursa prosto nestaje, isparava u neefikasnostima. Pored ovih neizbežnih neefikasnosti, javašluk i korupcija u javnom sektoru su u Srbiji već svima poznati. Zato je veoma neobično da se deo javnosti i dalje protivi privatizaciji preostalih državnih preduzeća. Za Telekom se kaže da ga ne treba prodavati jer pravi profit i tako puni budžet. Ali upravo je obrnuto, baš zato što ima profitni potencijal, Telekom se može prodati i treba ga prodati. Država postoji da bi se bavila neprofitnim aktivnostima, obezbeđivala takozvana javna dobra – dobra i usluge koje privatni sektor ne može stvarati ili obavljati. U svemu ostalom ona je inferiorna i postojeća državna preduzeća nisu izuzetak. Najveći deo profita koji Telekom donosi je u stvari samo monopolska renta. Firme koje sve od vratara do direktora unajmljuju po političkoj liniji teško da mogu biti profitabilne u ekonomskom smislu – mogu samo crpeti monopolske rente na štetu građana. Najava prodaje Komercijalne banke je takođe izazvala negodovanje i to čak i od strane mnogih ekonomista. Teško je videti i šta je ekonomski rezon za državno vlasništvo u bankama – ne postoji teorija koja tvrdi da država bilo gde, pod bilo kakvim izgovorom, treba da se direktno bavi bankarstvom. Niti su potrošači ti koji glasaju u korist državne svojine. Da Komercijalna banka zaista ima povoljnije uslove za građane i privredu, ona bi do sada već ististula strane banke sa tržišta. Pošto se to ne dešava, nije jasno zbog čega je delu javnosti stalo da se ona čuva pod državnom kontrolom. Naprotiv, bankarski sektor Srbije je proradio tek posle privatizacije i ulaska stranih banaka na tržište, čak i ako taj ulazak nije bio potpuno slobodan. Prema izveštaju Svetske banke o kvalitetu poslovnog okruženja, bankarski sektor je već nekoliko godina ubedljivo najbolji deo srpskog poslovnog okruženja. To nije u skladu sa često ponavljanim lamentom da je privatizacija uništila domaći bankarski sektor. Naprotiv, običnim građanima bez povlastica i političkih veza nikada nije bilo lakše da dobiju kredit po tržišnoj kamatnoj stopi. Tako je i u drugim zemljama. Estonija nema nijednu domaću banku, pa joj to ne smeta da bude jedna od najzdravijih ekonomija u evrozoni. Još manje razumljivo od protivljenja prodaji postojećih državnih preduzeća su ideje za osnivanje novih. U poslednje vreme u javnosti cirkuliše i predlog za osnivanje državne razvojne banke. Po tom predlogu, državna razvojna banka ne bi, kao banke u privatnom vlasništvu bila profitno orijentisana, nego bi finansirala projekte od razvojnog značaja za zemlju. U osnovi ove ideje je nepopravljivi optimizam u pogledu sposobnosti i poštenja državnih službenika koji upravljaju novcem poreskih obveznika. U isto vreme kada ekonomisti predlažu razvojnu banku, stižu izveštaji o katastrofalnim rezultatima Fonda za razvoj, institucije koja radi po istom principu. Kao što se moglo i očekivati, krediti Fonda za razvoj deljeni su po partijskim, prijateljskim i rođačkim linijama. Novine su izveštavale o slučajevima gde su subvencionisani „razvojni“ krediti deljeni fantomskim firmama lokalnih „kontroverznih biznismena“ ili za projekte kao što su organizovanje veselja i kupovina jahti. Ovakvi ponovljeni slučajevi, kada različiti ljudi iz različitih stranaka i različitih vlada spiskavaju tuđi novac, trebalo bi da ukažu da je problem sistemske prirode – da je u ljudskoj prirodi da tuđim novcem upravlja neefikasno i nesavesno. Umesto da nauče tu lekciju i uzdaju se u privatni sektor, nepopravljivi optimisti nastavljaju da se nadaju da će neke druge birokrate, iz neke sledeće vlade, biti bolji. (Autor je predavač na Univerzitetu Viskonsin, Kijev)