Autogol iz penala

Neverovatno. Umesto da sigurno poentiramo i, sportskim žargonom rečeno, rutinski realizujemo najstrožu kaznu, mi smo iz penala sami sebi dali gol. To je osnovni utisak koji se nameće posle odluke Komisije za zaštitu konkurencije da sa tri miliona evra kazni Denjub fuds grupu, kompaniju u vlasništvu investicionog fonda Salford. Na vidiku je, naime, još jedan spor pred međunarodnim sudovima, sa dobrim izgledima da ga, kao i brojne pre njega, izgubimo. Što će dodatno pogoršati poprilično neprivlačan poslovni, ali i svaki drugi, imidž Srbije. I što će dodatno rasterati investitore pa će neki novi Dinkić morati da stimulacije podigne na 20.000 evra po radnom mestu (za šta, uzgred, neće biti para). Kao grom iz vedra neba, maltene, pukla je vest da je antimonopolska komisija zbog zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu i nametanja nepovoljnih ugovora proizvođačima mleka, kazni Imlek i Subotičku mlekaru. Jednostavno, to nije očekivano. Kada je, naime, u oktobru prošle godine, Upravni sud potvrdio rešenje (starog sastava) antimonopolske komisije kojim se utvrđuje da Denjub fuds ima monopolski položaj i da ga je zloupotrebio, to je dočekano više kao neka moralna pobeda, računalo se da će se, bar u dogledno vreme, stvar na tome i završiti. Preovlađivalo je tada mišljenje da je za eventualno kažnjavanje Grupe, pošto je na snagu stupio novi zakon, neophodno da se povede novi postupak i da tek posle toga Komisija može da izrekne kaznu (na šta, po starom zakonu, da podsetimo, ona nije imala pravo). Ali, s druge strane, penal je bio tu i trebalo je samo biti strpljiv i realizovati ga. Komisiju, međutim, kao da su „svrbeli prsti“. Ili je neko drugi, kao što se već spekuliše u javnosti, povukao oroz. O čemu je reč, gde je nesporazum? Jedno od najstarijih i najvažnijih pravnih načela kaže da se novi zakon ne može primeniti na slučajeve nastale pre njegovog stupanja na snagu; drugim račima zabranjuje retroaktivnu primenu propisa. Ali, kao i obično, i ovde ima jedno „ali“, tj. izuzetak prema kome pomenuto načelo važi uvek osim kada je novi zakon povoljniji za optuženog, tj. počinioca prekršaja. Aktuelna Komisija za zaštitu konkurencije, na čelu sa njenom predsednicom Vesnom Janković, procenila je da u slučaju Denjub fuds grupe postoji baš takva izuzetna situacija, odnosno da je novi zakon za nju povoljniji. Pa je Grupi odrezala kaznu za primer, 1,92 odsto ukupnog prihoda u 2006. godini. Denjub fuds grupa gotovo da nije mogla poželeti bolji razvoj situacije; od progonjenog odjednom se pretvorila u progonitelja. Pa najavljuje tužbe na sve strane. Kompanija u suštini iznosi dve grupe primedaba. Prve su ekonomskog karaktera i svode se na tvrdnju da Komisija nije dobro utvrdila tzv. relevantno tržište, jer je u obzir uzela samo onaj deo proizvodnje, odnosno proizvođača koji su dobijali državne subvencije. I, na osnovu toga je procenjeno da DFG zauzima preko dozvoljenih 40 odsto tržišta. Zastupnici kompanije, pak, tvrde da je subvencijama obuhvaćeno manje od polovine ukupne proizvodnje i da ukoliko se na osnovu nje računa, DFG zauzima ispod 29 odsto tržišta, što znači da nema dominantan položaj. Drugi paket primedbi je pravne prirode i njime se odluka Komisije napada po dva osnova: jedno je retroaktivnost, a drugo zastarelost (jer je prošlo više od tri godine od kada je navodni prekršaj učinjen). To će, zapravo, i biti ključni argumenti Denjub grupe i pred domaćim i, eventualno, pred stranim sudovima. Kažemo „eventualno“, jer, kako je za NIN rekao Slobodan Petrović, direktor Imleka, holandski advokati, budući da je Salford holandska firma, predsedniku i premijeru Srbije uputili su „notu“ u kojoj ih obaveštavaju o nameri da pred međunarodnom arbitražom pokrenu spor protiv Komisije i države Srbije. Pri tome se, dodaje Petrović, pozivaju na dva pravna akta: jedno je domaći Zakon o stranim investicijama, a drugi sporazum između Holandije i Srbije o zaštiti stranih investitora. „Mi predsedniku i premijeru predlažemo da se učini pokušaj da se spor reši mirnim putem. I dali smo rok od tri nedelje da se o tome izjasne. Sami pregovori o mirnom rešenju spora trajali bi tri meseca. Ukoliko nam na pismo ne bude odgovoreno, mi ćemo pokrenuti spor pred međunarodnom arbitražom i tražićemo naknadu štete“, kaže sagovornik NIN-a. Na pitanje koliko bi ta šteta mogla da iznosi, Petrović je odgovorio da suma još nije utvrđena. Zanimljivo je da se odluci Komisije među prvima javno suprotstavila njena donedavna predsednica, Dijana Marković-Bajalović. „Tvrdim da nije bilo nikakvog pravnog osnova da Komisija, i to samostalno, izriče sankcije po novom zakonu. Jedino što je mogla da uradi jeste da vodi novi postupak, znači da utvrdi neku novu povredu konkurencije u ovom slučaju. Po mom mišljenju, sve je urađeno brzopleto i može da ima dugoročne negativne posledice, pre svega po samu Komisiju. Ovde se direktno i flagrantno krši zakon i Ustav, u krajnjoj liniji“, govori, bez pardona, Marković-Bajalović. Pravnici sa kojima je NIN razgovarao dodaju još na ovo da Komisija nema ni pravo da procenjuje da li je novi zakon povoljniji za počinioca prekršaja (na stranu to, kažu, što je on u stvari stroži), već to pravo ima samo sud, kad i ako pred njim dođe do spora. Komisija kao zainteresovana strana to ne može da učini. Stručna javnost ne krije razočaranje zbog prvih poteza Komisije. Tim pre što se očekivalo da će ovaj novi sastav, za razliku od starog, koji baš nije uživao neku podršku ni eksperata ni građana, uspeti da ugled i status ovog izuzetno važnog regulatornog tela podigne na znatno viši nivo. Gubitak spora pred domaćim, a pogotovo pred međunarodnim sudovima, predstavljao bi, smatra se, veliku blamažu i za tu instituciju i za zemlju u celini. Zemlji kao što je Srbija, kojoj su očajnički potrebni investitori, i najmanji problem može mnogo da naškodi. Najpre tako što će suziti ionako skroman izbor onih koji ovde žele da dođu. Nama ne valjaju kupci. A, u stvari, još gori su bili prodavci, odnosno roba koju su nudili. I to roba, ne samo u užem smislu, tj. preduzeća koja su se prodavala, nego i roba u širem smislu: privredni, socijalni i politički kontekst. Država, jednom rečju. Sad su na tapetu investicioni fondovi. “Nemam ništa protiv investicionih fondova, oni su vlasnik kao i svaki drugi. NJihova funkcija je da unaprede poslovanje jednog preduzeća, da ga naprave profitabilnim i da ga posle prodaju. I to je u redu“, kaže Vladimir Vučković, profesor ekonomije na Megatrendu. „Ne bih pravio razliku između investicionih fondova i nekog starog industrijalca, to su stereotipi, ta vremena su prošla. Stvari su se promenile, nekad je postojala podela - neko se bavi finansijama, neko proizvodnjom, sad se to promenilo, finansije su se umešale i u menadžment i u proizvodnju, u sve oblasti“, dodaje sagovornik NIN-a. Na pitanje kakav je bio generalni odnos prema investicionim fondovima, Vučković kaže da po njegovom mišljenju „oni nisu bili ni povlašćeni ni diskriminisani, nismo gledali kapitalu u zube, što je bilo u redu, jer ionako nismo dobili puno para. Da smo gledali ko je i odakle je, tek bi tu bilo ’razigravanja raznih varijanti’. Svaku privatizaciju mi bismo posle kritikovali, jer nijedna nije bez mana“, zaključuje Vučković. Miodrag Zec, sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, ističe, pak, drugu komponentu delovanja investicionih fondova. Zec kaže da s jedne strane „priroda našeg preduzeća nije takva da može da funkcioniše kao otvorena korporacija“, a s druge, da se investicioni fondovi koji su došli u Srbiji, bar oni najpoznatiji, poput Salforda, ne ponašaju na klasičan način. „Oni kupuju preduzeća u celini ili bar većinski paket akcija, oni se ne ponašaju kao manjinski akcionari što su po prirodi stvari investicioni fondovi. Jedno je kad imate investicione fondove u Dojče telekomu ili Mercedesu, a druga je stvar kad imate investicione fondove kod nas. Zakoni o pravima malih akcionara u svetu odnose se na investicione fondove a ne na stanovništvo i radničke akcije kao kod nas. Investicioni fondovi, koji su preuzeli dobar deo toga u Srbiji, ponašaju se kao strateški partneri, a ne kao investicioni fondovi. I ja mislim da su oni došli da preraspodele efekte prve faze privatizacije. Ovde je bila borba ne za podizanje trajnih performansi kompanija, nego za preraspodelu privatizacionog dobitka“, zaključuje ovaj sagovornik NIN-a. „Mi smo u privatizaciju, to jest u kupovinu preduzeća i imovine u Srbiji do sada uložili 340 miliona dolara i još preko sto miliona smo investirali u te firme. Naš primer sigurno će delovati odbijajuće na druge investitore. Uostalom, mi smo mislili da izađemo iz preduzeća koja smo kupili, jer mi smo fond, mi tako radimo, dakle mislili smo da taj novac reinvestiramo u Srbiju, pa i da dovedemo druge investitore. Sada smo prekinuli svako razmišljanje o tome dok se ovaj spor ne razreši“, kaže Petrović. Kada se govori o tome šta je Srbiji najpotrebnije za razvoj, najčešće se pominje nedostatak kapitala. Novac, međutim, nije uopšte problem ili je najmanji problem. Problem je poslovni ambijent, ukupni proizvodni kapaciteti društva, industrijska kultura, sposobnost rade snage, organizacija... Građani imaju para, domaća štednja iznosi 5,5 milijardi evra, i banke imaju pare, ali ni jedni ni drugi nemaju u šta da ulože. Odnosno, najisplativije su investicije u dužničke hartije države i Narodne banke (što je, u krajnjoj liniji, isto). Problem je, takođe, to što je najveći deo novca išao ne u proizvodnju, nego u usluge, finansijske pre svega, i nekretnine. Koliko je sve u Srbiji naopako postavljeno najbolje se vidi iz strukture imovine kojom raspolažu i pojedinci i preduzeća i država. „Svaki građanin ove zemlje ima pogrešan portfolio. Ogroman broj ljudi ima kuću, stan, vikendicu, ima ogromnu fiksnu imovinu, a ne može da živi, nema prihode. Nema prinosnu imovinu, ima fiksnu imovinu. Ima stan od 100 ili 200 kvadrata na Terazijama, a nema para da plati struju i grejanje. Zašto je to tako? Pa zato što mu je sistem dao pogrešno signale“, kaže Miodrag Zec. I nastavlja: „Uporedite bilans stanja prosečnog preduzeća u Srbiji i u Italiji. Pa ćete videti da u našem preduzeću 80 odsto imovine čine zgrade i zemlja, da je oprema stara i nikakva i da nema plasmana koji mu donose tekući prihod. Zbog toga se oslanja na kredite koji rastu dok praktično ne progutaju celu firmu. Kako je to u Italiji? U Italiji u bilansu stanja zgrada i zemlja čini 20-30 odsto, ostalo čine oprema i gotov novac, obrtni kapital. Preduzeće tamo u baraci ima najmoderniju opremu. Naši najveći biznismeni su nikli na mekim kreditima i inflatornim dobicima. Navikli su da sve bude skupo, a novac jeftin. To je Srbija.”, zaključuje Miodrag Zec. “Monopol je lak izgovor za politiku koja se pokazala pogrešnom. Bez državnih subvencija poljoprivreda ne može da se razvija. U Hrvatskoj i Sloveniji se za podsticaje poljoprivredi izdvaja po 10 odsto budžeta, u Republici Srpskoj oko šest odsto, a u Srbiji lane manje od 2,5 odsto, dok je ove godine planirano tri odsto. Premija za mleko u Hrvatskoj iznosi 14 evrocenti po litru, u Republici Srpskoj 11, a u Srbiji je prošle godine bila 1,4 evrocenta. Kad svi vaši konkurenti imaju znatno veću podršku, poljoprivreda Srbije ne može da bude konkurentna”, kaže Slobodan Petrović. Sad, tu smo gde smo. “Privatizaciju ne samo da nismo završili, već idemo unazad, pa čak pojedina javna preduzeća uzimaju u svoje vlasništvo kompanije koje smo pre toga privatizovali, čime se država ponovo vraća na scenu. To je najveća glupost koja može da nam se dogodi. To je uništavanje ekonomije. Privatizacija mora da se završi, kompletno i što pre.“ Nikad ne biste rekli da će to da kaže Krkobabić junior, Milan, zamenik predsednika Partije ujedinjenih penzionera. Šta da se radi? Zna se šta da se radi. Da se radi. I štedi. Izvoz, Investicije, Industrija. Jednom rečju - promena strategije. To je, međutim, rečeno pre gotovo dve godine. U međuvremenu je ta reč toliko izanđala i od preterane upotrebe devalvirala da se svi naježe kad se spomene. Kao nekad na pomen reforme. Naravno, treba da se krene od države. Tu ima najviše prostora da se plati manje, a dobije više. Pogledajte ko štrajkuje. Javni sektor. Gde su plate najveće a radni napori najmanji, gde je prekobrojnih najviše a posao najsigurniji! Ne valja struktura „Srpsko preduzeće je kao motor koji ima 2.000 kubika, troši 50 litara benzina i ide 100 kilometara na sat, „japanac“ ima 1.000 kubika, troši pet litara i ide 200 na sat. Davne 1994. godine, 23. januara, imali smo totalno razduživanje privrede, svi dugovi su bili nula, niko ništa nije bio dužan, poverioci su propali, banke su propale... i već ’97. godine privreda je bila nenormalno zadužena. Je li ova privreda 2001. godine ponovo razdužena, jesu li svi dugovi obrisani, je li država na sebe preuzela obaveze po osnovu neisplaćenih plata, poreza i doprinosa i preduzeća prodala bez dugova, je li gubitke gurnula u finansijski sistem i finansijski sistem oterala u stečaj i šta se sad desilo: sva privatizovana preduzeća su prezadužena, ne mogu ništa da plate. Znači, struktura te mašine koja se zove privreda Srbije ne valja, nije to pitanje novca, to je pitanje ambijenta gde se zarađuje na kapitalnim dobicima i finansijskim transakcijama. Ne zarađuje se na realnom sektoru, na proizvodnji, na smanjivanju troškova. Ti treba da se dočepaš zemlje i da je preprodaš kad zemlja uđe u Evropsku uniju ili da tražiš državne subvencije. To je ono što država sugeriše, to je model preraspodele postojećeg, ne kreiranja novog“. (Miodrag Zec)