Ukršteni kodovi

Nije retkost da danas, baš kao i nekada, dobrostojeći ljudi, zabrinuti za svoju posmrtnu sudbinu, daju priloge religioznim organizacijama u čiji posao spada i administriranje večnosti. Oni bogatiji podižu i ukrašavaju hramove. Jedan od imućnih ljudi današnje Srbije koji je podigao i freskama ukrasio hram u svom gradu razveo se neposredno pre osvećenja crkve. Među naslikanim kompozicijama bila je, prirodno, i donatorska. Tako da je živopiscu bilo naloženo da na brzinu odstrani sloj maltera na kojem je bila naslikana dojučerašnja supruga. Drugi je ktitor pokazao znatno više širine: ukrašavajući zidnim slikama hram u svojoj varošici zahtevao je da, u kompoziciji u kojoj sveti Nikola spasava brod od bure, u korabu bude prikazan sa prethodnom i sadašnjom suprugom, kao i sa troje dece. Novonastale zidne slike u sakralnim prostorima na kojima se vide živi priložnici izazivaju opšte zgražanje stručne javnosti. Skoro po pravilu to se vezuje za munjeviti i po mnogo čemu površan povratak religije u sâmo srce društvenog života tokom završnih decenija proteklog milenijuma. Teško je i nabrojati sve crkve i džamije koje su na zapadnom Balkanu nikle tokom poslednjih tridesetak godina, katkad i prostim sklapanjem prefabrikovanih betonskih elemenata, a umetničkom dimenzijom te masovne produkcije malo se ko ozbiljno bavio. Uobičajeno se smatra da su drastični primeri neukusa, nemaju svoje istorijske preteče, što, međutim, nije sasvim tačno. Selo Šilopaj u blizini Gornjeg Milanovca, prema popisu iz 2002. godine, imalo je 135 stanovnika. Ako se ima u vidu da ih je desetak godina ranije bilo malo više od dvesta, možemo verovati da danas u nekada velikom selu ima manje od stotinak duša. Šalteri pošte otvaraju se na nekoliko sati nedeljno, a lokalni prevoznik ukinuo je, zarad nerentabilnosti, sve autobuske linije. Selo, međutim, ima crkvu veću i raskošniju od mnogih gradova u Srbiji. Za to je zaslužna činjenica da se u ovom malenom mestu rodio jedan od najvećih bogataša prve Jugoslavije, LJubomir Saračević. Taj self-made-man stekao je kapital trgovinom i, krajem tridesetih godina prošlog veka, postao vlasnik velike banke sa pripadajućom palatom na Terazijama, brojnih nekretnina i (kasnije više puta rušenog i nanovo zidanog) budvanskog hotela „Avala“. Upravo u to vreme zenita njegove delatnosti dovršena je i zadužbina u Šilopaju. Za projekat građevine koja upisuje njegovo ime u budućnost Saračević je pozvao profesionalca, Dragutina Maslaća (1875-1937), arhitektu u čijem su opusu na različite načine prisutni elementi istorizma. Otud i ne čudi što je šilopajska crkva, kao i nekoliko prethodnih sakralnih objekata koje je projektovao ovaj arhitekta, u suštini uvećana replika crkava Moravske Srbije nastalih na prelazu iz četrnaestog u petnaesto stoleće. Solidno zidana žućkastim peščarom, ova crkva i danas pokazuje malo tragova višedecenijske zanemarenosti, baš kao i zidne slike u unutrašnjosti. I za taj posao Saračević je angažovao najbolje majstore prisutne na tadašnjem tržištu: ruske emigrante Ivana Dikija i Borisa Obraskova. Oni su bili deo skupine koja je izvodila mozaike u obližnjoj dinastičkoj zadužbini na Oplencu. Zaista, zidne slike u šilopajskoj crkvi rađene su prema istim nacrtima kao i mozaici u mauzoleju Karađorđevića, samo u ipak znatno jeftinijoj tehnici. Vešti ruski umetnici su ceo živopis izveli u skladu sa kanonima, u jeziku srednjovekovnog vizantijskog slikarstva. Poznato je, naime, da su pre izrade oplenačke dekoracije ekipe slikara putovale po jugoistočnim oblastima tadašnje države i kopirale najznačajnije scene i likove iz starih crkava. Otud je na Oplencu, kao i u šilopajskoj crkvi, moguće prepoznati replike poznatih kompozicija srednjevekovnog srpskog živopisa. Sistem slika u pravoslavnom hramu podrazumeva stroga pravila. Prizori na zidovima nisu puka dekoracija, nisu čak ni ilustracija jevanđeoskih događaja – oni su nešto više: raspored prikazanih ličnosti sugeriše da je hram zapravo odraz neba i zemlje (onakvih kakvim su ih zamišljali ljudi davnih vremena), možda bi se moglo reći i platonovski otisak velike ideje. Slikarstvo u jednom hramu pokazuje i izvesnu vremensku simultanost. „Bodrijarovski“ rečeno, to je implozija događaja na širokoj vremenskoj skali koji pravi smisao dobijaju u evokaciji, simboličkom ponavljanju, a ono se svakodnevno odvija u liturgiji. Isusova misija na zemlji bila je istorijska, ali, isto tako, barem u jednoj dimenziji vanvremenska. Ipak, po pravilu, svi prikazani protagonisti odeveni su u halje kakve su se nosile pre mnogo stoleća. Pored istorijskih kostima, postoji i specifičan kôd stilizacije lica i tela, baš kao i posebna neiluzionistička perspektiva koja posmatraču ne nudi „kutiju-scenu“ već zaseban prostorni okvir koji upravo sugeriše izdvojenost iz ovog sveta, izvesnu duhovnu dimenziju. Ikone, dakle, nisu „realističke“ u smislu renesansnog iluzionizma pa ih otud i prosečan poznavalac neće pomešati sa profanim slikama. Pred nepremostivim problemom slikari se, međutim, nađu uvek kada u savremenom hramu treba naslikati ktitorsku kompoziciju. To se dogodilo i u šilopajskoj crkvi. Ktitor LJubomir i njegova žena Mara prikazani su „realistički“, u reprezentativnom kostimu njihovog vremena: on je u fraku a ona u pripijenoj balskoj haljini. Crnoj, doduše. Oni, sasvim uronjeni u ekspanzivni dvadeseti vek, prinose model crkve vanvremenskom svetom Nikoli na susednom zidu. Ukrštanje vizuelnih kôdova tvori više nego bizarnu situaciju. Sa mogućnošću takvog iskliznuća sasvim izvesno neće se suočiti budući živopisci Svetosavskog hrama na Vračaru, jer je ta građevina kolektivna zadužbina i (nadamo se) neće biti likova pojedinačnih priložnika. Ali to ne znači da zamki neće biti. One se već naslućuju, iako javnosti predočena skica unutrašnje dekoracije neće imati mnogo dodirnih tačaka sa onim što će biti izvedeno. Nije problem u detaljima, u tome da li Isus koji sedi na dugi ima podignutu jednu ruku (kao u pećkim kupolama) ili obe (kao u priprati Markovog manastira) – problem je što se ovde enciklopedizam i neusklađenost dimenzija postavljaju naspram retorike prostora i tvore vizuelnu papazjaniju kojoj izmiče ono osnovno, a to je duhovna dimenzija. Ako su već oni koji su pre mnogo decenija postavljali program arhitektonskog konkursa zaboravili činjenicu da je Sveti Sava dao jasan odgovor na pitanje crkvenog graditeljstva starajući se o podizanju Studenice i Žiče, i kao model uzeli hram sagrađen nekoliko stoleća pre dolaska Slovena na Balkan, ne bi bilo loše da oni što brinu o zidnim slikama osmotre istorijski uzor. Kao da su Justinijanovi i potonji majstori koji su radili u carigradskoj Svetoj Sofiji naslutili jedan od temeljnih postulata modernizma: onaj da manje (naracije i nabrajanja) može značiti više (duha). A u to da su poznavali pravoslavni kanon, valjda, ne treba sumnjati.