Krvavi Uskrs, peta repriza

Uskrs se obeležava svake godine. Veliki je to hrišćanski praznik. I tako će ostati dok je sveta i veka.

Pravoslavci i katolici slave taj dan različitih datuma, jer se njihove crkve služe različitim kalendarima, ali se katkad dogodi da farbaju jaja u isti Veliki petak. Ove godine je Uskrs svima bio 11. aprila.

Ali, pitam se koliko će još Uskrsa proći dok se ne otkriju ubice novinara i izdavača Slavka Ćuruvije? Hoće li njegove kolege još mnogih aprila ispisivati ovakve tekstove? Meni je, recimo, ovo treći put. A ne guram se u prve redove. Stojim sa strane, rame uz rame sa dežurnom policijom. Da li da pitam znaju li ko je ubio Slavka Ćuruviju?

Ono što znam jeste - Slavko je ubijen na Uskrs 1999. godine. I tada je Uskrs bio 11. aprila. Pre pet godina. Bilo je i ono bombardovanje. Slavko se vraćao iz podnevne šetnje. Streljali su ga na kućnom pragu. Sticajem okolnosti, pored zgrade u kojoj je živeo prošao sam pet minuta pre zločina. Da sam prošao kasnije, ovih redova verovatno ne bi ni bilo. I svedoke ubijaju, zar ne? Smrt je brza, ne treba joj mnogo vremena. Tako da me je, kada sam stigao u svoj stan i uključio televizor, sačekala štura vest da je ubijen Slavko Ćuruvija. Moja ćerka je zaplakala. Nije poznavala Slavka. Bio je to najbolji dokaz stravičnosti zločina.

Razne su se vlasti (vlade) promenile od tada. Svaka je obećavala da će brzo rešiti ovaj (i druge) zločine, druga “ulična ubistva”. I ništa. Bivši ministar policije Dušan Mihajlović, koji se naročito isticao u obećanjima, često je pominjao kako njegova služba raspolaže određenim “operativnim podacima”, jednom je čak rekao kako zna ime ubice, ali ga smeniše pre nego što je došlo do hapšenja i suđenja.

NJegov pomoćnik Nenad Milić, koji će morati da odgovori na još mnoga pitanja, potvrdio je, ovog Uskrsa, Mihajlovićeve reči, dodavši tome da će do rešenja krvave enigme sigurno doći - čim se pronađu odgovarajući dokazi. Dok nema dokaza, nema ni hapšenja. Tako treba. Ovo je pravna država. Samo se pitam da li je, u vreme “vanrednog stanja”, policija imala čvrste dokaze kada je pohapsila 12 000 ljudi pod sumnjom da su, ovako ili onako, umešani u atentat na premijera Đinđića? Zašto ih je onda, posle dva-tri meseca držanja u izolaciji, bez mogućnosti da kontaktiraju svoje advokate, a da istražnog sudiju nisu ni videli, pustila na slobodu? Što bi rekao Krleža, “ljepljiva smješa upitnika”. Kao kada se otvaraju poklopci na starim škrinjama.

Da li je kucnuo taj čas? Nova vlast ponavlja staro obećanje. A pokojnikov brat, Jovo Ćuruvija, opet kaže da neće biti ništa od rešenja Slavkovog ubistva. I uvek je bio u pravu. Kako da mu danas ne verujemo? Priča će se nastaviti onako kako je tekla. Stara priča.

Sa Slavkom Ćuruvijom sarađivao sam u pet novinskih projekata (“Borba”, “Telegraf”, “Dnevni telegraf”, “Pečat”, “Evropljanin”), ali smo se, uprkos tome, jedva poznavali. Ćuruvija je bio - da tako kažem - opsesivna ličnost. Nikada nije odustajao od onoga što sebi uvrti u glavu. Stao me je saletati da pišem kolumnu u njegovom listu “Dnevni telegraf”. Nije mi padalo na pamet. On je znao kako je to samo pitanje vremena. Najzad sam pristao.

Pisao sam svakodnevno sve do 24. marta 1999. godine, sve u svemu oko 700 uzastopnih dana. Onda je Ćuruvija obustavio izlaženje svih svojih novina. Nije hteo da ih pravi pod bombama, za priučene cenzore. Ali je, svejedno, “Ekspres” objavio onaj kobni naslov “Ćuruvija dočekao bombe”, tekst čiji je stvarni (duhovni) autor bila njegova bivša poznanica Mira Marković. Prosto - bila je to presuda.

Onda je opet došao Uskrs. Tog dana je Slavko Ćuruvija bio ubijen. Simbolika tog dana, na kojoj je Slavko jednom insistirao, izmenila je svoj predznak. Uskrs je najodvratniji dan za umiranje. A zna se da mafija ne ubija na Uskrs. Ko je onda to bio?

Na Ćuruvijinu sahranu sjatio se čitav Beograd. Lično sam stajao pored Zorana Đinđića. Bio je to svačiji gest građanske hrabrosti, mada su neki požurili da to naplate. Jednom sam rekao da će, što god Ćuruvija bude duže mrtav, biti sve više onih koji pokušavaju da ga spasu od pogibije. Danas se broj takvih meri na hiljade. Neki od njih kažu da je Slavko stradao kao borac za slobodu informisanja, za slobodu javne reči. To je, razume se, lepo rečeno, kao što su lepa sva opšta mesta vapijuće izlizanosti. Izveštavajući sa komemoracije povodom dvogodišnjice Ćuruvijinog ubistva, jedan je list svom članku dao naslov “Žrtva slobodne reči”, što je vapijuća logička besmislica. Slobodna reč ne ubija; obično to čine ubice. Siguran sam da Slavku uopšte nije bilo stalo do takvih floskula. On je mislio da bi se ta famozna sloboda informisanja morala podrazumevati - i da je to lično pitanje. Nije lično pitanje činjenica kako su ga, za života, optuživali da izdaje “prljave novine”. Istina o ubistvu Slavka Ćuruvije nije otkrivena, ali je definicija “prljave štampe” ostala.

Poslednjih par pasusa ovog ličnog sećanja preuzet je, uz neke izmene, bez ikakvih dopuna, iz članka koji sam, posle Uskrsa 2001. godine, objavio u jednom broju nedeljnika “Panorama”. Zašto sam to učinio? Zašto je taj tekst svojevremeno bio napisan? Odgovor je prost: bila je ista situacija. Jer, ako bi čovek sudio po izjavama u ondašnjoj štampi, sticao se utisak - neka mi se oprosti loš ukus - da će tog Uskrsa 2001. godine Slavko Ćuruvija vaskrsnuti. Ili da će bar biti otkriveni izvršioci i nalogodavci njegovog surovog smaknuća.

Nije bilo tog faktora u tadašnjoj novoj vlasti koji se libio ovakvih tvrdnji. I takvih zahteva. Ali je u čitavom tom kolopletu nešto bilo sumnjivo: što smo na rečima bili bliži ubicama to smo, u stvarnosti, bili sve dalje od njih. Pouzdanost navodnih saznanja o pozadini atentata nikako se nije slagala sa lošom beskonačnošću odlaganja da se zločinci privedu pravdi. Stalno se nešto novo pronalazilo u šifonjeru, a onda nestajalo ispod tepiha. Danas će, sutra će...malo morgen će! Tako je duh Slavka Ćuruvije nastavljao da živi na ovdašnjoj političkoj sceni kao moneta za potkusurivanje, kao uvredljivi sitniš partijskih i ličnih promocija bez pokrića, a o stidu i sramu da i ne govorimo. Ovde, u sferi naše politike, Vitgenštajnovo pravilo da valja ćutati o onome o čemu se ne može govoriti izmetnulo se u aksiom da treba što više trtljati o onome što ne može biti učinjeno. Ili se činjenje nekome neće.

Kakav je bio moj onovremeni zaključak? Bila su dva zaključka. Prvi: rekao sam da će se obećanja o rešenju tajne ubistva Slavka Ćuruvije vratiti kao bumerang novoj vlasti. Ispunjeno. Drugi: ako se već ništa nije promenilo, onda je moj savet novinarima da tih dana ostanu kod kuće; ako sačuvaju sebe, odužiće se uspomeni na Slavka Ćuruviju. Nažalost, i ovo je ispunjeno: nekoliko dana kasnije, tog proleća 2001. godine, ubijen je kolega Pantić. Ni to ubistvo nije do danas rasvetljeno.

Da li danas, pet godina posle smrti Slavka Ćuruvije, želim da ponovim ove slutnje? I da i ne. Ponoviću samo upozorenje da svakoj vlasti preti bumerang.