Faraonov ples odluke

Ivana Janković Egipatska vlada konačno je sela za pregovarački sto sa opozicionim liderima i iznela svoje predloge. Hosni Mubarak odbio je da se povuče uz obrazloženje da bi to izazvalo haos u državi i ponudio je nove izbore u septembru. Demonstranti, međutim, i dalje ne odlaze sa ulica i zahtevaju da se njegovo, tri decenije dugo, vođenje države odmah okonča. Vlada je u pregovorima ponudila promenu Ustava koji sada ograničava mogućnosti opoziciji da uđe u predsedničku trku, ali opozicione partije nisu pokazale ni previše oduševljenja za predloge, ni previše poverenja u ishod pregovora. Egipat još uvek gori u “arapskoj revoluciji”, kako zapadni mediji vole da nazovu proteste koji su uzdrmali najpre Tunis, a zatim i Alžir, Jemen, Jordan, najzad i Egipat. Sudbina Muhameda Buazizija, mladog Tunišanina koji se spalio, preti da odredi sudbinu mnogih arapskih država i njihovih vođa. Predsedniku Tunisa Zin El Abdin ben Aliju nije pošlo za rukom da odobrovolji demonstrante obećanjem o osnovanju komiteta koji bi trebalo da se ispitaju slučajeve korupcije, otvaranju 300.000 novih radnih mesta, smanjenju cena hrane, slobodi štampe, demokratiji, pluralizamu, novim izborima... Ipak je morao da napusti zemlju. Privremena vlada pokušava da stabilizuje zemlju, ali sukobi u Tunisu još nisu sasvim splasnuli. Partija svrgnutog Ben Alija raspala se, a demonstranti zahtevaju dolazak svih funkcionera imenovanih za vreme njegove vladavine. U Jemenu je posle protesta pod nazivom “Dan besa” koji je izveo na ulice oko 20.000 ljudi, predsednik Ali Abdulah Seleh, koji je na čelu države više od tri decenije, najzad bio primoran da obeća da neće preneti vlast na svog sina i da će povećati plate za 47 dolara (u Jemenu 40 odsto ljudi živi sa manje od dva dolara dnevno). U Jordanu je, pod pritiskom višenedeljnih demonstracija, kralj Abdulah Drugi smenio predsednika vlade. Opozicine partije ne zahtevaju promenu režima, već smenu premijera i političke reforme. Kralj, koji uživa i dalje simpatije u narodu, rado im je i brzo izašao u susret. Nemiri su zahvatili i Alžir, a opozicija je zakazala novi skup za 12. februar. Presednik Abdulazis Buteflika u međuvremenu je obećao da će povući restriktivne zakone koji zabranjuju osnivanje novih partija i ukinuti vanredno stanje koje je na snazi od 1992. godine. U Iraku sveštenici su upozorili lidere da moraju da uspostave socijalnu pravdu i pojačaju borbu protiv korupcije, kako i tu zemlju ne bi zahvatili nemiri. Premijer Nuri al Maliki objavio je da se neće kandidovati za treći mandat i da će smanjiti svoju platu, koja sada iznosi 360.000 dolara godišnje. Najzad, u Egiptu protesti ulaze u treću nedelju, a demonstranti ne odustaju od zahteva za odlazak Hosnija Mubaraka, koji je na vlasti od 1981. godine. Mubarak, međutim, ne želi da ode, ili svakako ne odmah. Opozicija nije odgovorila na ponude vlade o Ustavu, oslobađanju zatvorenika, ukidanju ograničenja štampe i obećanjima o ukidanju vanrednog stanja. Ono je, tvrdi Omar Sulejman, nekadašnji šef službe bezbednosti, a sada novopostavljeni potpredsedik vlade, koji vodi pregovore, neophodno jer je situacija u zemlji trenutno takva da je ugrožena opšta bezbednost. Razgovori se vode ne kao pregovori, insistira opozicija, već samo da bi se vladi pružila prilika da iznese svoje predloge. Ti predlozi, međutim, daleko su od zahteva za demokratske promene, na koje opozicioni lideri i demonstranti ne žele da čekaju, dok vlada obećava da će ih sprovesti, ali postepeno. Najviši rukovodioci u vladajućoj egipatskoj Nacionalnoj demokratskoj partiji su podneli ostavke, a Mubarak je obećao da se neće ponovo kandidovati na izborima u septembru, ali je izjavio i da do tada mora da ostane na vlasti, kako bi se sprečilo da zemlja potone u haos. Opozicija nema poverenja u ova obećanja i, očigledno, nije spremna da mu pokloni još koji mesec, računajući da bi to vreme vladajuća partija iskoristila da se konsoliduje i ponovo učvrsti svoje pozicije. Susret predstavnika vlade i opozicije pozdravila je Hilari Klinton, američka državna sekretarka, pozivajući na mirnu promenu vlasti, nove izbore i „miran prelaz na istinsku demokratiju“. Ali u Egiptu ova izjava shvaćena je malo drugačije. Kod mnogih je samo izazvala sumnju da Amerika, čiji je Mubarak višedecenijski saveznik, želi da podrži novopostavljenog potpredsednika Omara Sulejmana, uspori tranziciju i zadrži svoj uticaj. Komentar specijalnog američkog izaslanika Frenka Viznera da je Mubarak „šezdeset godina svog života posvetio svojoj zemlji“ i da bi trebalo da učestvuje i u tranzicionom periodu, dodatno je razgnevio Egipćane. Iz Stejt departmenta je stiglo objašnjenje da je on govorio u svoje ime, ali to objašnjenje nije zvučalo dovoljno ubedljivo, naročito kada se ispostavilo da Vizner, nekadašnji ambasador u Egiptu, radi za advokatsku kancelariju koja zastupa interese Mubaraka u SAD. U međuvremenu, demonstranti ne napuštaju centralni kairski trg Tahrir i odbijaju pozive vojske da sklone barikade, plašeći se da je to samo taktika koja treba da prekine demonstracije. „Proces je nejasan. Niko ne zna ko se kome obraća. Sve vodi vojska i to je deo problema“, izjavio je Muhamed El Baradej, nekadašnji direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), dobitnik Nobelove nagrade za mir a sadašnji lider egipatske opozicije. Prvi put za pregovaračkim stolom sa vladom našli su se i predstavnici Muslimanske braće, vodeće opozicione snage, čiji je rad i dalje zvanično zabranjen. Procenjuje se da broje oko 600.000 članova, a njihova popularnost potvrđena je više puta kada su članovi izlazili na izbore kao samostalni kandidati (na izborima 2005. godine osvojili su 20 mandata). Procenjuje se da bi na izborima mogli da dobiju i do 40 odsto glasova, u zavisnosti od toga koliko bi manje demokratske partije mogle da popune prostor koji ostaje iza Mubaraka. Omar Sulejman, svojeveremeno ih je opisao kao organizaciju koja „nije ni verska, ni socijalna, ni politička, već kombinacija svega toga“. Svoju popularnost Muslimanska braća duguju kako dobrotvornom radu, dobroj organizovanosti i otpornosti na korupciju koja je pratila vladajuću elitu, tako i činjenici da ih je Mubarakova vlada smatrala ljutim neprijateljima. Tajne američke depeše koje je objavio Vikiliks, pak, pokazuju da je sam Sulejman favorit Izraelaca, koji se nadaju da bi on mogao da stane na čelo Egipta. Londonski Dejli telegraf preneo je i da se u dokumentima navodi da je on svojevremeno nagovestio da bi eventualna izraelska invazija pograničnog dela Egipta bila pozdravljena jer bi se zaustavilo krijumčarenje oružja članovima Hamasa u pojasu Gaze. U ovom trenutku nemoguće je reći kuda će odvesti egipatska revolucija, londonski Fajnenšl tajms primećuje da postoje dva rivalska scenarija. Jedan, koji u Zapadu vidi slobodu i drugi koji u njemu vidi istu represiju protiv koje je narod sada ustao. U oba ima istine, primećuje list, podsećajući da je narod ustao protiv diktature i da zahteva demokatske promene, ali i da je, sa druge strane, Zapad imao veoma veliku ulogu u podržavanju tih diktatura, koje su pružale podršku njegovim ciljevima: mir sa Izraelom, borba protiv radikalnog islamizma i obezbeđivanje siguranog protoka nafte. Strah da bi egipatska revolucija mogla zemlju da odvede putem kojim je pošao Iran ne napušta zapadne lidere. Za spoljni svet, zaključuje Fajnenšel tajms sve zavisi od toga da li će Egipat posle Mubaraka gledati unazad, ka religijskom fundamentalizmu ili unapred, ka međusobno povezanom i globalizovanom svetu. U međuvremenu vrednost egipatske funte zabeležila je najveći pad u odnosu na dolar u poslednjih šest godina, otvaranje Kairske berze još jednom je odloženo, a procenjuje se da zemlja gubi više od 300 miliona dolara dnevno. Egipatska opozicija Pokret „6. april“ Pokret je počeo kao grupa na Fejsbuku koja je pozvala na štrajk u industrijskom gradu Mahala al Kubra, 6. aprila 2008. godine. Ovog februara organizovali su veliko okupljanje u čast dolaska Muhameda El Baradeja, koji se vratio u Egipat iz inostranstva. Članstvo čine uglavnom mladi, obrazovani ljudi, koji koriste Fejsbuk, Tviter i Flik, da bi pozivali građane na proteste. Nacionalna asocijacija za promene - NAC Ovu grupu osnovao je El Baradej po povratku u zemlju, kada je najavio da želi da pomogne reforme. Predstavnici vodećih opozicionih partija okupljeni su u Nacionalnoj asocijaciji za promene zajedno sa vodećim intelektualcima. 25. januara NAC je izdao saoštenje u kome poziva Mubaraka da se ne kandiduje na sledećim izborima, da ne prenosi vlast na svog sina i da raspusti parlament u kome je 90 odsto članova Mubarakove Nacionalne demokratske partije. Muslimanska braća Uprkos dugogodišnjoj zabrani, najbrojniji i najorganizovaniji opozicioni pokret. Grupa je ranije pokazala da ima kapacitet da izvede veliki broj ljudi na ulice, ali su uglavnom izbegavali direktan sukob sa vlastima. Organizovali su velike proteste protiv izraelskog rata u Gazi i rata u Iraku. Vafd partija Ova partija nije uživala preveliku podršku glasača, ali je vodila zvaničnu opoziciju u parlamentu. NJen čelnik Al-Sajed al-Badavi često je optuživan da je previše blizak vladi i da joj samo pruža privid opozicije. On lično nije učestvovao u demonstracijama, ali je dozvolio mladim članovima da izađu na ulice. Zatim je na državnoj televiziji objavio svoje zahteve da se raspusti parlament i raspišu izbori po proporcionalnom sistemu. Al Gad partija Osnivač liberalne partije Al Gad, Ajman Nur, proveo je više od tri godine u zatvoru, čime je, smatraju mnogi, platio cenu uspeha na poslednjim izborima, kada je bio veoma blizu pobede nad Mubarakom. Od kada je pušten februara 2009. godine, prisutan je na svim antivladinim demonstracijama.