Islamizmu raste značaj

Svet je ostao zatečen protestima koji su buknuli u Tunisu, a ubrzo zatim i u Egiptu, Jordanu, Jemenu, Alžiru. Arapska revolucija došla je neočekivano i iznenadila kako vlade država zahvaćenih nemirima, tako i svetske analitičare. Profesor Darko Tanasković, islamolog i bivši ambasador u Turskoj i Vatikanu, za NIN govori o uzrocima protesta, odnosu demokratije i islama, uticaju Zapada i načinu na koji ga doživljava arapski svet. Neposredan povod za događaje u Tunisu bilo je samospaljivanje Muhameda Buazizija, koga je ošamarila žena. Mnogi smatraju da bi njegova sudbina bila drugačija da ga je ošamario muškarac. Koliko je Zapad u stanju da razume društvo u kome je okidač činjenica da je reč o ženi? Koliko razumemo kulturu bruke i časti islamskog sveta? Muhamedu Buaziziju je verovatno bilo dodatno ponižavajuće to što ga je ošamarila i time ponizila žena u policijskoj uniformi, ali nikako ne mislim da je taj momenat bio presudan za njegov očajnički čin samospaljivanja. Koliko znam, nesrećni ulični prodavac je prvo otišao da se na postupak policije žali guverneru Sidi Buzida, zapretivši da će se, ako ovaj ništa ne preduzme, javno spaliti. Guverner se oglušio o njegov zahtev, pa je Buazizi sproveo u delo svoj samoubilački naum. Zapad je u priličnoj meri izgubio (ako ju je ikad i bio istinski razvio) sposobnost da se uživi u način razmišljanja i doživljavanja sveta pripadnika drugih civilizacija, pa i islamske. U konkretnom slučaju, nerazumevanje, u neku ruku i potcenjivanje stanovnika arapskog sveta, više se ogleda u tome što su se protesti u Tunisu i Egiptu na Zapadu, i ne samo na Zapadu, odmah počeli „ekspertski“ tumačiti kao dirigovani učinci nekih zakulisnih igara svetskih i domaćih centara moći i tajnih službi. Kao da su žitelji severne Afrike i Bliskog istoka trajno predodređeni da budu samo objekti, a nikako i subjekti sopstvene istorije. A svakome bi moralo biti jasno da je sadašnji proces žestokog osporavanja legitimiteta višedecenijskih vlastodržačkih struktura u tim zemljama izvorno izraz nagomilanog nezadovoljstva naroda, a ne nekakvih misterioznih otuđenih planova i zavera, što, naravno, nikako ne znači da se u pokrenutu dinamiku od samog početka nisu uključili mnogi lokalni, regionalni i svetski ideološki i politički subjekti, nastojeći da oslobođenu energiju sputaju, kanališu ili iskoriste u vlastitom interesu. Buazizijevim stopama je narednih dana krenulo desetak samospaljivača u nekolikim arapskim zemljama, a njih, koliko mi je poznato, nije ponizila neka žena. Ovde prevashodno nikako nije reč o povređenoj muslimanskoj muškoj časti, već o krajnjoj uniženosti ljudskog dostojanstva građana koji su izgubili svaku nadu. A o rutinskom licemerju i bezočnom cinizmu upravo onih na Zapadu koji su, dugo podržavajući nedemokratske i autoritarne lične režime u arapskom svetu, posredno doprineli da se Buazizi spali, svedoči najava da bi jedna ulica ili trg u Parizu mogli dobiti njegovo ime! Doskorašnjem prijatelju i štićeniku, gubitniku Ben Aliju azil, razume se, nije dat. Šta nam dinamika egipatske revolucije govori o odnosu islama i demokratije? Da li možemo govoriti o islamskoj demokratiji? Tema odnosa između islama i demokratije odavno je na dnevnom redu. Najčešće se formuliše kao traženje odgovora na pitanje da li je islam kompatibilan s demokratijom. Kao monoteističko versko učenje, islam ne može biti kompatibilan s demokratijom, što, uostalom, važi i za hrišćanstvo. U muslimanskim društvima je uspostavljanje određenih vidova demokratičnosti moguće, ali se demokratija, u obliku na koji smo idealno navikli da je shvatamo i u kojem se prilično nesavršeno primenjuje u (post)hrišćanskim, do visoke mere sekularizovanim društvima Evrope i Amerike, realno ne može očekivati. Ne znam da li je opravdano govoriti o „islamskoj demokratiji“, ali sam gotovo siguran da demokratija u muslimanskim društvima može biti samo muslimanska. U čemu će se razlikovati revolucionarna zima u islamskom svetu od one koju smo gledali u istočnoj Evropi? - U istočnoj Evropi je sve bilo ideološki mnogo jasnije. Srušen je jedan sistem i počeo se uspostavljati novi, čemu je sa Zapada data jednoznačna i bezrezervna načelna i praktična podrška. U arapskom/islamskom svetu ne postoji jedinstvena ideološka matrica režima na vlasti, a ni konfiguracije unutrašnjih frontova i stranih interesa nisu jednostavne. Zato će se situacija u svakoj pojedinoj zemlji razvijati na specifičan način. Ono što će na makro-regionalnom planu verovatno obeležavati čitavu tu dinamiku jeste jačanje islamističkog faktora u političkom životu i nastojanja zapadnih činilaca svetske moći da se, uz pomoć domaćih neislamističkih snaga, napredovanje islamista uspori ili bar razvodni i amortizuje uvlačenjem u razne mešovite i koalicione, „građanske“ formule vršenja vlasti. Mnoge države su proizvod zapadnog kolonijalizma i kada govorimo o granicama i kada govorimo o režimima koji su dugo opstajali uz pomoć Zapada. Koje su posledice toga? Radi dubljeg razumevanja protivrečne savremenosti Bliskog istoka i severne Afrike korisno bi bilo ponovo pročitati sjajnu knjigu američkog istoričara Dejvida Fromkina iz 1989. godine, u kojoj se vizionarski predočava problematični ratni i državotvorni inženjering velikih sila u tom regionu između 1914. i 1922. godine, a čiji je dugoročni rezultat bio „mir koji je označio kraj bilo kakvog mira“. Interesno motivisana zapadna podrška diktatorskim i korumpiranim režimima u arapskim zemljama doprinela je socijalnoj stagnaciji, pa i nazadovanju većine tamošnjeg stanovništva, bez obzira na relativni ekonomski razvoj. Upravljačke elite su se bezobrazno bogatile, a narod bivao sve siromašniji, što nije moglo večno trajati. Indikativno je primetiti da je Zapad brutalno srušio baš Sadama Huseina, diktatora koji je planski ponajviše ulagao u svestrano jačanje potencijala svoje države i u podizanje životnog standarda građana. Zapad je dugo podržavao nedemokratske, često korumpirane režime. Kakvu je sliku o zapadnom svetu i njegovim vrednostima to stvorilo kod običnog stanovništva? Pretežno negativnu, naravno! Svi uvezeni modeli organizovanja društva i države, od panarabizma i užeg državnonacionalnog nacionalizma, preko arapskog socijalizma naserovskog tipa, do liberalno-kapitalističke paradigme, doživeli su fijasko i razočarali narod. Posledica toga je postepeno okretanje islamu, temeljnom uporištu celokupnog pogleda na svet arapskog čoveka, a onda i političkom islamizmu, zasnovanom na islamskim načelima i vrednostima. Zajedno sa svojim najbližim saveznicima, Amerika je tokom devedesetih godina tzv. izvozom demokratije neoprezno i nametljivo krenula u stvaranje nekakvog „novog velikog Bliskog istoka“, po meri svojih strategijskih interesa. Može se dogoditi da dobije sasvim drugačiji, islamski osvešćeniji i objedinjeniji novi i veliki Bliski istok (i severnu Afriku), kakav joj zasigurno ne bi odgovarao. Zato ćemo tokom nastupajućeg perioda biti svedoci intenzivnih pokušaja da se na sve moguće načine otkloni perspektiva takvog ishoda, pogotovo u njegovoj radikalnijoj varijanti. Jedna polurečenica iz izjave Baraka Obame posle razočaravajućeg Mubarakovog obraćanja naciji nagoveštava da se s islamističkom političkom komponentom sve ozbiljnije računa i da se američko postavljanje nastoji taktički do najveće moguće mere uskladiti s takvom realnošću. Niko se još ne usuđuje da prognozira kuda će odvesti trenutni događaji. Šta su, prema vašem mišljenju, najveći izazovi koji očekuju neke eventualne buduće vlade u Egiptu i drugim državama? Ključni izazov ostaje onaj isti koji je pokrenuo promene i koji će, kroz retorte diplomatsko-političke hemije i alhemije, te buduće vlade dovesti na vlast, a to je zahtev za više hleba, pravde i dostojanstva. Pravičnija preraspodela nacionalnog bogatstva (u nekim slučajevima siromaštva) biće i dalje najveće iskušenje za svaku vlast. Dosadašnja iskustva pokazuju da mu se malo koja upravljačka elita pokazala doraslom. Porast uticajnosti islamističke, svima razumljive egalitarne retorike biće proporcionalan nemoći ili odsustvu volje da se ovom glavnom životnom i moralnom izazovu delotvorno odgovori.