Tadić pred izborom - Srbija ili tajkuni

Katarina Preradović U jeku rekonstrukcije Vlade i sve češćih predloga da u nju uđu i srpski biznismeni i time i formalizuju uticaj koji imaju na izvršnu vlast, Savet za borbu protiv korupcije sprema novi izveštaj - o privatizaciji „Večernjih novosti“, kojim još jednom želi da prikaže kako je saradnja države i tajkuna uvek na štetu prve. Zbog ovakvog stava Saveta i njene predsednice Verice Barać, pritisci tajkuna na ovo telo ne jenjavaju. Posle tužbe biznismena Milana Beka protiv Baraćeve, zbog teksta na sajtu ovog tela u kojem je nazvan monopolistom, usledio je komentar u „Večernjim novostima“, u kome je prozvana za nerad i visoku platu. U razgovoru za NIN Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije kaže da je takav tekst nesumnjivo Bekov pritisak na rad Saveta i nju lično, ali napominje i da je takvi pritisci ohrabruju jer govore o tome da dobro radi svoj posao. „Istovremeno to govori o nervozi tajkuna, jer je njihov koncept posle 2000. godine doživeo potpuni ekonomski krah. Država ili budžet na koju su oni privezani sve vreme postao je prezadužen. Siromaštvo se otelo kontroli, ekonomski krah se ne može sakriti i mislim da su oni postali ponovo nervozni jer je ovo drugi ili treći režim koji zahvaljujući njima završava u potpunom kolapsu“. U vašu odbranu ustale su nevladine organizacije i pojedinci. Da li se javio iko iz Vlade? Ne. Kada me je prvi put tužio Mišković zbog C marketa, tada me je predsednik Tadić pozvao na razgovor i na neki način me podržao. Hteo je da čuje šta radimo, šta je suština toga. Iz Vlade se ni tada ni sada nije javio niko. Vlada ne samo da ne reaguje već mi u Savetu osećamo da nema ništa protiv toga. Sećam se da je u vreme kada je Mišković podnosio prijave zbog C marketa protiv mene, njegov advokat bio istovremeno šef pravnog tima DS. Očigledno je da i premijer i ministri sede sa tajkunima, koji ih savetuju kako će da izađu iz krize, a zbog njih su i došli u krizu. Ako ih budu i dalje savetovali Danko Đunić, Beko, Kostić i Mišković kako da izađu iz krize, nikad iz nje nećemo izaći. Ali to su ljudi koje Vlada prihvata kao svoje sagovornike, a ne Savet. Mislim da je to pogrešan pristup. Javnosti su poslali poruku da su za njih relevantni samo interesi tajkuna, iako njih biraju i građani, a ne samo tajkuni. Zato mislim da je došao trenutak istine. Sa kim oni žele da promene Srbiju? Ne mogu da je promene sa onima koji su je i doveli do propasti devedesetih godina. Čini se, narodski rečeno, da je Beko krenuo na vas. Šta je pozadina toga? Verovatno to što je Savet pripremio izveštaj o privatizaciji „Večernjih novosti“, koji će biti predstavljen javnosti. Iz njega će se videti verovatno najogoljeniji slučaj bezakonja do sada. Činjenica je da je Milan Beko preko svoje tri firme postao vlasnik 62 odsto „Novosti“, iako po zakonu vezane firme mogu da imaju najviše 25 odsto vlasništva. Naš izveštaj se bavi kompletnim procesom privatizacije „Novosti“ od 90-ih do sada. Savet interesuje pre svega rad državnih institucija u tom postupku i zaštita državne imovine koja je u ovom slučaju potpuno izostala. Vrlo je zanimljivo da je Vlada donela dva celishodna i logična zaključka o „Novostima“ koje Ministarstvo privrede nije sprovelo. Vlada je u zaključku konstatovala da nije utvrđen iznos državnog kapitala u tom preduzeću, da se ceo postupak mora zaustaviti i da je ministarstvo dužno da stopira bilo kakve prodaje akcija dok se to prethodno pitanje ne reši. Ministarstvo privrede to uopšte nije poštovalo, tako da je iznošenje akcija na berzu zapravo bio dogovor između Milana Beka, ministra i verovatno još nekog. Posao oko „Novosti“ je realizovan kao njihov privatni dogovor, što su institucije dozvolile. Ministar je bio Predrag Bubalo u to vreme? Da, Bubalo je bio ministar 2006. Jasno se vidi da je tu sve urađeno protivzakonito. Zašto mislim da sada može da se to preseče? Prvo, radi se o veoma važnim stvarima, o ogromnoj državnoj imovini, 27.000 kvadratnih metara poslovnog prostora na Trgu Nikole Pašić, Štampariji „Borba“ čijih je 70 odsto u državnom vlasništvu. Država sada makar tu može da reaguje. Šta je sa državnom imovinom, kako je u prospektu moglo da se nađe i 6.000 kvadrata poslovnog prostora, nad kojim „Novosti“ nisu imale čak ni pravo korišćenja. To pravo je ustanovljeno za NIP „Borbu“. Sve to stoji u izveštaju, na osnovu kojeg će biti podnete i krivične prijave. Očekujete li da će vlast da reaguje na taj izveštaj? U ovom slučaju još nije kasno da država reaguje i zaštiti svoju imovinu. Ova prilika da država napravi raskid sa dosadašnjom praksom i preispita ovu privatizaciju, mogla bi biti prelomni trenutak za dalji odnos prema tajkunima. Mislim da je i kod pojedinaca u vlasti sazrela svest da ovako dalje ne može. Mislite li tu na predsednika Tadića, koji je poslednjih meseci imao više verbalnih duela sa tajkunima, pre svih sa Bekom? Prepoznajete li u tome izvesnu spremnost vlasti da se distancira od tajkuna? Iz Tadićevih apela jasno je da je svestan da nešto mora da se promeni, da nešto ne valja. Dakle, sigurno ima svest o tome i verujem da razmišlja o načinima. Mislim da apeli da izgrade tajkunski most ili pretnje porezima nisu dobar način. To je više odraz njegove nemoći i nemoći institucija. Niko ne treba da odgovara zato što je tajkun ili da daje novac zato što ga ima mnogo. To je besmisleno. Možda on misli da tako može da šminka taj sistem, da ga malo upristoji. Ali to je nemoguće. Sada mora da se uradi rez koji je trebalo da se uradi 2001. godine i koji bi se verovatno uradio da nije bilo atentata na Đinđića. Desetogodišnja sprega vlasti i tajkuna dovela je do ovog ekonomskog kolapsa mnogo više nego ekonomska kriza i mislim da se to sada dobro vidi i po nezadovoljstvu ljudi i po štrajkovima i po strašnom siromaštvu. Zato mislim da je ovo prelomni trenutak za ljude koji vode ovu državu, pre svih Borisa Tadića. Ili će napraviti rez koji je morao da se napravi 2000. i 2001. ili će potonuti zajedno sa tajkunima. Mislim da i zbog krize koja nas je zahvatila mora da se podvuče crta i da se kaže kuda će država dalje. U suprotnom, mogli bismo imati neku novu 2000. kada bi progovorili gladni stomaci, a njihov izbor mogli bi biti oni koji nude promene, bez obzira kakve. To bi značilo da Tadić na izvestan način prizna dosadašnje greške i napravi zaokret? To bi moglo nauditi DS-u. Ne. To će ih jedino spasiti. To je jedina šansa DS i svih stranaka na vlasti. Inače ih neće biti. Kako će uostalom ostvariti put u Evropu? Ne može se ovako korumpiran i siromašan u EU, a Nemačka nam je to već jasno rekla. Ovako se ne može nigde. Svako ko hoće da reši problem kazaće - da, ovo je tačno, odavde polazim. To je kao da ste bolesni, lagati ne vredi. I onda prosto taj problem zagledate širom otvorenih očiju, vidite u kakvoj ste situaciji i uradite šta možete. To je sada izbor za DS i Tadića. Poslednjih dana afera Kolubara je uzdrmala javnost. Da li se Savet bavio time? Savet je počeo pre dve godine da pravi izveštaj o svim javnim preduzećima i još prikupljamo dokumentaciju. Pokušaćemo da uradimo zbirni izveštaj u kome ćemo pokazati kako se uopšte upravlja tim preduzećima, ukazati na elemente korupcije koji se pre svega govore kako se biraju UO, kako ne rade nadzorni odbori. Železnicom smo se malo više bavili, koliko para iz budžeta uđe u Železnicu i samo raznim kanalima izađe napolje. Plašite se da kolubara ima i u drugim preduzećima? Da, mislim da je Kolubara pravilo. Da bismo u EPS-u u celini videli još gore stvari. Čitali smo podatak da EPS ogromne pare daje kao donaciju „Partizanu“. Šta jedan monopolista koji prodaje struju ima da se reklamira? U Železnicama smo imali slučaj 1.000 vagona. Verujem da nije nikakva razlika između Kolubare i drugih javnih preduzeća. Miloševićev režim je ustanovio taj način funkcionisanja - politička stranka uđe unutra, napravi svoj upravni odbor i tako se finansira. Sada samo ima više stranaka. Slično je i drugim preduzećima koja nisu javna, ali su u većinskom državnom vlasništvu kao što je Telekom. Uvek je bila sporna lista sponzorstava i donacija Telekoma, pa se to koristi kao argument da treba prodati Telekom. Ne, treba samo upravljati njim na zakonit način, jer ne možemo prodati sve čime loše upravljamo. Onda ćemo prodati državu. Kad pominjete Telekom, mnogi tvrde da protivljenjem prodaji Savet izlazi iz delokruga svojih nadležnosti? Ovde postoji nekakav muk. Niko ništa ne sme da pita i svi su iz nečega izašli. Prodaja Telekoma već se radi na način koji nije zakonom predviđen. Kad god se krši procedura, sasvim opravdano možete da sumnjate na korupciju. U našim zakonima je potpuno jasno da telekomunikaciona infrastruktura nije u prometu, a mi je prodajemo. Gde ćete bolju sumnju na korupciju? Imate izjavu potpredsednika Đelića da je 1, 5 milijarda evra od prodaje Mobtela otišla u potrošnju. Zar svako od nas nema pravo da se zapita, na šta će sada biti potrošene pare od prodaje Telekoma? Vlada je napravila strategiju po kojoj Telekom treba da bude lider u regionu, kupljeni su operateri u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, a sve kao deo usvojene strategije u razvoju telekomunikacije koja nije promenjena. Pa iz čega onda proizlazi prodaja Telekoma? Uz to, stručna javnost ima dobre predloge kako se može liberalizovati tržište bez prodaje dominantnog operatera. Vlada se ponaša kao da u ovoj državi ne postoje ni stručna javnost ni građani uopšte. Vaš predlog je da se obustavi prodaja? Da se potpuno obustavi, da se prizna da je to greška i da se vidi šta je sa strategijom o telekomunikacijama. Država ne sme da proda infrastrukturu i da ponovi grešku kao kod NIS-a, da jedna strana kompanija postane monopolista u našim telekomunikacijama. Infrastruktura mora da se izdvoji, a tržište potpuno liberalizuje po standardima EU, koja takođe ne traži da privatizujete dominantnog operatera nego samo da liberalizujete tržište kao što su radili Švedska, Norveška, Danska. Jeste li dobili odgovor od premijera kako i po kojim kriterijumima je ministar Oliver Dulić dao dozvolu slovenačkoj kompaniji Nuba da postavlja optičke kablove duž Koridora 10? Jesmo, to je jedini izveštaj za koji je Vlada rekla da ga je primila i ovlastila je pomoćnicu ministra Aleksandru Damnjanović da nam u ime Vlade napiše odgovor. Ona nam je napisala da nismo u pravu i da je sve rađeno po zakonu, ali je u ovo uvukla i republičko tužilaštvo, koje je za 10 dana ispitalo sve navode i utvrdilo da je sve po zakonu. Kada smo mi od tužilaštva tražili te izveštaje, dostavili su nam samo kratak odgovor da je sve po zakonu, bez uvida u bilo kakav postupak. Po zavodnom pečatu tužilaštva ispada da su oni Vladi to dostavili dva meseca pre nego što je Vlada tražila. Savet smatra da postoje sasvim valjani razlozi da se podnese krivična prijava. Znate, država kao vlasnik mora da štiti svoje vlasništvo. I to ne mora nigde da se ministrima napiše. Kod davanja u zakup, davanja uslova za kablove, bilo šta, svaki odgovoran vlasnik bi raspisao javni tender jer to je jedini način da svima pod istim uslovima date određeno pravo i da ne bude monopolista. Ne sme ministar nikoga da povlasti. Reći da to nije nezakonito je poigravanje i potcenjivanje javnosti. Vlada bi trebalo da se uzdržava od ovakvih odgovora, to je zaista pokazuje u jednom jako lošem neodgovornom svetlu, kao lošeg vlasnika. Sigurno ima i drugih sličnih primera u Vladi. Skoro sva ministarstva to rade i kako se približavaju izbori prosto se razviju u strelce šta ko ima da ponudi. Svi veliki državni poslovi sve više se sklapaju nekim čudnim dogovorima. Samo saznamo da su sklopljeni i predstave se kao veliki uspeh, procedura se uopšte ne poštuje. A državni poslovi ne mogu da se rade tajno. Kako je dodeljen posao u Boru, kako su izabrani Italijani za hidrocentrale, ko je izabrao Fijat i u kom postupku? Ako država ima budžetski novac da dotira automobilsku industriju i valjanim analizama je utvrdila da bi to za budžet bilo dobro ona valjda raspiše međunarodne tendere, traži najpovoljnijeg i onda će izabrati? Uz Fijat sigurno bi konkurisali i korejski, japanski automobili i ostali. Kakav je interes Vlade da u tim najvažnijim poslovima u kojima država daje veliki novac odabere samo jednog iz nekog postupka koji nema proceduru? To je zato što je Vlada podeljena po političkim strankama i ne funkcioniše kao najvažniji državni organ nego kao zbir partijskih interesa i očigledno svaki ministar, svaka politička stranka ima interes da deo državnih resursa i državne nadležnosti po svojim partijskim vezama ustupi nekome. Sramno hapšenje DŽajića Da li je hapšenje i zaplena imovine Dragana DŽajića primer borbe protiv korupcije? Mislim da afera „DŽajić“ ima dva razloga. Prvi je taj što se DŽajić očito zamerio tajkunima koji su bacili oko na Zvezdin stadion kao lokaciju za izgradnju. Znamo da je Miškovićev sin bio u upravi Zvezde i kažu da je jedan od ciljeva bio da se Zvezda što više zaduži pod najnepovoljnijim uslovima, tako da u suštini najveći poverilac samo uđe unutra. Očigledno je da DŽajić nije hteo da učestvuje u tom konceptu i onda su hteli da ga slome. Drugi razlog koji ide uz to, a to je nešto čemu vlast pribegava u poslednje vreme, jeste širenje straha. Ako tako nešto može da se desi DŽajiću, može svakom. Ne znam da li je DŽajić nešto grešio. Možda i jeste, jer su klubovi verovatno kršili neke propise, ali znam da nije kriminalac i da se nije opirao dolasku na razgovor. Zato hapšenje fudbalske legende i jednog od najpopularnijih Srba ikad, na onaj način, uz medijsku pompu predstavlja veliku sramotu za Vladu. DŽajić je žrtva nemoći jednog sistema da sprovede volju tajkuna, a da nema nikakvog otpora. Vlast ovakvim potezima hoće da uradi dve stvari: prvo da stvori utisak u javnosti da postoji borba protiv korupcije, drugo da se ipak obračuna sa onima sa kojima želi. Tužili: Mišković, Beko, Kostić... Milan Beko nedavno je podneo protiv vas tužbu zbog teksta na sajtu Saveta u kome se kaže da je monopolista. Ko vas je još tužio? Nije ovo prva tužba Milana Beka protiv mene i Saveta. Odmah posle izveštaja o Luci Beograd, u proleće 2008, prvo je stigla tužba grupe akcionara Luke, koji su blisko sarađivali sa Bekom. Optužili su me za narušavanje poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti preduzeća. Odmah potom stigla je i tužba sa zahtevom Luke da se sa našeg sajta ukloni izveštaj i dokument zahvaljujući kojem je javnost prvi put dobila potvrdu da je to preduzeće u većinskom vlasništvu Milana Beka i porodice Miroslava Miškovića. Još jedna tužba Luke usledila je 2009, ovoga puta krivična. U njoj su nabrojali čak 10 mojih izjava u medijima i optužili me za klevetu i ponovo za narušavanje poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti preduzeća. Poslednja Bekova tužba, koju je podneo u decembru, odnosila se na analizu o radu Komisije za zaštitu konkurencije, u kojoj smo, između ostalog, naveli činjenice u vezi sa zloupotrebom dominantnog položaja mlekara u sastavu Danube Foods Group- Investicioni fond Salford. Beko je ovoga puta zatražio naknadu od dva miliona dinara. Ali, nije Beko jedini podnosio tužbe. Tako me je u decembru prošle godine vlasnik MK grupe Miodrag Kostić tužio zbog nastupa u emisiji RTS-a Raspakivanje, takođe zbog narušavanja poslovnog ugleda. Nedavno je stigla još jedna krivična tužba za klevetu u vezi sa preuzimanjem Luke, ali ovoga puta ne od vlasnika, već od člana Komisije za hartije od vrednosti, Dušana Bajeca. Podsetiću vas i na 2007. godinu, kada je posle izveštaja o C marketu, Miškovićeva Delta Drugom opštinskom tužilaštvu podnela krivičnu prijavu sa optužbama da sam zloupotrebila službeni položaj, prekoračila granicu svojih ovlašćenja i nanela nemerljivu štetu Delti. DS čekala pravi trenutak Kako objašnjavate neočekivano oštru reakciju DS-a i izbacivanje Dinkića iz Vlade? Mislim da DS već neko vreme ima problem sa Dinkićem i njegovom neobuzdanom voljom za moći. DS je verovatno čekala trenutak da se oseti dovoljno moćnom, da postigne potpunu saglasnost sa SPS-om i Palmom i da izabere trenutak kada Dinkiću ne odgovara da ruši Vladu. A to je ovaj trenutak. To znači da oni na sledećim izborima računaju na neki drugi ishod i verovatno na druge partnere.