SUD I SEĆANJA

Eto još jedne velike zabave za narod, upriličene na mnogobrojnim televizijskim programima: Draganu DŽajiću i Vladimiru Cvetkoviću, sudskim nalogom će privremeno (?) biti oduzeta imovina, budući da je ista vrednija od novca koji su oni zaradili u poslednjih petnaestak godina. Sve je to, kao, zaštitna mera u sudskom procesu grupi osumnjičenih među kojima su, na prvom i drugom mestu, i spomenuti. Pravna, jelda, država na delu. Tim povodom, a na ovom mestu, nudim - više naivno, manje neobavešteno - ukrštanje činjenica i sećanja. Dragan DŽajić, apsolutni je rekorder po broju nastupa za selekciju Jugoslavije, po mnogima najbolje evropsko levo krilo i jedan od najboljih svetskih fudbalera toga doba. Nakon izuzetno uspešne karijere i, prirodno, veoma visokih zarada ostvarenih kroz odlične ugovore u zemlji i inostranstvu, tokom osamdesetih je postao tehnički direktor Crvene zvezde . Klub je, uz pregršt domaćih trofeja, osvojio i evropsko klupsko takmičenje i postao nezvanični svetski prvak u toj konkurenciji. Pri tom je i DŽajić, kao i njegovi igrači, veoma lepo zarađivao. Vladimir Cvetković je istinska košarkaška legenda. Bio je kapiten i, po mnogima, personifikacije generacije koja je harala evropskim i svetskim igralištima. Izuzetnu sportsku karijeru nastavio je podjednako uspešno u sferi menadžmenta u vrlo cenjenim i prosperitetnim jugoslovenskim firmama. Bio je i ministar za sport u Vladi Srbije. S početka devedesetih, u tandemu sa DŽajićem, rukovodio je u najtrofejnijem fudbalskom klubu sa ovih prostora. To su činjenice. Sećanja se vrpolje i ukazuju kako je spomenutih (DŽajićevih) osamdesetih godina, u revolucionarnom Titovom Vrbasu, nakon neuspešne karijere u lokalnom fudbalskom klubu, vazda ambiciozni mlađani Miodrag Kostić, sa nekoliko lokalnih odžačara oformio firmu za čišćenje visokih fabričkih dimnjaka u tom delu Bačke. Kazanih (Cvetkovićevih) devedesetih, Miroslav Mišković, Kruševljanin, nakon ne baš zvezdane, ali naglašeno podobne političke karijere, sa petoro zaposlenih, zakoračio je u privatni biznis. Ostalo je, više-manje (ne)poznato iz života naše četvorke. Kako god, sportskim legendama se sudi, tajkunčine teško da znaju šta sve (i koga!) poseduju... A pravna, jelda, država rinta. Stoga, naivno, pitam: da li su i Mišković i Kostić, baš kao i ini članovi naše tajkunske reprezentacije, u poslednjih dvadeset godina, takođe, svojim godišnjim zaradama mogli da pokriju imovinu koju su, u međuvremenu, stekli? Odgovor (a, vala, ni pitanje) nećete naći ni na jednoj srpskoj televiziji. Insajder (B92) se bavi drugim lopovlucima, a ostali... Hm, obratite pažnju na reklamne spotove. Možda vam se (u)kaže samo?