Jovo Kapičić, narodni heroj, penzioner

Rođen 2. septembra 1919. godine u gradu Gaeti u Italiji. Odrastao je na Cetinju gde je završio osnovnu školu i pet razreda gimnazije. U šestom razredu gimnazije bio je isključen iz škole zbog učešća u štrajku gimnazijalaca. Šesti, sedmi i osmi razred gimnazije i maturu položio je u kotorskoj gimnaziji. Imao je 17 godina kada je primljen u članstvo Saveza komunista Jugoslavije, a posle maturiranja, upisao je Medicinski fakultet u Beogradu, gde je do 1941. godine završio četiri semestra. Zbog svog revolucionarnog rada kao mladić bio je nekoliko puta hapšen i zatvaran. Bio je jedan od organizatora ustanka u Crnoj Gori 1941. godine, član Prve proleterske brigade, učestvovao u Igmanskom maršu, bici na Neretvi, a posle oslobođenja Jugoslavije bio je prvi general Udbe, ambasador Jugoslavije u Mađarskoj i Švedskoj, član Saveta federacije. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine i najviših jugoslovenskih odlikovanja, a 1950. odlikovan je Ordenom narodnog heroja. Novinarka Tamara Nikčević je 2010. objavila knjigu „Goli otoci Jova Kapičića“, u kojoj kroz intervju sa njom ovaj političar govori svoju životnu priču u kojoj je, za mnoge, najkontroverznije njegovo učešće u stvaranju logora na Golom otoku. U žižu javnosti ponovo došao jer se pojavio na skupu Liberalno demokratske partije. Iz jedinog braka sa Milom ima sinove Dragana, košarkašku legendu, sportskog radnika, i Zorana, stomatologa koji živi i radi u Nemačkoj. Dragan i njegova supruga, glumica Slobodanka - Beba Žugić, podarili su mu unuke, Stefana, veoma traženog mladog glumca, i Filipa. RADOST I TUGA Šta je vaša najveća nada? Da ovi naši narodi iz balkanske krčme, kako je govorio Krleža, pređu u balkanski hotel sa pet zvezdica. Šta je za vas najveća nesreća? Rušenje mog dela – Titove Jugoslavije. Kad vam je neprijatno? Kada slušam netačne kritike i lažne priče o sebi koje zabavljaju publiku. Koju pesmu volite da pevate? Jutros mi je ruža procvetala... Godine mlade, godine lude. Šta vas izluđuje? Kada vidim kako ovaj sistem maltretira ovaj dobri srpski narod kao da je stoka. Na koje ste dostignuće ponosni? Na svečani prijem za Ivu Andrića u ambasadi Jugoslavije u Stokholmu kada je dobio Nobelovu nagradu. PRIJATELJI I NEPRIJATELJI Kome ćete biti večno zahvalni? Svojoj majci Anđi koja je ostala moj najveći idol i ideal. Koga ne biste želeli da sretnete u sauni ni u kom slučaju? Mlađana Dinkića. Koji prirodni dar biste hteli da imate? Da sam umeo lepo da pevam. Za šta ili kome morate svakako još da se izvinite? Nikome i ni za šta. Mnogo je onih koji meni duguju izvinjenje. PRIVID I STVARNOST Koje vaše dobre osobine se ne uvažavaju kako treba? Moja hrabrost i poštenje, činjenica da sam bio kvalitetan čovek. Ako biste mogli da promenite jednu svoju osobinu, šta bi to bilo? Da ne budem toliko lakoveran. Šta je vaša najdragocenija imovina? Moja deca, moja porodica. Šta je bila vaša najdramatičnije pogrešna odluka? Što sam se 1945. godine, kao savetnik u ambasadi FNRJ u Parizu, dokačio sa ambasadorom Markom Ristićem. Tito me je zbog toga vratio u Beograd i dekretom me postavio za pomoćnika ministra unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandra Rankovića. Koje su vaše skrivene slabosti? Bio sam pomalo ženskaroš. U stvari, malo više. RAZUM I ŽELJE Šta biste najpre uradili kada biste dobili vlast u Srbiji na jedan dan? Prespavao bih ga. Ko će da vlada Srbijom kroz deset godina? Neki mladi ljudi. Za mene su to Čeda Jovanović i njegova partija. Sa kojom istorijskom ličnošću se najradije identifikujete? Ni sa kim. Uzor mi je bio Milovan Đilas. A Tito je van kategorije. Ko su za vas najumniji duhovi našeg doba? Albert Ajnštajn. Koji politički projekat bi doneo sreću svetu? Kada bi neko, kao mađioničar, pomešao kapitalizam i socijalizam, ali da to ne bude bastard već najbolji čovek. Za kog slikara biste dali najviše para? Za Leonarda da Vinčija. ŽIVOT I VEČNOST Kao dete hteli ste da budete? Lekar. Koji san hoćete svakako još da ostvarite? Da ne umrem zimi, da me ne nose po snegu u Crnu Goru. Da bude leto, da me lakše sahrane. Kako biste voleli da umrete? U svom krevetu. Samo ne na ulici, ni u bolnici. Kojoj rečenici se nadate u oproštaju sa vama? Jedino mi je važno da mi moja deca, na grobu, zahvale za moju pažnju prema njima.