Progonitelji drugačijeg

Da „teška“ vremena i iskušenja za neki narod jačaju verski i svaki drugi fundamentalizam, fanatizam, ekstremizam, zapaženo je od mnogih političara, sociologa, teologa, analitičara. „Psihologiju netrpeljivosti“ čuveni ruski filozof religije u egzilu Nikolaj Berđajev (1874 – 1948), kao poznavalac verskog, posebno pravoslavnog fanatizma, poredi sa ljubomorom. Svuda oko sebe vidi se neverstvo, izdaja, treba otkrivati zavere. Takve je „teško vratiti stvarnosti“. Pretvaraju se u progonitelje, spremni su na sve, iz straha vrše i nasilje. Verski fanatizam se prepliće sa političkim i nacionalnim. To je „negativna vera“. Konzervativizam i fundamentalizam ruskog pravoslavlja, smatra se, pripremili su tle Lenjinovoj revoluciji, ruskom radniku i seljaku je crkva bila sve dalja od njegove svakodnevice, a većina intelektualaca se nakon izopštenja Tolstoja (1901) od nje udaljila. Daleko pre toga, u Vizantiji su ultra-revnitelji i te kako slabili imperiju i doprineli njenom iščeznuću. Konzervativizam i tradicionalizam u sferi religije, pojave su druge vrste, one za crkve i društvo zadržavaju status konstruktivnog, ulazeći u široku paletu pogleda na svet. Svim religijama svojstvena je isključivost u tome da samo u sebi vide ispravan put za čoveka ka spasenju. Pravoslavlje druge crkve ne smatra takvim, nemaju punoću istine, njoj ih treba privoleti pokajanjem ali i ponovnim krštenjem. Od sažaljevanja prema inovernom, do prezira, kod nekih i do agresivnosti, nije dug put. Pravoslavni fanatici, bili oni u Rusiji, Grčkoj, Bugarskoj ili Srbiji, imaju isti katalog opasnosti za veru: „novi“ svetski poredak, globalizam, mondijalizam, masone, Jevreje, katolike, posebno rimskog papu i isusovce, boljševike, demokrate, homoseksualce. Za „duhovni centar“ smatraju svetogorski manastir Esfigmen, preuzimajući njegovu parolu „Pravoslavlje ili smrt“, koju je ovih dana moskovski sud zabranio kao ekstremističku i društveno opasnu. U Grčkoj demonstriraju protiv biometrijskih ličnih dokumenata. Svom spisku pribrajaju i konkretne „pomesne“ dopune. U redovima svoje crkve po svaku cenu traže te pojave i njihove stvarne ili navodne nosioce. Kod nas su se sada usredsredili na teme ekumenizma i pape, mada su im do skoro pitanja liturgije bila prva, uz to i kalendar, državna i crkvena „izdaja“ Kosova. Začudo, monarhija ih ne interesuje, kao njihove saistomišljenike na drugim prostorima.. U SPC je još u prošlom veku, posebno dolaskom ruske bele emigracije, počeo da jača fundamentalizam. I pre toga, čak i prema onima koje je crkva slala na Zapad na dopune bogoslovskih studija, bilo je sumnji da li su eventualno „zaraženi“ krivoverjem. Jačale su ideje o posebnoj izabranosti od Boga i od njega date misije prema drugima, neprestanom stradalništvu i žrtvovanju, nužnosti većeg razgraničavanja prema inovernima. Oko toga kako nazivati srpske sledbenike ovog idejnog spektra, ne postoji saglasje. Dok oni sebe označavaju „revniteljima vere“, svetosavcima, u SPC ih zovu (pseudo)zilotima, „zurlotima“, parasinagogom, u poslednje vreme i sektom, dok bi ih stručnjaci svrstali u borbeni pravoslavni fundamentalizam. Pored sadržaja i metoda, uobičajenih za takve pokrete, prati ih i specifičnost tema koje su ovde mogli da nađu proteklih desetak godina u okvirima same crkve. U vreme patrijarha Germana se nisu primećivali i nastupali, takođe i zbog društvenih okolnosti. Raspad zemlje, ratovi, sankcije, porazi, jačanje nacionalizma, kao i druge okolnosti, dali su zamah raznim tendencijama, takođe u crkvi. Patrijarh Pavle se trudio da se izbegnu neki neizbežni konflikti, koji su se potiskivanjem samo produbili. On je tražio „razumnu revnost“ kako bi se izbegao „fanatizam i sva preterivanja“. Nastaje prvo odvajanje zilota kod Srba i nastanak ne mnogo pretencioznih „akakijevaca“. Poslednjih godina patrijarhovog života pitanje „liturgijskih novina“ postaje prva među top-temama zilota, praćena i ometanjem obreda pojedinim episkopima, pisanjem brojnih tekstova, apela i obraćanja saborima i javnosti. U novom patrijarhu, Irineju, zilotske ideje nisu dobile saveznika, na napade na njega nije se dugo čekalo, ne zbog liturgije, već pre svega zbog „poziva papi“, koga zapravo od crkve do danas i nije bilo. Patrijarh Irinej je nedavno u intervjuu niškoj televiziji smireno, svodeći prvi godišnji bilans svog arhijerejstva, naglasio da su se morale preduzeti mere protiv onih koji su „odavno u raskoraku sa Sinodom i Saborom“, da je to bilo potrebno uraditi „mnogo ranije“. Držeći se svog „srednjeg puta“, patrijarh liturgijske „novine“ koje se primenjuju u nekim eparhijama označava „potpuno nebitnim“, one ne narušavaju njenu suštinu, mada ih je trebalo uvesti uz „konsultacije i odobrenje Sabora“. Pri tom pominje dve glavne zamerke, od dvadesetak, koje ziloti stavljaju u središte: otvorenost carskih dveri, i (ne)glasnost jedne svešteničke molitve. Dok bi se većina vernika usudila da kaže da se radi o formalizmu i preuveličavanju značaja detalja, zilotima to ne daje mira dan i noć, što reakciju svrstava u kategoriju fanatizma. „Komisija za izučavanje liturgijskih pitanja“, koju čine šestorica episkopa, osnovana od Sabora 2006. godine, nikada nije zasedala. Ona je i te kako mogla da ublaži tenzije oko liturgije. Patrijarh je u istom intervjuu, kao i do sada u mnogo navrata, pomenuo da bi i rimski papa mogao doći na svečanost u Niš 2013, teme oko koje revnitelji idu na barikade, pripremajući svoj scenario dočeka, kako bi sprečili od njih umišljeno pounijaćivanje SPC. Kako i po ovom pitanju optužbe nemaju realne osnove, stručnjaci bi ih uključili u fikciju a time i u fanatizam. U isto vreme ziloti, uz gusle, pevaju da „ko od Srba papu dočekao, crni barjak na kući imao, i svake ga spopanule muke, obe mu se osušile ruke, na mukama život okončao...“. Srpskim teolozima, sveštenicima, monasima, veroučiteljima i vernicima dostupni su u prevodu, mada ne mnogobrojni, tekstovi poznatih autoriteta u pravoslavlju koji su razjasnili pojmove sadržaja i metoda fundamentalizma i fanatizma. Suzbijanje je mukotrpno, prvenstveno bi u tome pomogao otvoreni dijalog, prosvećivanje, što bi pre sačuvalo druge da ne podlegnu tome, nego što bi povratilo one koji su već na toj stazi. Pravoslavlju preti opasnost od fundamentalizma odozdo, a u katoličanstvu odozgo, od neprikosnovene papske vlasti, piše poznati grčki teolog G. Manzaridis, čiji su tekstovi prevedeni i ovde. Osnova zilotizma je u čovekovoj ličnosti pre svega, njegovom grčevitom traženju oslonca u davno datom, predanju, kanonima u apsolutizaciji stvorenog, što prerasta u idolopoklonstvo. Tu nema mesta slobodi, životu, misli, dijalogu, sve je u zakonu, pravilu, načelu. I same crkve doprinose stvaranju pogodnog tla za fundamentalizam. Hijerarhijsko ustrojstvo ne mora ali može da proizvede otuđivanje vrha od „baze“, takođe i komuniciranje samo preko saopštenja, odluka, polemičkih reakcija na koje nije poželjno odgovarati. Ako je jerarh uvek u pravu, ne misleći da može da je i drugačije, da se ne samo vernici, već ni sveštenici ne mora da konsultuju, onda postoji mogućnost gubljenja poverenja. Zatvorenost crkve, njen redukovan kontakt sa javnošću, saznavanje „važnih vesti“ prvo preko medija, odsustvo unutarcrkvenog dijaloga, sve to daje prostora nekima da dođu do zaključka da ih niko ne vidi niti čuje, da se od njih nešto prikriva. To je pogodno tle za one koji su stanje objašnjavali time da su pastiri postali vuci, da crkvu „privode“ Rimu, ili da „ruše liturgiju“. Uz to, u pravoslavnim crkvama, kao i u nekim drugim, vernik je neblagovremeno obavešten, nedovoljno je sagovornik, drže ga za bukvalnog laika za sve. Pojam vernika nije jednoznačan, teolozi konstatuju i kod nas najmanje šest tipova. Većinu njih sporenja sa zilotima mnogo ne dodiruju, nisu se ni trudili da se precizno obaveste, veru shvataju kao nacionalni identitet, slabo odlaze u crkvu i nisu zainteresovani za aktivno učestvovanje u njenom životu. Deo vernika međutim reaguje distancom prema crkvi, ne odriče se vere ali odlazi u privatnost. Malobrojni, ali glasni, žele da se svojom aktivnošću nametnu crkvi i svim njenim članovima kao merilo „istine i pravoverja“, da diktiraju najvišim organima, prelazeći u samoorganizovanje i akciju koja se od crkve smatra remećenjem kanonskog poretka. Do dijaloga se ne dolazi, jer ga i inače u crkvi gotovo nema. Pravoslavne crkve, takođe i SPC, izbegle su opasnost da u njima preovlada fundamentalizam, mada ih on sputava da budu otvorenije. Deo episkopata manje ili više pritajeno podržava zilotsko delovanje. Ma koliko fanatizovani udeo bio procentualno mali, on danas ima priliku kao nikada u istoriji crkve da se iskaže, preko interneta, pamfleta, knjiga. Očigledno ne ignorišu produkte moderne i dostignuća globalizacije. Fundamentalizam, delom praćen fanatizmom, predmet je izučavanja ne samo teologa već i sociologa, politikologa, diplomata, stručnjaka za bezbednost, s obzirom na mogući uticaj na društvenu (ne)stabilnost. Takav razvoj, potvrđuju ankete, smanjuje ugled crkve u društvu a posebno kod mladih izaziva strahovanja i odbojnost. Oni žele crkvu koja ih prati u svakodnevnom životu, a ne rasprave i strasti, kao i samoblokiranje prošlošću, koju poznati grčki teolog Anastasios Kalis označava arheolatrijom, na koju mnogi reaguju arheoalergijom. U sledećem broju: Kanonizacija Pravoslavlje ili smrt Zovu ih, često podsmešljivo, pravoslavnim fanaticima - zilotima. Oni se ne bune jer ne vide ničeg lošeg u revnosnom ispovedanju vere, što je bukvalan prevod ovog naziva. Štaviše, smatraju da svaki pravoslavac treba vatreno da brani „svetootačko predanje koje se protivi ekumenizmu, molitvenom opštenju sa jereticima, bogoslužbenim promenama, usvajanju papskog kalendara“... Da, kao pravi „Hristov vojnik“, služi Hrista pod geslom „pravoslavlje ili smrt“, kako piše na crnoj zastavi istaknutoj na njihovoj crkvi u manastiru Novi Stjenik, visoko u Kučajskim planinama. „Ali, svetska pravoslavna crkva u koju spada i SPC je odavno odstupila od ovih načela, pa je i od njih odstupio Sveti duh. Ona više nema silu svetih tajni (krštenja, venčanja, hirotonisanja, ispovesti...), niti moć da kroz liturgijski obred hleb i vino pretvori u telo i krv Hristovu. Zato Istinska pravoslavna crkva Srbije kojoj pripadamo ne priznaje zvaničnu crkvu i sa njom nema nikakvog kontakta“, energično kaže mati Efrosinija, novostjenička igumanija, dok džipom prti smetove na zavejanom planinskom putu. S druge strane, dodaje razočarano, SPC njih tretira „gore nego da su budisti, kao sektaše i izdajnike“. Do crkve-brvnare i skromnog konaka, podignutih na 1.100 metara u najvećoj „pustinji“ u Evropi, gde nema ničeg u krugu od 70 km osim srndaća, divljih svinja, orlova, vukova, a leti šarki i poskoka, potrebno je bar 2,5 sati iskusne vožnje. Iako zapravo od Despotovca gde nas je mati „pokupila“ do našeg odredišta ima svega 50-ak kilometara. Za sestrinstvo ovog manastira se prvi put čulo 2003. kada je izbačeno (po nekima se odmetnulo) iz Stjenika, manastira žičke eparhije jer je odbilo poslušnost vladiki Hrizostomu, premda je ovo, po tvrdnjama igumanije, „obaveza svakog pravovernog, ako je njegov nadređeni pao u jeres“. „Dugo smo proučavale svete knjige i poredile ih sa postupcima naših vladika i patrijarha Pavla koji su učestvovali u zajedničkim obredima sa Jevrejima, katolicima i masonima, i molile smo Boga da nam pokaže izlaz iz ovog raskolništva“, priča mati, potkrepljujući optužbe „crnim dosijeom“, fasciklom sa „prokazujućim“ fotografijama: Pavle sa nadbiskupom Hočevarom, pa sa rabinom Asielom, episkop Lavrentije sa papom... Onda su saznale za oca Akakija, igumana manastira svetog Kirila i Metodija u Vrdniku na Fruškoj gori, metoha svetogorskog manastira Esfigmen, godinama neposlušnog vaseljenskoj patrijaršiji i naklonjenog grčkim starokalendarcima. Akakije je postao njihov duhovnik, ali tek pošto je svih osam sestara ponovo krstio (sad ih ima 12), ovaj put potapanjem. “Škropljenje (prskanje) ili oblivanje, kako smo sve bile krštene, je takođe nekanonski čin i latinska praksa, dok su obredne molitve bitno skraćene”, objašnjava igumanija, praveći vešt manevar landroverom. Mesto do koga konačno dolazimo sestrinstvo je, nakon izlaska iz Stjenika, godinama tražilo, i iako stvar prinudnog izbora, pokazalo se kao stvoreno za asketizam: nebu pod oblake, daleko od sveta, bez vode, struje, komunikacija. “U prvim vekovima pravog monaštva manastiri su se pravili daleko i od vode, jer voda je velika uteha koja raslabljuje monaha”, njeno je objašnjenje “monaškog podviga” i pobede duha nad telom sa kojim su se sestre uveliko srodile. Tako, kad su im neke imućnije pristalice IPC nudile uvođenje solarnih ploča, jednoglasno su odbile, navikle da se snalaze u mraku. “Najlepše nam je kada u pola dva ujutru upalimo uljanu lampu u crkvi i uz tu mističnu svetlost čitamo molitve do pet-šest, ili produžimo u liturgiju”, radosno će tridesetogodišnja Isihija, već deceniju monahinja. Svetogorsko pravilo noćne službe (kada se ne misli o drugim obavezama) je u stjenički život uveo otac Akakije, da bi za njim sledile dnevne dužnosti oko stoke i živine, čišćenja, kuvanja, seče ogreva, tkanja, ikonopisa... Otac Akakije je dan ranije otišao za Grčku, pa ne može da nam ispriča svoje iskustvo i doživljaj istinskog pravoslavlja. On je, opet, javnosti poznat po incidentima sa posetiocima Rainbow festivala održanog 2008. u kučajskoj nedođiji. Tada su neki neohipici upadali goli u manastirsko dvorište, i pored opomena da budu pristojno obučeni, ispisanih na engleskom i istaknutih na tablama po okolnim poljanama. “Mediji su pisali kako su monasi jednog takvog pretukli, a niko nije rekao da smo svima koji su dolazili s poštovanjem, spremali ručkove i razgovarali da bismo ih uputili u pravoslavlje,” mati sada pokazuje fotografiju dugačke trpeze za kojom sede brojne šarene prilike. Pokret Istinskog pravoslavlja je nastao 20-ih godina prošlog veka, sa „prvim ekumenskim potezima zvaničnih Sinoda“, i solidno se razvio u vidu IPC Grčke, Rusije, Italije, Engleske, Amerike (...), ali i prilično raštrkao po raznim strujama. IPC Srbije, pod patronatom Grčke (starokalendarske) istinski pravoslavne crkve i arhiepiskopa Kalinika nastupa od 1997, od kada joj je pristupilo (ponovnim krštenjem) oko 400 Srba, organizovanih oko vrdničkog, smederevskog, niškog, beogradskog, ravnogorskog i novostjeničkog katakombnog „centra“. Pripadnici smatraju da imaju mnogo više „simpatizera“, „prestrašenih i ucenjenih“ da im se javno priključe. Akakije se doživljava kao „lider srpskog istinskog pravoslavlja“, iako bi on, kako tvrdi mati Efrosinija, budući skroman, najrađe da vođstvo preuzme neko drugi. Raščinjenog vladiku Artemija ne vide kao rešenje, iako su na istoj, antiekumenskoj strani, jer i on „saslužuje sa novokalendarcima“, premda zagovara suprotno, on priznaje Sinod SPC, sa kojim ima i „lični konflikt“, i ne prepoznaje IPC kao istinski put vere. „Naša duhovna mati, monahinja Julijana, koju je u Stjeniku zamonašio i nastanio sveti Nikolaj Velimirović žički, nam je još tada (krajem devedesetih) govorila da je on poslednji pravoslavni vladika SPC. Možda među preostalim ima i dobrih ljudi, ali je za pravoslavlje mnogo važnije da se drže predanja“, zaključuje Efrosinija. Noć pada na Novi Stjenik, prekrivajući trpezarijski sto, ikone svetog Save i nekih drugih, u zvaničnoj crkvi nepoznatih svetaca, lica mahom mladih monahinja i iskušenice iz Italije, koja je tek ovde, na vrh Mikuljskog kamena našla „jednostavnost i smirenje“. Valja nam krenuti, sestre će uskoro na službu, pa na počinak, a nas čeka dug put.