Dvadeset godina

Evo, prođe punih dvadeset godina od početka najnovijih ratova na Balkanu. Neće taj datum, naravno, niko obeležiti. Niti ima šta da se obeležava, niti se baš precizno zna kada su ti ratovi zaista tačno počeli. Možda onda kada je Slovenija proglasila nezavisnost, a JNA krenula u zbunjenu kaznenu ekspediciju. Ili možda i ranije, onda kada je Milošević izveo tenkove na beogradske ulice posle demonstracija 9. marta. Ili, možda još ranije, kada se čula izjava da ne umemo da radimo, ali da umemo da se bijemo. Dobro, a šta kaže istorija, mislim ona velika oficijelna istorija? E, tu je tek prava zbrka, sve sama pristrasnost. Zato u ovom trenutku više volim malu, ličnu istoriju koja pamti neke prividno nevažne ali životno presudne stvari, pa je na taj način možda i važnija od one oficijelne, koja nam stalno radi o glavi. Kad malo pročeprkam po svojoj ličnoj istoriji, onda se povodom ove dvadesetogodišnjice setim onog dana krajem juna 1991. godine, kada su dva aviona JNA raketirala kolonu kamiona negde tamo kod Bregane, i tako probila blokadu slovenačke teritorijalne odbrane. Ponekad pomislim da se tog dana tako dobro sećam zato što sam tada prvi i poslednji put letovao na Svetom Stefanu. Nigde žive duše, neka opšta strepnja u vazduhu, a cene besmisleno niske. Osim mene u luksuznom hotelu samo još Boba Stefanović, pevač lakih šlagera, jedan mesar iz Zemuna sa ženom, i princ Nikola II Petrović NJegoš. Princ govori malo francuski, malo srpski ili kako bi se već to danas nazvalo. Kelneri ga tapšu po ramenu i govore: „Đe si, Nikola“. Na plaži samo Momo Kapor. Tu se prvi put upoznamo i pričamo više o prošlosti negoli o sadašnjosti i mračnoj budućnosti. Istorijski trenuci su verovatno uvek malo besmisleni i neprepoznatljivi. Niti mi je tada palo na pamet da se Kapor može tako zbližiti sa karadžićevskom ideologijom, niti sam pomišljao šta će sve biti sa mnom. Na vestima čujemo da je iz Rijeke krenula jedinica Jugoslovenske narodne armije ka italijansko-slovenačkoj granici, pa se setim kako sam u tom gradu služio vojni rok. Jedne noći nas izvuku iz kreveta, potrpaju u kamione i pravac istarska brda pod prvim snegom. I bude vežba: haubice, tenkovi, avioni, opšti haos kao u nekom Bulajićevom filmu. Ratujemo protiv Italije. Italijani prešli granicu, a mi sada napredujemo na potezu Rupa – Trst da ih potisnemo. Sve kao treba da bude autentično i ubedljivo, pa mnogi regruti zaista i misle da je počeo rat. I sve vreme je glavna „moralno-politička nastava“ i vežbanje patriotskog bratstva i jedinstva. Da sam tada malo razmislio verovatno bih došao do zaključka da sav taj militantni duh, pomognut ogromnom tehnikom, mora u nekom trenutku da nam se obije o glavu. I eto, posle bude Vukovar, Sarajevo, Srebrenica, pa egzodus Srba iz Hrvatske, rat na Kosovu, bombardovanje, 5. oktobar, pa onda suđenja u Hagu, pa povuci-potegni sa optuženima za ratne zločine, evo sve do danas. I tako nam prođe dvadeset godina. A iza nas dugi rep po kome gazi svako. Evo sada i Gadafija. Gledam ga kako poput Čarlija Čaplina s kišobranom objašnjava da je on ovde a ne tamo, i kako kao neka Lejdi Gaga menja garderobu, od ljupke zimske kape do nakinđurenih simbola moći, a zatim ono malo svojih preostalih pristalica poziva da igraju i pevaju pred konačni obračun. To se u srpskom žargonu kaže „nije sav svoj“. A u praktičnom životu to znači da se ceo svet digao protiv poludelog pukovnika. ’Ajde, sad, razumem što je naša vlast, kojoj je Libija, kao i svim prethodnim vlastima, jedno od retkih tržišta za ovakve ili onakve poslove, na muci šta da kaže i šta da misli, mada, evo, čak i iz ruske vlade danas stiže stav da je „Gadafi živi politički leš“ koji treba da se povuče. Jedno je vlast sa svojim diplomatskim dilemama, a drugo smo mi, pojedinačni građani sa svojim sudbinama koje krojimo po slobodnoj volji, nesvesni da smo stalno u rukama nekih predrasuda i klišea, i tako uvek na pogrešnoj strani. Mislim na sve one koji se ovih dana oglašavaju svojim komentarima po svim mogućim sajtovima, upućujući poruke u stilu „Moamere, ne daj se, Srbija je na tvojoj strani“. E, da, pomislih sada kako je ova naša „dvadesetogodišnjica“ možda počela još ranije, tamo negde 1989. godine kada je pao Berlinski zid. I tada su mnogi više voleli stari sistem koji se uveliko urušio, kao što danas vole Gadafija. (Autor je bio glavni i odgovorni urednik NIN-a 1993-1997 )