Sad svi u Brisel

Tri godine nakon što je Skupština Kosova proglasila nezavisnost, sedam meseci nakon što je Sud u Hagu procenio da su na to imali pravo i pet meseci od Rezolucije UN-a kojom su se svi obavezali na dijalog, razgovori Beograda i Prištine konačno počinju. „Široka je lepeza tema koje su kandidovane. Pravljene su liste za prvu fazu, pa za kasnije faze ....“, reči su državnog sekretara u kosovskom ministarstvu Vlade Srbije Olivera Ivanovića. Ono što na kosovskoj i srpskoj strani bace na papir međunarodni predstavnici prosleđuju jednima, pa drugima, sve dok se ne postigne saglasnost. To je iscrpljujući posao, ali napretka ima. Ako ni u čemu drugom a ono u tome što su se obe strane izgleda saglasile o terminu. Prva polovina marta, verovatno u Briselu, uz medijaciju Roberta Kupera koga je šefica EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton odredila kao svog čoveka u ovoj misiji. Iako krupna pitanja, poput statusa, neće biti na dnevnom redu, izvesno je da ni sa takozvanim svakodnevnim neće biti dosadno. Barem to obećava čvrst stav ministra unutrašnjih poslova Kosova Bajrama Redžepija nespremnog da precrta ijedno slovo u Uredbi kojom se zabranjuje upotreba novih srpskih tablica sa imenima kosovskih gradova na teritoriji Kosova. „Apsolutno nisam spreman za popuštanje“, kaže Redžepi u izjavi za NIN. „Samo reciprocitet dolazi u obzir. Ako Srbija prizna naše tablice i mi ćemo priznati srpske, ako ne prizna mi ćemo zabraniti da se srpske kreću po Kosovu. Zabranićemo i stare srpske tablice i daćemo rok do kada se moraju povući. Tražimo samo reciprocitet jer ne mogu kamioni iz Srbije da vršljaju po Kosovu, a naši biznismeni da plaćaju kamione jer nemaju pravo da idu po Srbiji.“ Redžepi navodi kako će prištinsku delegaciju činiti eksperti. Trenutno je poznato samo jedno ime – Edite Tahiri, koja će biti na čelu delegacije. Na njoj je da pokaže daleko više diplomatskog takta, a prištinski analitičar Ramuš Tahiri uveren je da za to ima dobre predispozicije. „Edita Tahiri je osoba demokratske orijentacije. Iz Prizrena je, ne iz okoline, nego iz samog grada koji je uvek bio liberalan i poznat po suživotu. Mislim da je širokih ideoloških nazora, da nije konzervativna, ali da je jaka i tvrda u svojim stavovima. Ipak, priznaje argumente i dobro poznaje kretanje američke i evropske diplomatije“, kazao nam je Tahiri dodajući da ne treba zanemariti nijedan momenat iz bogate političke biografije šefice kosovskog pregovaračkog tima. U devedesetim bila je i ministar inostranih poslova u vladi u senci na Kosovu, blisko je sarađivala sa Ibrahimom Rugovom, okrenula mu leđa zbog politike koju je opisala kao „lidersku a ne demokratsku“, u prethodnom Tačijevom kabinetu bila je ministarka javnih poslova, Fulbrajtov je stipendista, završila Elektrotehnički fakultet u Prištini, magistrirala u Velikoj Britaniji, dve godine postdiplomskih provela na Harvardu... Ukoliko bi trebalo izdvojiti dve posebno bitne tačke političkog razvoja Edite Tahiri, onda bi to bili - nekada Rambuje gde je bila član kosovske delegacije, a uskoro Brisel. Tamo će sesti preko puta Borka Stefanovića, političkog direktora u Ministarstvu inostranih poslova Srbije. Znatno mlađi Stefanović je rođen u takođe multinacionalnom gradu, Novom Sadu. Tu je i diplomirao na Pravnom fakultetu, u mladosti ga je daleko više zanimao rokenrol pa je svirao u bendu „Generacija bez budućnosti“, a diplomatiji se uči od 2002. godine. U Ambasadi SAD napredovao je do mesta zamenika ambasadora, a u centrali Ministarstva u Beogradu, barem tako nezvanično kažu, uzdigao se do statusa onog kome bi se bez problema dalo poveriti da sedne u fotelju znatno neodmerenijeg Vuka Jeremića. Pa kada se u oči pogledaju Tahirijeva i Stefanović, neka krenu redom. Da li prvo tablice, ili je to ipak preteško za početak? Onda neka bude pitanje telefonskih linija ili energetike, možda infrastruktura? Krenulo bi se možda i od carina, ali je tema nezgodna – lako sklizne na teren granica, odnosno administrativnih prelaza.... Po svemu sudeći, krenuće od najbolnijeg, ali ne i najtežeg. Naime, po pitanju nestalih dve strane su već poprilično uradile da su svi izgledi da će ovo traumatično polje, sa ostvarenim rezultatima, dobro doći kako bi obe strane pokazale postojanje volje za dijalog. „Možemo da razgovaramo o svim stvarima koje olakšavaju život građana, ali samo kao dve suverene države“, odjekuje glas Bajrama Redžepija, koji još dodaje da se mora razgovarati u okvirima „saradnje država u regionu“. NJegov zemljak, i to iz istog dela Mitrovice (onog severno od Ibra), Oliver Ivanović nešto drugačije postavlja stvari: „Mi smo evropskim posrednicima predali listu tema za koje smo zainteresovani, Priština takođe. Gde se poklapamo, to je u redu, a gde ne, Brisel pokušava da ponudi neke podvarijante koje bi bile prihvatljive za obe strane.“ A glavni pregovarač, Stefanović, uporno ponavlja da „svi treba da shvate da razgovori nisu dijalog dva nezavisna entiteta“, dodaje da će se beogradska strana „držati Ustava Srbije“, te da „u dijalogu treba biti kreativan, odnosno zaštititi nacionalne interese, a postići kompromis“. „Srpska strana pokušava da ostavi utisak da joj se žuri sa pregovorima. Za Srbiju je to objektivno veoma važno zbog kandidature za EU“, kaže poznavalac kosovskih prilika i saradnica Helsinškog odbora u Beogradu Izabela Kisić. „Beograd poručuje da ne ulazi tvrdih stavova. Kontaktira s civilnim sektorom povodom pregovora. To je ono što može da ojača poziciju Beograda. Omalovažavanje kosovske strane, recimo, tvrdnjama kako se u Prištini odugovlači sa pregovorima i kako nije spremna na njih, ili preteranom tajnovitošću vezano za srpsku strategiju, ili indirektnim pokušajem uticaja na medije u vezi sa pisanjem o Kosovu, početna pozicija se ne ojačava već slabi.“ Obe strane su u jednom saglasne: za sada, ne bi da razgovaraju o severu Kosova. Ta tema će sačekati da pregovarači razviju međusobno poverenje. Izabela Kisić insistira: „Prva ili poslednja tačka, nebitno je. Integracija tog dela u kosovsku državu neophodna je i po međunarodnim standardima. To stoji i u januarskoj rezoluciji Evropskog parlamenta u kojoj se traži od Srbije da rasformira paralelne strukture na severu Kosova. To su dokumenti koji kreiraju politiku EU, što je zvanično i postavljeni cilj Srbije“, kaže Kisićeva uz napomenu da ovo pitanje jeste ono koje će pokazati da li se iza parole „želimo istorijski sporazum između Srba i Albanca“ krije strategija za podelu Kosova čija bi polazna osnova upravo bilo zatečeno stanje na severu. Ali pred same pregovore tu, na severnom tlu, učinjen je korak koji bi mogao biti dobar, makar simbolično. Sveže izabrani kosovski predsednik Bedžet Pacoli 26. februara prešao je most na Ibru, sa juga na sever, i posetio albansko naselje Tri solitera. Poručio je da ne postoji „podela na severni i na ostatak Kosova“ i podvukao da „pregovori mogu da počnu“. I to jeste istina. Izborom Pacolija kompletirane su institucionalne strukture na Kosovu zbog čijeg je rušenja novembra prošle godine pregovarački proces dodatno prolongiran. Ali, njegov izbor otvorio je i dileme koje je pariski „Mond“ sažeo u Srbiji prečesto citiranim naslovom „Sporni predsednik oslabljenog Kosova“. NJegova Alijansa za Kosovo osvojila je svega osam odsto glasova i jedva prešla cenzus od pet procenata. Vlasnik je građevinske firme „Mabeteks“, važi za neku vrstu kosovskog Miškovića, barem po obimu imovine koju poseduje a koja se procenjuje na nekoliko stotina miliona dolara. Najveće poslovne uspehe ostvario je u Rusiji. Da se u mutnim ruskim vodama devedesetih dobro snašao pokazuje i to što je 1993. godine njegova kompanija dobila ugovor za renoviranje ni manje ni više nego Kremlja, rezidencije tadašnjeg predsednika Jeljcina, zgrade Vlade, baš kao i Dume i drugih sličnih objekata. Bio je uvučen u više do danas nerasvetljenih afera, uključujući i onu po kojoj je pokrivao trošak kreditnih kartica Jeljcina i njegove dve ćerke. Uprkos tome što ga biografija regrutuje za status „ruskog čoveka“, u kosovskim medijima označen je kao američki adut. Da apsurd nije umišljen potvrđuju navodne SMS poruke koje je američki ambasador na Kosovu Kristofer Del u toku neizvesna tri kruga glasanja o Pacoliju razmenjivao sa prisutnima u parlamentu. „Činjenica da se Alijansa za budućnost, na čijem je čelu Ramuš Haradinaj, optužen za ratne zločine, zbog svojih razloga povukla iz vlasti, otvorila je put za Pacolija i omogućila njegov izbor“, odbacio je Del mogućnost da je za bilo šta odgovoran. Treći predsednik Kosova je očigledno čovek o kome se više ne zna nego što se zna. Na to se nadovezuje pozicija premijera Hašima Tačija pritisnutog optužbama za trgovinu organima. Veruju neki da time dva ključna čoveka na Kosovu sami po sebi slabe pregovaračku poziciju Prištine. „Sve su to priče za malu decu. Tražili smo da se priče o trafikingu istraže i to nas mnogo ne tangira“, kaže Redžepi. „Sve to utiče na njihovo samopouzdanje, ali ni do sada nisu bili samostalni u donošenju ključnih odluka. Sugestije su davali EU i SAD, a te sugestije su ponekad i poprilično obavezne“, uzvraća Ivanović. Uprkos svemu, dugo iščekivanje pregovora učinilo je da se, čak i pod opterećenjem brojnih teških pitanja, atmosfera ne čini napetom ili tenzičnom. Već to dovoljan je znak da pregovori mogu da počnu.