Mirko, pazi rekonstrukcija

Dobro obavešteni izvori, koji su na dobrom putu da unište poslednje rezerve poštovanja prema novinarskoj profesiji, ovih dana su složni da je na navodnim sastancima lidera vlasti i dela opozicije i dela ambasadora, postignut dogovor da se izbori raspišu negde u trećoj nedelji oktobra kako bi u finišu kampanje stigla vest o kandidaturi Srbije. Isti izvori su spremni da objasne šta je sve Srbiji ponuđeno u zamenu za političku stabilnost, kojim je sve argumentima opozicija ubeđena da bude konstruktivna i koji će to projekti biti ključni u procesu izvlačenja iz živog blata socijalne katastrofe, u koje smo se okliznuli na putu ka budućnosti koja ne može da čeka. Izvori znaju gotovo sve odgovore na pitanja šta će se događati za šest meseci, godinu ili sedam godina, ali nisu nimalo sigurni šta će se dogoditi sledeće nedelje. Čak i kad je premijer Cvetković saopštio naciji da je postignut dogovor o rekonstrukciji vlade, prema kojem će vlada imati manje od 20 resora ali će imati više od 20 članova, sagovornici suvo kažu da đavo ostaje u kadrovskim detaljima. Sudbina vlade će, i posle “istorijskog dogovora”, zavisiti od dva sasvim jednostavna pitanja – hoće li DS prihvatiti sve predložene kandidate G 17+ i hoće li ti kandidati pristati da budu pod nadzorom Tadićevog kabineta? Od sredine 2009. godine, kada je rekonstrukcija vlade stavljena na medijski dnevni red, javnost je obaveštavana bar 20 puta da će ovog vikenda lideri vladajuće koalicije postići dogovor o rekonstrukciji vlade, ali se to nikako nije dogodilo. Iako još niko ne zna zašto se ti istorijski sastanci ne mogu održati radnim danima, na kraju medijske epopeje o rekonstrukciji vlade ispostavilo se da su Boris Tadić, Mlađan Dinkić i Ivica Dačić imali samo jedan sastanak posvećen toj temi. Kada se i proteklog vikenda sastanak nije dogodio, isti izvori su, umesto izvinjenja što su obmanuli javnost i novinare, objasnili da se razgovori vode na nižem nivou, dok će se trojica lidera sastati kada njihovi saradnici dogovore sve detalje. Isti izvori navode da o novom profilu razgovaraju Dragan Đilas, Verica Kalanović i Branko Ružić, ali je pomenuti Ružić izjavio da SPS nije učestvovao u zvaničnim pregovorima o rekonstrukciji vlade, što ne znači da DS ne vodi odvojene razgovore sa Dinkićevim i Dačićevim saborcima, kao i da Đilas i Kalanovićeva ne pokušavaju da saniraju štetu od zemljotresa u odnosima dve stranke. Priča o rekonstrukciji je počela da liči na Ravelov „Bolero“, ali je problem što tu medijsku temu odsviranu na mnogo načina ljudi nisu preterano raspoloženi da slušaju. Taj politički bolero na kraju je doveo do toga da je jedan ministar uveren da se „sve to” mora završiti za nekoliko dana, dok drugi zvaničnik ironično objašnjava da će se prava rekonstrukcija dogoditi tek posle izbora, jer je sve to krenulo kao jedna u nizu akcija spinovanja ali su u nju ljudi previše poverovali. Kreatori javnog mnjenja u Srbiji su želeli da malo odvrate pažnju od očajnih rezultata vladajuće koalicije, ali su na kraju morali da ispunjavaju zahteve svog medijskog čudovišta i da zaista uđu u proces rekonstrukcije. Od predstavnika vlade se, međutim, može čuti da je grudvu o rekonstrukciji vlade pustio kroz medije upravo Dinkić, kako bi ojačao svoje pozicije, ali su na kraju Cvetković i Tadić primorani da završe njegov projekat, iako su već završili njegovo delovanje u vladi. „Upravo kada je svet tresla velika ekonomska kriza, vladajuća koalicija je odlučila da Vlada Srbije ima obim kineske vlade. A jedan od prvih poteza te prenaseljene vlade je bio da od MMF-a uzme velike kredite, što je meni ličilo na čoveka koji kupi najskuplje „armani“ odelo i u tom odelu ode u neku narodnu kuhinju da dobije besplatnu hranu. Zato mi i sve te najave rekonstrukcije ne govore da će to doneti neku političku korist vladajućim strankama, jer se mnogo duže pričalo kako imamo skupu, glomaznu vladu, nego što će ta, potencijalna manja vlada moći da funkcioniše. Osim što će teško doneti neku medijsku korist, malo je verovatno da će takva vlada biti efikasnija, jer će novim ljudima ili novim ministarstvima biti potrebno neko vreme da upoznaju posao ili nove relacije, a kada ga upoznaju imaće malo vremena - od pola godine do godine da pokažu da znaju da rade”, ocenjuje politikolog Vladimir Goati. U rašomonsko-medijskom cirkusu se kao najozbiljnija informacija izdvaja da je Dačić, lično, postao neka vrsta plavog šlema ili vatrogasca između Tadića i Dinkića, koji preko medija ili posrednika nastavljaju igru nerava pod naslovom ko će da povuče okidač za rušenje vlade. Lični odnosi su na tako klecavim nogama da je moguće da se čitava priča o rekonstrukciji završi, a da uopšte ne dođe do njihovih susreta. U intervjuu datom nakon smenjivanja, Dinkić je objasnio da sa Tadićem nije razgovarao već samo razmenio SMS poruke. “Rekao sam mu samo da je bio zanimljiv dan i pitao sam ga kada ćemo da idemo zajedno na muziku, pošto obojica volimo da čujemo dobru muziku, pa čak i zajedno da pevamo. On mi je odgovorio da ima problem sa Ahilovom tetivom i da ćemo se videti čim se to sredi”, rekao je Dinkić, napominjući da takav Tadićev odgovor nije razumeo kao da predsednik ne želi da ga vidi. Između stranaka je već načelno postignut dogovor da nova-stara vlada ima 20 članova, kao i da određena ministarstva budu spojena (poljoprivrede i trgovine, energetike i infrastrukture) što je zanimljivo jer su se stranke trudile da spajaju ministarstva po neobičnom principu da oba ministarstva pripadaju istoj stranci, kako bi se izbegli dodatni koalicioni problemi. U toj političkoj laboratoriji spojenih resora predviđa se da ministarstva ljudskih i manjinskih prava i vera budu delovi ministarstva pravde i državne uprave (svi su u “vlasništvu” DS), dok bi briga o omladini i sportu bila prepuštena ministru kulture, iako bi možda bilo logičnije da bude deo ministarstva prosvete. Budući da u Srbiji već dugo važi nepisani politički zakon prema kojem se institucije prilagođavaju kadrovima, te da se prema željama šefova kadrovskih partijskih komisija (koje su uglavnom jednočlane i sastavljene od lidera stranke) oblikuje državna uprava, ne treba se nimalo iznenaditi ako se vladajuća koalicija lako dogovori o rekonstrukciji vlade, ali se raspadne oko jednog nepodobnog kandidata. Gotovo je izvesno da ministar kulture Nebojša Bradić neće ostati na funkciji, jer su mu akcije u vladi ali i kod samog Dinkića toliko slabe, da su počeli da ga napadaju čak i umetnici i kulturni radnici koji su svu kreativnost potrošili u lovu na nacionalne penzije i izbegavanju bilo kakve kritike vlasti i ostalih ključara fondova za kulturu i umetnost. Kao glavni kandidat za Bradićevog naslednika ističe se Predrag Marković, bivši predsednik Skupštine Srbije i počasni predsednik G17+ koji je odlučio da se vrati u politiku. Lider SPO Vuk Drašković je u govoru na Glavnom odboru velikodušno ponudio resor ministarstva dijaspore na raspolaganje DS, što se moglo protumačiti kao elegantna osveta Srđanu Srećkoviću koji je, navodno, prilikom sklapanja vlade bio lojalniji Tadiću nego bračnom paru Drašković. Iako je bio velikodušan prema DS u polju koje je za stranku iz Krunske najvažnije - distrubucija moći, Draškovićev govor nije bio nimalo velikodušan i nekako je više ličio na poetičnu pozivnicu LDP-u ili G17 da zajedno izađu na sledeće izbore. Jedna od glavnih tačaka razdora između dve stranke je kandidatura Zorana Stankovića za ministra zdravlja, jer navodno DS to neće prihvatiti ni po cenu pada vlade, a Tadić taj Dinkićev potez doživljava kao ličnu provokaciju jer su koalicioni partneri znali da predsednik Srbije ima jako loš odnos sa Stankovićem, a ipak su se usudili da ga predlože. Oko ministra zdravlja će možda na kraju ipak biti postignut kompromis, ali Dinkić ne može da pravi ustupke oko svog naslednika. U DS tvrde da je Dinkić već napravio ustupak kad je počeo da razmišlja da za ministra ekonomije, umesto državnog sekretara Nebojše Ćirića, postavi gradonačelnika Kragujevca Veroljuba Stevanovića jer je Verko već viđen kao jedan od Dinkićevih saveznika koji bi lako mogao da pređe na Tadićevu stranu. U samom DS-u će reći da neće osporavati pravo Dinkiću da kontroliše džinovski resor (u koji se utapa i ministarstvo za NIP), ali da svakako neće biti tolerisana dosadašnja komandna ekonomija koja se njiše po željama svih lokalnih šerifa Ujedinjenih regiona. Na drugoj strani, obračun sa Dinkićevim projektima bi mogao da se obije o glavu DS jer će polugladni i očajni deo Srbije, koji se nalazi južno od Beograda, biti veoma ljut ako im se blokira bilo koji projekat, fabrika ili baraka, u kojoj bi neko bio zaposlen. Iako su u Dinkićevom taboru svesni da će ih u DS možda trpeti, ali im više nikad neće verovati, ujedinjeni regionalisti će se truditi da sačuvaju jedinstvo (najslabija tačka je, navodno, Maja Gojković) i pripremati se za kampanju. Za njih će to biti bukvalna bitka za život, jer stranka koja do sada nije nikada bila u opoziciji, teško može da opstane ako ostane i van parlamenta. Kao jedan od najozbiljnijih argumenata zašto neće biti vanrednih izbora navodi se da će u polubankrotiranoj zemlji stranke jako teško skupiti novac za kampanju, jer će se unutarstranački tajkuni truditi da sačuvaju kapital za mirnu starost, dok će medijski etiketirani tajkuni već staviti do znanja da je i njih ekonomska kriza žestoko pogodila. To, naravno, ne znači da stranke i njihovi vrhovni komandanti dele sudbinu sa građanima već samo da će im za prikupljanje nekoliko miliona evra za kampanju biti potrebno više vremena. “Kada proučavate koalicije i kod nas i u svetu, možete da vidite da postoji pravilo - u prvom delu mandata uglavnom vladaju idilični odnosi, dok se, kako su bliže izbori, manji partneri trude da operu ruke od svega što je vlada loše uradila, pokušavajući da to prebace stožernoj stranci u koaliciji. Budući da je najveća opoziciona stranka po mnogim pitanjima bliža DS nego radikalima ili DSS i da se u opoziciji ne može očekivati neko organizaciono jedinstvo, glavni okidač za rušenje vlade nalazi se u rukama Mlađana Dinkića, koji može da procenjuje momenat kada se više ne isplati podržavati vladu”, ocenjuje Goati. Srbija će, verovatno, dobiti rekonstruisanu vladu, čime će javnost moći da zaključi kako su se stranke vladajuće koalicije dogovorile da se grizu za jezik i glume jedinstvo do redovnih izbora. Lider glavne opozicione stranke Tomislav Nikolić najavio je da neće odustati od novog, aprilskog mitinga sa kojeg se okupljeni neće razilaziti dok se ne raspišu vanredni izbori, ali je njegova nevolja što će se insistiranjem na vanrednim izborima zameriti zapadnim ambasadorima, a odustajanjem od toga svojim pristalicama. Zato su ambasadori angažovani da se postigne aranžman koji bi zadovoljio i Tadića i Nikolića – da se izbori održe do kraja godine, te da birači nemaju utisak da je Tadić uspeo da izgura ceo mandat, kao da ni Nikolić nije uspeo da iznudi vanredne izbore. Stručnjak za međunarodnu politiku Predrag Simić primećuje da je u odnosima Srbije i EU došlo do zamene raspoloženja jer je Beograd veoma mnogo nada polagao u što brže integracije, dok su se u Briselu više bavili svojim problemima. Sada u Srbiji raste evroskepticizam a u sedištu Evropske unije razmišljaju kako da je ostave na evropskom koloseku. “Ambasadori žele da stave do znanja da Srbija ima pred sobom evropsku perspektivu, kako bi nekako zaustavili rast evroskepticizma u Srbiji. A evroskepticizam raste na krilima činjenice da je za vreme ove vlade, koja je utemeljena na evropskim integracijama, došlo do dramatične ekonomske i socijalne krize. Zato ne verujem da će zapadni ambasadori uspeti da nateraju stranke u Srbiji da čuvaju političku stabilnost, jer su politička i socijalna kriza previše duboke”, ocenjuje Simić. On napominje da stranke iz svojih razloga, koji nemaju dodirne tačke sa evropskim integracijama, mogu da postignu dogovor. Predstavnici vlasti i većeg dela opozicije će, bez razmišljanja, reći da se uticaj ambasadora mistifikuje u našoj javnosti, ali će nezvanično priznati da su primetili da njihov uticaj raste kako slabe unutrašnja politička stabilnost i ekonomija. Jedan iz armije dobro obaveštenih izvora tvrdi da je kandidatura Srbije veoma jasno povezana sa spremnošću ili nespremnošću vlade da proda Telekom po uslovima koje ponudi Dojče Telekom. “Možemo sutra da uhapsimo Mladića, ali će to ostati bez efekta ako ne prodamo Telekom”, reći će sagovornik NIN-a, ubeđen da samo strateško savezništvo sa Nemačkom može dovesti do kandidature u EU. Na pitanje šta bi kandidatura donela vladajućoj koaliciji na izborima, Simić odgovara da se “kandidatura ne jede”. “Postoji jedan grafit koji kaže – dali ste nam `šengen`, a uzeli plate. Kada je danski ambasador objašnjavao studentima Fakulteta političkih nauka šta sve treba uraditi da bi Srbija postala deo EU, bio je veoma iznenađen kada je čuo da studenti uopšte ne žele da idu u EU. To je naravno samo jedan detalj, ali svakako ne mislim da bi sledeće izbore moglo da odluči evropsko pitanje jer ubedljiva većina stranaka više to ne osporava a građani imaju važnije dileme od evropskih integracija. Možda bi formula - novac od Telekoma plus kandidatura - bila uspešna, ali sama kandidatura neće značiti mnogo”, ocenjuje Simić. Iako se još vode ozbiljni, neformalni razgovori o prodaji Telekoma, vladajuća koalicija već priprema novu, alternativnu formulu za političko preživljavanje, koja bi umesto para od privatizacije najuspešnijeg srpskog preduzeća ponudila seriju hapšenja važnih lica (koja su uglavnom u opoziciji ali ima ih i iz vlasti) i neku vrstu medijske kandidature, baš kao što je svojevremeno Srbija u jeku prošle izborne kampanje 2008. godine potpisala SSP koji je do sada ratifikovan u 13 zemalja EU. Ovdašnji mediji, u kojima uvek ima više optimizma a manje informacija, tvrde da će ostale zemlje to učiniti u najskorije vreme, ali za Srbiju ostaje pitanje – šta će to građani imati u glavama kada krenu na birališta: Evropu, posao, hleb, zatvor ili rekonstrukciju sopstvenih života? Ili će ostati kod kuće?