Grozničavo istraživanje realnosti

Kada je 1958. godine nemački umetnik Volf Fostel postavio televizor uz razne objekte, na kome je pustio „sneg“ i sa koga se čulo „krčanje“, napravio je prekretnicu u vizuelnoj umetnosti i označio početak novog kulturnog pravca. Fostelov rad pod nazivom Deutscher Ausblick, bio je predvorje za nastanak video-umetnosti. Nedugo zatim, 1965. godine, korejski umetnik Nam DŽunk Park uradio je u NJujorku prvi video-snimak kamerom „Soni portpark“, snimivši povorku na čelu sa papom Pavlom, i odmah istog dana taj video prikazao u jednom kafiću u Grinič Vilidžu. Video-revolucija se ovim snimkom zahuktala, i veliki televizijski studiji širom sveta otvorili su vrata umetnicima, koji su u specijalnim laboratorijama eksperimentisali i producirali svoje radove. Tako je 1970. godine Bil Vajola snimio video-film The Reflecting Pool i ovo ostvarenje s pravom se i danas smatra antologijskim. Od Vajolinog Bazena prošlo je tačno 40 godina, a video više nije u drugom, trećem planu, već je medij kao i svaki drugi, pri tom ima svoju autentičnost i posebnost, koja ga istovremeno razlikuje od ostalih. Uz sliku, muziku, performans, autor upotpunjuje svoje delo, čini ga živim, a zahvaljujući novim tehnologijama, odmah nakon proizvodnje, putem interneta, može ga prikazati celom svetu - i to u originalu. Razumljivo je da je od Fostelovog eksperimenta do danas video-umetnost doživela velike promene. Govoreći za NIN, Dragana Žarevac, domaća video-umetnica, objašnjava šta je zapravo nemački umetnik uradio kada je pustio televizor da krči: „Fostel je time pokazao da je reč o jednostavnoj transmisiji električnih talasa. To je mogla biti i jedna od definicija videa, barem onakva kakva je doskora bila. „Međutim, danas moramo odbaciti tu definiciju, jer se sve manje govori o ‘video-umetnosti’. Ona se sada označava kao ‘umetnosti medija’ ili ‘medijska umetnost’, zbog toga što je sada video deo interneta i informatičke tehnologije uopšte“, kaže Žarevac. Paralelno sa svetom i na našim prostorima širila se video-groznica. Prvi video pojavio se 1972. godine, u tadašnjoj Jugoslaviji, u slovenačkoj produkciji i zvao se Belo mleko, belih grudi. Zanimljivo je da je u to vreme video-radove kod nas finansirala država, što je retkost, a kvalitet snimaka nije ni u kom pogledu zaostajao za onim u svetu. Zatim su usledili ratovi, secesija SFRJ, što je, kako Žarevac kaže, doprinelo da ova umetnost učvrsti svoje pozicije i izađe u prvi plan: „Tokom devedesetih godina, video je bio pravi način da se svetu, umetničkim jezikom, pokaže šta se zapravo dešava kod nas. Istovremeno, nasuprot svim vrednostima koje su se ovde tokom ratova i sankcija raspadale, ovaj vid umetnosti je zablistao. Imala sam tu mogućnost da 1996. godine u Beograd dovedem Etijena Sandrena, kustosa za video iz francuskog centra ‘Žorž Pompidu’, koji je održao predavanje u prepunom Reksu. Od tada, imam utisak da se kod nas intenzivnije radi na videu. A da je zapravo tako, dokaz su nagrade koje dobijaju naši umetnici u svetu, mada se o tome veoma malo zna“, objašnjava naša video-umetnica. Žarevac veruje da se budućnost videa sastoji u njegovom integrisanju u šire umetničke akcije koje će, kako kaže, upotrebljavati video kao jedan segment neke složenije forme. Tehnološki bum izazvan pojavom mobilnih telefona i digitalnih fotoaparata, kao poručen je došao za ovu vrstu umetnosti. Zbog toga, video-produkcija više nije uslovljena mestom proizvodnje ili rođenjem umetnika. Internet i nove tehnologije doprineli su da produkcija bude jednostavna, jeftina, i da geografski prostor ne bude barijera kako bi rad bio predstavljen celoj planeti. U praktičnom smislu, Žarevac kaže da je za video, koji se pre 20 godina danima montirao, sada potrebno svega dva do tri minuta. „Čini mi se da se mogućnosti prenošenja videa internetom i time informisanje ogromnog broja ljudi istovremeno razvijaju brže nego što smo u stanju da pojmimo. Mene to ubrzanje još uvek fascinira“, kaže naša sagovornica. Da u Srbiji ima potencijala u ovoj oblasti, uverili smo se nedavno u Francuskom institutu u Beogradu, gde je u sklopu otvaranja izložbe Pogledi na video-umetnost 21. februara (traje do 8. aprila), priređeno veče posvećeno srpskim video-umetnicima. Prikazano je sedam video-filmova mladih autora, i svaki je bio uverljiv i zanimljiv na svoj način. Tvorac filma Muškarčina Ranko Travanj, priča kako je snimao svoj video, kojim je želeo da prikaže šta se dešava kada pred ogledalom imitira „opasnog momka“: „Rad je nastao kao nuspojava načina života određene vrste, i kasnije je konceptualizovan. Za potrebe ovog videa koristio sam lekove za Parkinsonovu bolest, koji izazivaju bizarne efekte... Snimao sam se mobilnim telefonom, u toaletu u SKC-u. Nisam se obazirao na prolaznike koji su dolazili da vrše nuždu. Bilo mi je potrebno vreme da razumem šta se desilo...“. Takođe, prošle nedelje je u našem glavnom gradu u Ustanovi kulture „Parobrod“, završen mikrofestival novih medija Vizija budućnosti. Ovaj festival je nastao u saradnji sa kustosima iz Milana Frančeskom Miconi, Luizom Miconi i Emiliom Kortijem iz organizacije ALFAVI – Visioni dal Futuro koji su predstavili umetničku inicijativu pod nazivom Kronosfera. „Prikazali smo video-filmove iz edicije Kronosfera 2008-2010. Ovi radovi bave se preispitivanjem uticaja bolesti na čoveka, i sve to je povezano sa elementima naučne fantastike“, kaže Frančeska Miconi za NIN. U Italiji je interesovanje za ovaj vid umetnosti sve veće: „Ponekad je teško živeti u Italiji, ali za kreativnost i energiju uvek ima volje i snage. Dosta je samoukih umetnika, većina njih radi bez obrazovanja“, kaže Frančeska. NJena sestra Lucija smatra da će video budućnosti više istraživati realnost, osećanja i emocije: „Kronosfera će se baviti našim telom, ali nećemo zapostaviti i uticaj tehnologije na naše živote...“. Tokom tri dana trajanja Vizije budućnosti, publika je mogla da vidi preko 100 video-radova autora iz celog sveta. Nekako se nameće pitanje da li video-produkcija može da ugrozi filmsku i kakva je relacija između ove dve vrste umetnosti, na prvi pogled, veoma sličnih. „To su dva medija koji se integrišu, ali video ne može da naruši filmsku umetnost. Ima video-umetnika koji obrađuju film i bave se njegovom reinterpretacijom kroz video“, kaže Žarevac i dodaje: „Oba ova pravca se razvijaju na različite načine. Drugačiji je odnos prema mediju i publici. S druge strane, naravno da se video i film dodiruju. Video i dokumentarni film imaju ponekada razliku samo u materijalu koji se koristi u produkciji rada. Ali video je ogromna oblast, i sve manje može da se govori o zajedničkim tačkama, sem tehnološke“. Postoji nekoliko glavnih postupaka pri snimanju videa, i samim tim oni se pojavljuju u različitim oblicima, odnosno žanrovima: video blizak dokumentarnom filmu, video kao dokument akcije umetnika, performans, video baziran na istraživanju prirode samog medija, video kao način istraživanja likovnosti. U sadržajnom smislu kategorije bi bile još brojnije i zavise od tema kojima se umetnici bave, a njih ima zaista bezbroj. Trenutno su najrelevantnije teme koje situiraju položaj umetnika kao aktera u društvu. „Video danas pre svega služi kao sredstvo beleženja umetnikove intervencije ili istraživanja problema koji je postavljen. Bilo da je izložen kao instalacija, ili se predstavlja kao jednokratna projekcija ili u okviru izlaganja drugih vidova dokumentacije koja beleži neki umetnički proces unutar zajednice, video ovde i danas jeste zapravo zabeleška video-performansa umetnika. Tako dobijamo niz radova koji uvode pitanje identiteta interpretiranog na različite načine, ali koji se redovno uobličavaju u individualne iskaze u formi video-performansa, shvaćenog u najširem smislu“, kaže Žarevac i dodaje da su raniji video-autori prispitivali odnos prema umetnosti koju su nasledili, na primer, prema Dišanovom stavu da umetničko delo ima svoje „vreme posmatranja“. Možda bi kod nas interesovanje za ovu umetnost bilo veće, i ona bi bila još zastupljenija, da postoji i katedra za one koji žele da izučavaju video-art. Bilo je inicijativa, ali za sada se još uvek ništa konkretno nije realizovalo. Tako da ako neki talentovani mladi umetnik želi da izučava ovu vrstu umetnosti, moraće da se uputi na primer u Keln, u Visoku umetničku školu za medije ili u Pariz u ENSBA. Mada, moglo bi i kod nas da bude drugačije: „Poslednjih desetak godina bilo je više ponuda stranih akademija da sarađuju na razvoju jedne ovakve katedre, pre svega tehničkim opremanjem. Miodrag Krkobabić je takođe sarađivao sa Ateljeom za ’vremenske’ medije Visoke škole za umetnost u Bremenu koji vodi profesor Žan-Fransoa Giton i koji je više puta nudio saradnju našem Fakultetu likovne umetnosti. Zašto ova saradnja nikad nije prihvaćena, zaista ne znam“, kaže Žarevac. Koliko je video značajan, ukazuje podatak da se u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama ova oblast izučava još od osnovne i srednje škole. Olakšavajuća okolnost, za one koji ne mogu da steknu formalno obrazovanje, jeste možda i to što je video-umetnost veoma dostupna pre svega na internetu, pa mogu da vide kako to rade majstori videa poput Garija Hila, Robera Kaena, Pipiloti Rist, Lina Heršmana, Pjerika Sorena... Osim na prestižnim svetskim video-festivalima kao što su Transmedijale u Berlinu ili World Wide u Amsterdamu, u galerijama gde se video pokazuje na projekcijama ili se izlaže u formi video-instalacija, postoje i videoteke gde se video može pronaći prema katalogu, a one se mogu naći pri muzejima ili distributerskim kućama (na primer www.exquise.org). Odnedavno, postoje i onlajn arhive videa kao što je na primer Gama projekt (www.gama-gateway.eu). Kakav će neko video snimiti, stvar je izbora, kao i to koje će alatke koristiti. Takođe je individualna stvar da li će ubuduće svi raditi video ili klasično slikarstvo. Ono u šta ne treba sumnjati, jeste da će se „medijska umetnost“ još razvijati, jer kao i sve ostale umetnosti, i ona nema granice. Dve video-revolucije U čemu su tajna i značaj video-umetnosti u odnosu na ostale vizuelne umetničke pravce? Gabrijel Sušer, direktor čuvenog francuskog Festivala Videoforme, koji se od 1984. godine održava u gradu Klermon-Feranu, kaže za NIN da je video omogućio autorima da eksperimentišu sa novom vrstom jezika, komunikacijom i naracijom: „Prvi put autori su u prilici da prikažu slike koje ranije nisu mogle da se reprodukuju, već su bile zarobljene u mislima umetnika. Komunikacije su se proteklih decenija bitno izmenile, samim tim menjala se i forma videa, kao i doživljaj ove umetnosti“, kaže Sušer. On ističe da su postojale dve video-revolucije. Prva pojavom digitalnog formata polovinom devedesetih godina, a druga je 2.0 internet revolucija, koja je doprinela da umetnik svoj rad prikaže celom svetu. Inače festival Videoforme je značajan i zbog toga što je otvoren za sve umetnike koji imaju šta da prikažu: „Videoforma je jedinstven prostor za susrete i razmišljanja između profesionalaca, umetnika i publike, a osim toga posedujemo i zavidan fond video-radova koji su trenutno u fazi digitalizacije“, naglašava Sušer.