Predsedničko-premijerski hokus-pokus

Ono čemu smo se, uglavnom, i nadali, dogodilo se. Dobili smo rekonstruisanu vladu koja će, kako premijer naglašava, s novim pogonskim gorivom: energijom, entuzijazmom i jedinstvom, nepokolebljivo krenuti ka ostvarenju ULTIMUS FINIS-a – osvajanju kandidature za članstvo u Evropskoj uniji (svi ostali problemi svakodnevnog života su, ipak, drugorazredni). Krize Vlade i krize većine nema, zagrmeo je pobedonosno nereciklirani premijer. Ovaj orakul g. Cvetkovića neodoljivo me je podsetio na Ćopićevog Nikoletinu Bursaća koji svojim bližnjima saopštava kako „od danas više nema Boga, jer je komesar tako naredio“ i da „o tome neće više da čuje ni jednu jedinu reč“. Kriza Vlade i kriza većine su, izgleda, samo izmišljotine nekih „drugih“, možda privid neznalica ili zluradost nedoraslih oponenata i kritičara. Pravednici i pravovernici su zaseli u ministarske fotelje i, osokoljeni visoko podignutom glavom premijera, pohitali u „nove radne pobede“. Kako god da tumačimo ovaj događaj, on će biti zapamćen kao „istorijski“ presedan, bar iz tri razloga: a) jer je sprečen pad Vlade, b) jer je koaliciji osigurao trajanje do predstojećih redovnih izbora i v) jer se potvrdilo da se ciljevi demokratskih promena društva, kao i drugde u svetu, podređuju interesima jedne oligarhijske skupine koja za sebe drži da je „istiniti“ reprezentant raspoloženja većine građana. Vlada je, dakle, bez mnogo žrtava i bez promene osnovnog kursa delovanja, voluntarističkom zloupotrebom pravnih temelja organizacije društva, uz minimalnu skupštinsku većinu, spasila opstanak po cenu obraza i obezbedila dovoljno vremena da, kako-tako, dopliva do redovnih izbora. Iznuđenom formom, nažalost, nije izmenjena suština nemoći i nekompetentnosti Vlade, sve je ostalo isto: i ciljevi i ljudi (personalizacija je nebitna) i sredstva pa i konačan neuspeh celomandatnog perioda u kome je Vlada pokazala svoje pravo lice. Nismo ubeđeni da se za deset meseci može, ma na kako volšeban način, izbeći ono što traje tri godine: nesputana zaduženja zemlje (Japan se ponudio, možda se nešto slično očekuje i od Putina), progresivna nezaposlenost (bez tačnih podataka), permanentni pad životnog standarda građana (katapultirane cene), rasprodaja vitalnih elemenata prirodne i društvene supstance zemlje (Telekom, neopravdane subvencije strancima, besplatna infrastruktura stranim partnerima), teško zalečiv socijalni trus koji je već debalansirao društvenu strukturiranost zemlje (štrajkovi čitavih socijalnih i profesionalnih slojeva od dalekosežnog značaja za društvo), gubljenje pregovaračkih kondicija zbog nedefinisanih ciljeva (Beograd -Priština), osipanje pozitivnih naklonosti građana zbog mnogih promašaja vladajuće garniture, zamor invencije i stvaralačkih snaga brojnih rukovodećih i stručnih kadrova (ministri kulture, prosvete, saobraćajne infrastrukture, prostornog planiranja itd.), uzalud skrivana dehomogenizacija koalicionih podsistema (rezignacija SPO, kompromiserstvo, koruptivno-ucenjivački odnosi, mešetarenje u „izbornoj“ bazi i tome slično), itd. Premnogo problema za ljude istih „dimenzija“ – jer vlast nema rezervnu „banku“ kreativnih potencijala. Pravno-politikom gimnastikom je iznuđeno trajanje mandata Vlade do njegovih krajnjih vremenskih limita, što je samo „prazan“ kompozit prostora i vremena jer nema izgleda da će ta formalna pretpostavka doneti kapitalne promene u sadržaju, načinu i „stilu“ rada Vlade (po nekim upućenim analitičarima to je suviše kratko razdoblje da se nadomesti propušteno, ispravi negativno i postigne obećano). Premnogo je, naime, konkretnih pitanja koja, u ovakvim uslovima rada Vlade, mogu biti rešena. Naprotiv, ona mogu biti dodatni razlog za zbunjenost, nesigurnost i opšte depotenciranje izvršilaca, što prevazilazi njihove mentalne i psihičke snage. A zadovoljstvo obezbeđenjem punog mandata ne sme biti mera vrednosti Vlade, budući da je sama sebi, neobjektivno, projektovala previše zadataka koje nije mogla da ostvari. Najzad, od „istorijskog“ značaja je i „demokratski“ supstrat obavljene rekonstrukcije, jer je odluka doneta u najužem krugu vlasti (Vlade i koalicionih partnera), bez oslonca na nauku i struku, merodavne subjekte iz kruga nevladinih organizacija i civilnog društva i širu društvenu javnost. To je klasičan primer organizovane samoodbrane od pretnji gubitkom vlasti.