Konfuzija i lutanje

Jubileji, obeležavanja, bilansi, podsećanja, polaganje venaca... To je mart. Mesec u kome su se nanizali važni datumi novije srpske istorije, koji su stvarno i simbolički menjali kurs istorije ali i pokazivali kako ona šlajfuje pod teretom političkih kalkulacija i sujeta koje su u srpskom političkom životu uvek igrale važnu ulogu, nedoslednosti, pa i nedostatka vizije i odlučnosti. I ovaj mart mogao bi zato da nas podseti na to kako smo posrtali, menjali pravce i kako naš politički časovnik i dalje mnogo kasni za Evropom. A to vreme su pojeli ratovi ali i političke trgovine, truli kompromisi, pohlepa vlasti i nesavladiva želja da se politici i partijama sve podredi. I svaki od martovskih datuma podseća na ambivalenciju i tragično lutanje. Tako je bilo i devetog marta ma koliko taj datum sentimentalno asocirao na blesak probuđenosti i demokratije. Danas se, naravno, bolje nego te 1991. godine vidi koliko je tadašnja opozicija, iako brojna, bila slaba i konfuzna. Razaznaje se jasnije i ona simbiotska veza koja se tada uspostavila između vlasti i opozicije i to u trenutku kad su se nalazile potpuno suprotstavljene jedna drugoj. Milošević je uništavao opoziciju, na nju slao kordone policije i tenkove, ali je prigrabio intelektualnu obradu rata iz nacionalnih kuhinja koju su formulisali mnogi od učesnika na demonstracijama tog ledenog devetomartovskog dana. NJihove ideje, u Miloševićevoj izvedbi, odvele su Srbiju na dno. Kako je to istražila Dubravka Stojanović, istoričarka, njihova veza se dugo nije mogla prekinuti niti je opozicija uspela da se izvuče iz zamke u koju je sama upala. A to što se dvadeset godina posle devetomartovskih demonstracija stranka Vuka Draškovića, koja je tada imala osamsto hiljada glasača, našla ispod linije cenzusa, i što na Trgu Republike u Beogradu, već godinama, stotinak građana obeležava demonstracije na kojima je učestvovalo onoliko hiljada ljudi, govori samo o brzom trošenju idola, kratkotrajnosti ideala i kontinuitetu poraza. Usud spajanja nespojivog i stalnih kompromisa, pa i ucena, pratio je i novu vlast posle pada Miloševićevog režima. Političke partije koje su činile vlast gotovo da nisu delile nijednu zajedničku ideju. Dve ličnosti, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, sa dva različita pogleda na prošlost i budućnost Srbije, našli su se na istom poslu – da reformišu državu. I to je odredilo sudbinu reformi, ali nažalost i sudbinu prvog premijera postoktobarske Srbije. Osam godina od ubistva Zorana Đinđića, međutim, nije ni počela da se utvrđuje politička pozadina atentata. A obećano je da će to biti prioritet. Većina danas, s pravom, misli da istraga o pozadini neće dovesti do konkretne ličnosti koja je direktni nalogodavac ubistva i po čijem scenariju se sve odigravalo. Ali je uverena da ona može da pokaže i dokaže ko je sve ohrabrivanjem, podsticanjem pa i nečinjenjem usmeravao Legijin metak. I ta istina je izuzetno važna. Ona je bitna između ostalog i zbog toga da atentat na premijera Đinđića ne bi zauvek ostao u prostoru sumnji i intriga koje se uvek politički instrumentalizuju u partijskoj borbi. Godišnjicu ubistva premijera obično obeleže različite delegacije nekada iste partije, na različitim mestima i u različito vreme. A dan pre ovog datuma, svog predsednika seti se i SPS. U martu je uhapšeni i umro Slobodan Milošević. Prošle godine, jedanaestog marta, na njegov grob u Požarevcu vence su položili članovi delegacije SPS, sa Milutinom Mrkonjićem, ministrom Vlade Srbije, na čelu i Brankom Ružićem, šefom poslaničke grupe SPS-a. Ivica Dačić je bio opravdano odsutan. Kako će biti ove godine, videćemo. Ali taj dan će nas svakako podsetili na plodove pomirenja demokrata i socijalista čijom zaslugom Srbija grabi krupnim koracima ka Evropi od koje su nas Slobodan Milošević i SPS tragično udaljili. Šta osim konfuzije ostaje posle ovog martovskog obilja istorije i važnih trenutaka kojih se sećamo. Ostaje čudna veza između vlasti i opozicije, koja se od tog devetog marta održala do danas. To što se zbog toga uvek gubio glavni pravac ili što ga često nije ni bilo, nego je politika meandrirala između onoga što osigurava sigurnu vlast, to je uvek bilo manje važno. Jer, u političkom životu Srbije, pokazalo se da je svaka podela karata moguća. Pa i to da ove godine Aleksandar Vučić zaboravi na martovski rođendan Ratka Mladića na koji nas je do pre nekoliko godina podsećao. I da Toma Nikolić odustane od stiropor- -mitinga i borbe za izbore zarad kandidature Srbije za Evropsku uniju, koja nam se smeši krajem oktobra ukoliko partije aminuju, a parlament donese sve one važne zakone koje su opstruirali do poslednjeg trenutka. Pa ćemo tako do juna dobiti i zakon o finansiranju stranaka i neku verziju zakona o restituciji i biće definitivno ukinute blanko ostavke. I sve će to, za one koji lako veruju, ubrzati rekonstruisana vlada koju ćemo dobiti ovih dana marta. Principi su ovde ionako, kako su nas naučili komunisti, ono što se drugovi dogovore.