Znakovi pored puta

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka pažnju svetske javnosti zatalasala je jedna čudna pojava: crteži u žitnim poljima. Najčešće su to bili krugovi izvedeni poleganjem stabljika zrelih žitarica. Najveća koncentracija ovih neobičnih, velikih slika u biomasi nalazila se u Engleskoj i to u oblastima Viltšajr i Hertfordšajr. Maštu zainteresovanih naročito je golicala činjenica da se ovi misteriozni radovi „lend-arta“ obično nalaze u blizini drevnih megalitskih krugova od kojih je bez sumnje najpoznatiji Stounhejndž. Skoro polovina zabeleženih „krugova u žitu“ u Britaniji nalazi se u prečniku od 15 kilometara od drugog velikog neolitskog lokaliteta, Ejvberija, gde takođe postoje megalitski krugovi. Kako je vreme prolazilo crteži su postajali sve složeniji, baš kao i hipoteze o njihovom nastanku. Jedna od teorija bila je klimatska. Pojedini tumači – a kao i uvek među njima su najglasniji amateri – tvrdili su da određene meteorološke pojave, cikloni, padavine, povijaju i lome stabljike, te tako nastaju neobične slike u žitu. Bilo je teško, međutim, odgonetnuti kakve su to vazdušne struje koje su u stanju da načine tako složene, višedelne, katkad i kristalno strukturisane crteže. Za one koji su skloni iracionalnijim tumačenjima kao nepobitan argument služila je jedna publikacija iz 1678. godine – u njoj je, uz crtež, bio dat opis „đavola-žeteoca“ koji u oblasti Hertfordšajra, noću, ostavlja kružne pečate u zrelim usevima. Činjenično neslaganje nije pomelo pristalice ove teorije. Ovovekovni krugovi, naime, nisu bili požnjeveni nego samo polegli. Godine učestalih pojavljivanja „krugova u žitu“ poklapaju se sa vremenom najveće slave čuvenog hotelijera iz Švajcarske, Eriha fon Denikena. NJegove su knjige „Setva u svemiru“, „Povratak zvezdama“ i mnoge koje su usledile, zastupale teoriju da je život na zemlji „uvezen“ iz dalekih galaksija. Prevedene na skoro sve svetske jezike, te knjige su i na našim prostorima išle od ruke do ruke, izazivale brojne komentare i žučne rasprave. „Ufologija“, paranauka koja zaokuplja pažnju mnogih ljudi širom sveta ovim je publikacijama dobila novi zamah. Fon Deniken je obilazio arheološka nalazišta iz drevnih epoha, fotografisao ih i tumačio u skladu sa svojim unapred zadatim tezama, dešifrovao actečki kalendar, odgonetao tajne piramida, kako egipatskih tako i onih u Srednjoj Americi, starozavetni zavetni kovčeg video je kao moćni kondenzator električne energije, pronalazio ruševine nekadašnjih svetionika međuplanetarnih brodova... Skoro da sam, kao tinejdžer, patio što na teritoriji moje tadašnje zemlje nema izrazitih primera davnog prisustva vanzemaljaca – čuvene Povlenske kugle nisu, nažalost, privukle pažnju švajcarskog ugostitelja i pisca bestselera. U Denikenovom sistemu argumentacije važno mesto imali su crteži na tlu vidljivi samo sa velike visine, linije koje su, bez mnogo razmišljanja, bile proglašavane uzletno-sletnim stazama za svemirske brodove. Najviše takvih enigmatičnih crteža ima u Andima, ali ni Stari svet ne oskudeva u njima: poznat je veliki beli konj u Ufingtonu, u blizini Oksforda koji je, u novije vreme, postao skoro ikona popularne kulture. U ne toliko davnoj prošlosti i na našim prostorima bilo je gigantskih crteža na obroncima planina. Tačnije, to su bili natpisi, veoma lapidarni, svedeni na četiri slova. U vrletima i u pitomim dolinama putnik-prolaznik bi najednom ugledao reč „Tito“ visoko nad kanjonom kakve hučne reke, pod vrhom planine, na obronku. Mladi gorani često su raspoređivali sadnice koje bi, kada se prime, ozelene i razviju se, omogućile putnicima aviona, helikoptera ili dirižabla da pročitaju najmilije ime. U poluzatvorenim arealima kasarni „hortikulturna kaligrafija“ imala je svoja manja ali i znatno raskošnija izdanja: cvet naših naroda i narodnosti ovde je imao svoje raznobojne floralne „upise“. Artikulacija prirode, utiskivanje ideologije u pejzaž bio je samo jedan od načina uspostavljanja kulta, socijalizam je negovao najrazličitije forme „makropisma“, među njima i stadionsko/sletski „telopis“. Vremena su se promenila, kamenje koje je nekada tvorilo parterne natpise gurnuto je niz vrleti, a ižđikljalo drveće i žbunje zamaglilo je oštre ivice krošnjama ocrtanih slova „Titovih gajeva“. U kasarne su se preko noći uselile druge ideologije, a potom su iste većim delom i ukinute. Takozvana „detitoizacija“ na prostorima svojevremeno objedinjenim crvenim pasošem često je, kao uzgrednu posledicu, imala radikalni obračun sa skoro svim tekovinama modernizacije. Izvežbano oko može prepoznati tragove tog procesa na svakom koraku. Put koji je povezivao nekadašnji Beograd sa nekadašnjim Dubrovnikom, a koji je prolazio i kroz partizanske Termopile, poznatije kao kanjon Sutjeske, skoro da se može nazvati „oglednom stazom“ tragične fragmentacije i regresije naših prostora. U dug spisak „znakova pored puta“ spadaju napuštene fabrike, veliki industrijski kombinati, sa čijih korodiranih krovova rastu razgranata stabla, oronuli spomenici starih ratova i patetični memorijali novih, suptilne razlike putne signalizacije u različitim entitetima... Granatirane i spaljene kuće već su odavno progutane vegetacijom – njihovo pređašnje vlasništvo lako naslućujemo u zavisnosti od toga kroz koji deo zemlje prolazimo. Ima, naravno i novih građevina – velelepnih crkava i džamija koje imaju malo sličnosti sa lokalnom tradicijom u arhitekturi, naprotiv, bogomolje često izgledaju kao da su preseljene iz kakve bajke koja se odigrava negde daleko, daleko... Otud, kao izvesno iznenađenje, kao upliv iz prohujalih vremena, dolazi pogled na dobro održavanu „Titovu baštu“ nad biserno čistom Drinom. Na pitomoj kosi trava je pošišana, graničnici koji opisuju četiri slova sveže su okrečeni, nad parternim natpisom vijore barjaci. Na jednom od njih je i slika pređašnjeg „najvećeg sina naših naroda & narodnosti“. Umalo da zaboravim, postoji i treća, teško oboriva teorija o krugovima u žitu. U nju, po cenu života, neće poverovati zatočnici klimatske i „vanzemaljske“ teorije: dvojica sada već postarijih Engleza, Dag Bauer i Dejvid Čorli, priznali su da su u dugom vremenskom periodu, sami ili uz pomoć prijatelja, iz čiste zabave, izveli oko 250 gigantskih crteža u zrelom žitu. Ti vanzemaljci bile su, dakle duhovite komšije koje su se iz prikrajka cerekale. Imajući u vidu sveopšti žalostan utisak koji ostavlja prolazak jednim od svojevremeno glavnih puteva između Panonije i Jadrana, negovana „Titova bašta“ zaista deluje kao ostvarenje vanzemaljaca. Jedino što ti vanzemaljci, sva je prilika, nemaju mnogo prilike da se osmehuju nad komentarima koje izaziva plod njihove marljivosti.