Koga je briga za filozofiju

Danas se u svetu na sve strane objavljuje smrt filozofije. To, svakako, nije ništa novo. U palanačkoj Srbiji rečena smrt je već davno objavljena, putem čuvenog „nemoj bre da filozofiraš“! Ipak, čini se da belosvetska objava smrti filozofije, za razliku od naše, nije sasvim neumesna. Jer, kako filozofija danas manje-više svuda „živi“, to više nije bog zna-kakav-život! Ono što u njemu ipak ostaje od filozofije, lišeno je svake konceptualne privlačnosti i veličine. Filozofiji je, naprosto, oduzeta aura koju je u boljim vremenima zasluživala. Uniženo je i samo pravo-na-filozofiju, iako bi se na prvi pogled reklo da je to pravo u dobu poopštenih „ljudskih prava“ čak ojačano i svudprisutno. Ali to je opsena koja se mora raspršiti. Važno je uočiti sledeće: živimo u razdoblju vladavine liberalnih načela koja preotimaju, uzurpiraju i samo pravo na filozofiju. Čini se da je i najtradicionalniji duh liberalizma nosio u sebi paradoks po kojem slobodu ima samo i samo onaj koji je spreman da je se odrekne. Ili bar: koji je spreman da se odrekne njenog najvažnijeg dela. A najvažniji deo je, po definiciji, onaj kojeg se neko odriče. Šta, u tom slučaju, ostaje filozofu? Da bude zanatlija, obućar koji krpi par cipela s kojima će jednog dana, možda, hodati svetom... Ali, avaj, savremeni neoliberalno profilisani turizam uzurpirao je i samu ideju šetnje po svetu. Zaista, u svetu u kojem caruje načelo (arhe) slobodne razmene, cogito prodaje i aksiom tržišta, filozofiji je, reklo bi se, mesto u muzeju taština. Šta mari što bi bez nje svet bio bljutav, površan i lišen tajni! Šta mari što bi takav svet postao nepravedan prema ne-izračunljivim i ne-u-računljivim vrednostima, prema transcedentalnim moćima umnosti, a neki put i prema najelementarnijoj pameti ljudskoj. Pravo na filozofiju uvek je pobuđivalo hod kojim se ide pravo na filozofiju, kojim se ustanovljuje izvestan pravac u mišljenju. Nije važno što taj pravac nikad neće biti konačan. Što će uvek biti pravac-bez-pravca. U svakom slučaju, on će mišljenju, refleksiji, racionalnosti i kalkulaciji, uvek biti potreban. Pa je, tako, potreban i nedostajućoj mudrosti (= filozofiji). Jedino bi u politici, operisanoj od mudrosti, pravac, ako ga uopšte ima, bio ogoljen, rutinski i praznoglav. To pokazuje da je životno neophodna bar minimalna interakcija, interferencija između filozofije i politike. Bez toga život bi bio nezrelo, nedoraslo, komično ili tragično benavljenje. Kant bi to nazvao samoskrivljenom nezrelošću. Nasuprot tome, moderni čovek je, rekao bi Kant, čovek političke prosvećenosti i, prema tome, filozofije. Eto zašto su Francuzi nedavno doneli zakon po kome je filozofija obavezan predmet u svim razredima svih srednjih škola!!! To je politika mudrosti-koje-nikad-nema-dovoljno, koja će uvek nedostajati, životne mudrosti koja zbog svoje nedovoljnosti nije ništa manje neophodna, svuda, pa i u samoj Srbiji. Verujući u doktrinarnu nadmoć vlastite filozofije, komunisti u SFRJ su tolerisali prevođenje, objavljivanje, istraživanje i raspravu sa svim filozofskim stanovištima. Iako na svoj način, oni su ipak cenili filozofiju! Verovali su u njen pravac i mogućnost da ga prisvoje kao svoju „liniju“. Današnja neoliberalna strategija spremna je da filozofiju surva u beznačajnost, arhivu, ako ne i na samo đubrište. To je deo opšte krize koja je zahvatila svet na kraju 20. i početkom 21. veka. Ta kriza povlači za sobom invenciju novih oblika kritike, koji bi imali moć da redefinišu pravac kretanja. Ključno je pitanje: kako je moguća kritika u jednom vremenu koje je prošlo kroz rasredištenje, dezorbitaciju, deteritorijalizaciju svih tradicionalnih, učvršćenih, borniranih vrednosnih sklopova? U vremenu u kojem je doha postala prvo načelo života, u kojem je istisnula filozofiju? Pitanje kuda ide ovaj svet danas se uzalud upućuje nevidljivoj ruci tržišta koja komanduje svim razmenskim procesima i, pre svega, onim dobro skrivenim između novčane i političke moći. Zato je filozofiji sada više nego ikad potrebna politika povratka. Da bi joj se vratio pravac. To ne bi bio povratak na staro. Ili, bar, ne bi bio samo to. Ta mikro politika povratka bila bi, ujedno, rehabilitacija moći filozofije koja ne želi da se potčini moći politike ili moći novca, već želi da sebi vrati pravo na kritiku svih moći, počev od sopstvenih. Počev od same moći sopstva, ipseiteta filozofije, koja se, sada, negde zagubila.