Ocrtavanje mentalnog stanja

Estetizacija politike, politička umetnost ili politički performans. Nesumnjivo su sve kategorije veoma prisutne kroz sve vidove umetnosti na području država iz nekadašnjeg sastava velike Jugoslavije. U tolikoj meri da, iz ugla publike, to izgleda kao da svi možemo da, oslanjajući se samo na politiku, napravimo neku svoju instalaciju bez mnogo truda. Bilo da su radovi umetnika originalni, manje originalni, više ili manje dobri, ili pak briljantni - o njima se malo govori. Tek toliko da, u nedostatku stručnog dijaloga, prosečan čovek ne može da sazna u kojoj meri je nešto zaista umetničko delo a u kojoj je nastavak političke provokacije. Zato bi simpozijum u kulturnom centru „Grad“, koji predstoji 23. i 24. marta trebalo u mnogo čemu da odgovori na ova pitanja. Baš kao što je to, kroz jedan model funkcionisanja politike, kroz umetnost učinjeno na izložbi Estetizacija politike, koja nakon postavke u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ putuje dalje, u druge gradove, u onoj meri u kojoj joj njen sadržaj to bude dozvoljavao. Jer ti radovi mladih umetnika Igora Bošnjaka i Radenka Milaka problematizuju upravo pitanja rata i zločina, političke demagogije i drugih fenomena društveno-političke stvarnosti Bosne i Hercegovine i ostalih zemalja u regionu. Najveću pažnju na izložbi izazvao je Bošnjakov video-rad Čas anatomije koji, replicirajući Rembrantovo remek-delo, prikazuje Borisa Tadića, Stipu Mesića, Harisa Silajdžića, Milorada Dodika, Sulejmana Tihića i naravno Josipa Broza Tita dok drže govore nad prepoznatljivim lešom. „Leš simboliše sve ljude koji su na razne načine stradali u dešavanjima iz devedesetih do danas, i materijalno i duhovno i u svakom drugom smislu, dok političari i dalje izgovaraju fraze iznad njega“, daje nam dodatno pojašnjenje Igor Bošnjak. Svaki od pomenutih političara, čija su lica umetnuta na likove Doktora Tupla i posmatrača zainteresovanih za seciranje leša, zapravo govori o BiH: Tito, držeći u ruci makaze Dr Tupla, kaže: „I ovi na Istoku, i ovi na Zapadu treba znaju da mi ne skrećemo sa svoga puta...“; Tadić: „Srbija kojoj sam ja predsednik ima svoju odgovornost gde god da živi naš narod...“; Mesić: „Svet će prepoznati ako se neko zauzima za principe nepovredivosti granica, suverenosti i konstitutivnosti sva tri naroda...“. Silajdžić: „Ima sredstava mnogo jer su raspoloženi prema BiH, evo već krajem oktobra započećemo sa Kuvajtom, a zatim sa Katarom, Saudijskom Arabijom, Emiratima…“. Nadalje, Dodik i Tihić podjednako nepovezano pričaju, Tihić pominje Dodika, Dodik Silajdžića... čime se kreira metafora naše društveno-političke stvarnosti. Simpozijum u „Gradu“ zamišljen je tako da ukaže na tanku liniju između umetničkog i političkog performansa, kao i na sve probleme koje on nosi: „Izraz politički performans je u Srbiji destilisana tautologija - ovde je sve politički idealizovano odavno i trajno. Politika je toliko dominantna da je potpuno marginalizovala sve ostale uloge, pa i ulogu umetnika, jer ako nije iz vladajućih stranka, taj umetnik je društveno nevidljiv i bezuticajan”, kaže umetnica Ana Milovanović, pripremajući Simpozijum koji će ne samo neposredno predstaviti praksu političkog performansa u Srbiji i svetu danas, već će pokušati da osvetli sa najrazličitijih aspekata (zlo)upotrebe performansa kao umetnosti u političke svrhe. Inspiraciju za Simpozijum našla je u uverenju da se teza Valtera Benjamina o masovnom uvođenju estetike u politički život u Evropi tridesetih godina 20. veka, u potpunosti može primeniti i na aktuelnu globalnu situaciju. „Na žalost čitavog čovečanstva, najbolji performer u politici bio je Hitler. Estetizacija politike koju je on ostvario, a o kojoj govori Benjamin, bila je krajnje profesionalno izvedena. Setimo se da je 1937. godine on bio ličnost godine po američkom magazinu Tajms! Krvavi rezultati njegovog performansa treba da budu večna opomena za svaku zloupotrebu prirode, mehanizama i dejstva umetničkog performansa u dnevnopolitičke svrhe“. Prema njenim rečima, u Srbiji postoji više žanrova politički angažovanih performansa: „S jedne strane, tu su performansi umetnika koji slobodno i kritički izražavaju svoje političke stavove bez diktata konkretnih političkih struktura i nisu ni na koji način od njih korumpirani. Potom performansi koji su zvanično kritički angažovani a posredno u službi konkretne političke partije ili opcije i oni - koji su, možda, i najspecifičniji za Srbiju - koji bilo transparentno ili uvijeno u oblande podržavaju progresivne političare koji ne dozvoljavaju povratak na staro, u mračno vreme klanja zarđalim kašikama. NJih treba razlikovati od onih u službi opštenarodnih, emancipatorskih i naprednih građanskih protesta devedesetih, za koje smo barem verovali da su takvi. Tu se pojavljuje jedan autohtono srpski žanr: formalno kritički performansi, koji otvaraju osetljive teme o kojima vlast ne sme da zucne, a sme da na njima radi, za koje se pretpostavlja da se dobro kotiraju u miljeu zapadnih finansijera umetnosti i mogu otvoriti puteve za razvoj umetnikove internacionalne karijere“. Stav Stanka Crnobrnje, reditelja, producenta, teoretičara, pedagoga i publiciste, jeste taj da na prostorima nekadašnje Jugoslavije postoji prezasićenost estetizacijom politike i njenih krajnjih rezultata – zločina: „U političkoj umetnosti ima dosta kiča jer jedan deo političke umetnosti jeste politička propaganda, drugi deo je kontrapropaganda, a treći je lov u muljavoj reci. To su tri oblika političke umetnosti koji vremenom dobijaju određenu težinu. Danas kada gledate ruski umetnički plakat ili plakate socijalističke Jugoslavije masa toga su umetnost, nezavisno od toga koja je politička poruka. Tako da mi stalno o estetizaciji politike govorimo kao o vulgarnom kiču, a umetnost koja ga prati, ako nije dovoljno intrigantna da rastrese taj kič, sama upada u tu zamku. Tako politička umetnost sama sebe često preozbiljno shvata i tu preozbiljnost natura publici. Vi morate da se poklonite umetničkom delu ne bi li dostojno ispratili nameru umetnika, a samim tim će vas umetnik terati na domaći zadatak poklonjenja. To je nešto što je vrlo opasno“, kaže Crnobrnja. Ana Milovanović kaže da je kod nas veoma osetna i cenzura radikalnih političkih performansa koji kritikuju vlast, za šta je jednim delom kriv i globalni kapital: „Kritički performansi se mogu slobodno raditi na malim nezavisnim festivalima i u alternativnim kulturnim centrima, što znam i iz ličnog iskustva. Ali tada ne možete da očekujete da vas za to plati onaj koga žestoko kritukujete. Ne možete ni da očekujete da ćete se naći u jednoj zvaničnoj istoriji umetnosti ili u državnom muzeju. Jer, ako kažete da je prelepo obučeni car go golcijat, bićete potpuno prećutani kod stručne javnosti. Oni, kao i vlast u koju gledaju kao u Boga i fanatično je kopiraju, pišu svoju istoriju u kojoj za druge jednostavno nema mesta. Oni vas ne cenzurišu, već ste sami krivi što ne postojite! Zato će se na simpozijumu pojaviti izuzetno kritički performansi iz sveta, koje niko ne finansira već svi dolaze o svom trošku. Ono zbog čega sam srećna jeste da je Srbija prepoznata kao vredno mesto u kome oni treba da predstave svoju umetnost, pa makar i sami platili za to”. Ovaj problem kao i generalni problem estetizacije politike odnosno korišćenje umetnosti u političke svrhe i obratno, Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, vidi u opštoj zanemarenosti kulture, što se ponajbolje ogleda u najnovijoj odluci Vlade Srbije da spoji to ministarstvo sa Ministarstvom za telekomunikacije. „Prvo, pre deset godina, imali smo veliki broj umetnika koji se pojavljivao na partijskim relijima, a potom, u poslednjih deset godina, kultura više nikog ne zanima. A kultura je izvor politike, ona je ta koja određuje mentalni status naroda. Kultura nije puka zabava. Sve počinje i završava se kulturom”, kaže Borka Pavićević. Zato su aktuelni performansi i simpozijumi, posvećeni toj temi, bitni kao nastavak dijaloga šta se sve koristi kao umetnost u političke svrhe i na koji način: „Lako je da uzmete fotografiju sa 584 leša i da eksperimentišete sa njom“, kaže Stanko Crnobrnja: „Kažem lako u smislu umetničkog izazova. Teška je varijanta da iz ničega napravite nešto, što će nas kao publiku da osvesti i prosvetli. Rad sa politikom kao osnovnim sirovinskim materijalom u suštini dovodi do toga da ste u toku cele stvari, sastavni deo određene politike ili kontrirate toj politici kao ruska avangarda ili američki pop art ili ste neka struja koja se na neki način oslanja na politiku i pokušava od nje da napravi neke male koristi“, zaključuje Crnobrnja. Parametri zločina Radenko Milak je za svoj rad, pet gotovo identičnih ulja na platnu, inspiraciju našao u fotografiji američkog fotoreportera Rona Haviva na kojoj Arkanov vojnik ležerno, držeći cigaretu u ruci, šutira ženu na trotoaru. Ova fotografija, snimljena u Bjeljini 2. aprila 1992. godine, ubrzo je obišla svet. Preplavila je, dodaje Milak, „javni prostor kao parametar zločina po kome su se drugi zločini sa područja nekadašnje Jugoslavije merili i odmeravali“. Još više je Milaka, kako kaže, inspirisao Havivov intervju u kome autor fotografije na pitanje novinara „Šta ste još videli“ odgovara: „Nisam mogao videti sve“. O svom radu, o onom što se videlo, dokumentovalo, ali i o onom što je bilo, a nije se moglo videti Milak kaže: „U javnom prostoru BiH manipuliše sa svim što se desilo u ratu. Sve se zloupotrebljava u kontekstu svakodnevne politike. Moj konkretan rad je osuda zločina kojim se u javnoj sferi manipuliše. Koristeći tu fotografiju hteo sam da kažem da se mi, kao buduća generacija, moramo suočiti sa tim šta se desilo u našoj bližoj prošlosti. Odrastao sam u to vreme u BiH, a danas tamo postoje tri naroda i tri verzije istorije“. Crteži koji prate Milakov rad nastali su takođe na osnovu dokumentovanih fotografija iz rata u BiH. Ne možeš, kaže Milak, biti umetnik iz BiH i crtati pejzaže: „Posleratna generacija umetnika iz BiH ima potrebu da se suoči sa prošlošću, da vidi šta je to nas kao narod odredilo prethodnih godina. U suočavanju sa stvarnošću, realnosti u kojoj živim, politika je direktno uticala na moj život i moja je potreba bila da kažem koji je moj stav o svemu što se dešavalo.