Ispisana sećanja

Taj miting podrške kakav Klub književnika ne pamti, pokazao je koliko je LJiljana Kapor bila u pravu kada je odlučila da napravi knjigu Legenda Kapor. Koliko je smisleno to što je više od pedeset prijatelja, poznanika, obožavalaca, kafanskih i drugih sledbenika, ispisalo svoja sećanja na Momu Kapora, a njegova supruga ih uobličila i objavila. Bili su tu Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Igor Mandić, sa kojima je decenijama drugovao. Do smrti. Bili su tu mnogi iz njegovog razgranatog života koji su u njega ulazili i izlazili, ali nikada sasvim izašli. Jedan od njih, reditelj Dejan Karaklajić, ispisao je dragocene redove o Kaporu televizijskom autoru, kao svedočanstvo da je umeo tako uspešno da menja slikara i pisca. Bilo je tu i onih koji su kratko drugovali sa Momom, jer su kasno stigli do njega, pa im ostaje da dugo žale. Bila je ta nezapamćena gužva povodom promocije jedne knjige o čoveku koji ih je za života napisao koliko jedno udruženje književnika, i naslikao koliko jedna likovna akademija, kako je slikovito ocenio Matija Bećković. Sve je bilo onako kako bi on voleo i zbog čega bi pustio malo otrova po sistemu: Završavajte to ljudi, idemo na piće! I dok je trajalo iće i piće, i dok se sedelo na stepenicama jer u Klubu nije više imalo gde da se stoji, dok smo slušali Kubanca saksofonistu koji kao da je iskočio sa nekog od Mominih njujorških crteža, dok su ćaskali oni koje je samo Moma mogao da spoji, svuda je lebdeo dobri duh najveće beogradske legende - Mome Kapora.