Dostojno Popovićeve pameti i morala

Pismo Vladimira Bebe Popovića, upućeno NIN-u, u kojem se gotovo opsesivno bavi mojom malenkošću, odvratno je i zato sam siguran da ga je pisao sam. Ipak, neću mu pružiti zadovoljstvo zajedničkog valjanja u njegovoj verbalističkoj truleži. Svako ko je makar jednom popio kafu sa mnom, zna da su Popovićeve priče o tome da sam ga „molio“, „vukao za rukav“ „cvileo“, potpuna budalaština. Znaju to i njegovi advokati. Drugo, dovoljno sam pisao, zna se kakve vrednosti delim i za šta se zalažem. Neki su drugi razlozi zašto ću na onakvo pismo ipak odgovoriti. Popovićevo pismo ne samo da je klevetničko i uvredljivo, nego podseća na vremena udbaških pakovanja i sitnog doušništva sa velikim ambicijama. Naslovljava ga, tobože, na moju koleginicu Vesnu Mališić, a završava postskriptumom u kome objašnjava da Nebojši Spaiću, kao glavnom uredniku, pismo ne piše iz samo sebi znanih razloga. S druge strane, preti da će se, ako ne zaćutim, baviti „mojim delom“. Ja bih valjda trebalo da se pitam ko je Vesna Mališić, ona da razmišlja ko sam ja, a cela redakcija ko je Nebojša Spaić? Strategija dostojna pameti i morala Vladimira Popovića. Jasno je, Popovićevo pismo je sračunato da mene diskredituje u javnosti, stvori podozrenje i upitanost kod mojih kolega i poslodavaca. On dugačkim kažiprstom upire na mene kao profesionalnog „osmog putnika“ u NIN-u, nekompatibilnog sa uređivačkom politikom kakvu Popović jedino ceni u srpskim medijima. Uređivačkom politikom koja kaže da postoji samo jedna istina i to istina Bebe Popovića. A to opet znači: “o Bebi Popoviću u superlativima ili nikako“. Zato je Popović svoje pismo adresirao ne samo Vesni Mališić, nego i mojim poslodavcima u Beogradu i Cirihu. Popović podmeće da me je sud oglasio krivim po njegovoj privatnoj tužbi iz 2005. godine. Naprotiv, sud me je njegovih optužbi za krivicu oslobodio i nisam kažnjen, niti sam bilo kakvu kaznu platio. Međutim, Popović koristeći se poluistinama, zapravo najgore kleveće. Dužan sam čitalaštvu NIN-a nekoliko napomena. U toku dvadesettrogodišnje profesionalne karijere, devet radnih dana proveo sam u listu „Balkan“ i to na mestu glavnog urednika. U tom periodu na stranicama „Balkana“ objavljen je nepotpisani tekst o Vladimiru Popoviću. Bio je to neprofesionalno napisan tekst. Takav tekst niko ne zaslužuje. Naravno, ni Vladimir Popović. Nije mi zbog toga prijatno, ali dešavalo se i u boljim kućama nego što je to bio „Balkan“. Po njegovoj tužbi sud je cenio relevantne okolnosti pod kojima je objavljen i utvrđeno je da tekst nisam pisao, nisam video, nisam naručio i nisam dao dozvolu za njegovo objavljivanje. Autor spornog teksta poznat je i sudu i Vladimiru Popoviću. Stoga me je sud oslobodio krivice. Još konkretnije: Jasmina Vasović, sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu donela je presudu u predmetu (VI K.br.62/2007-05) 01.02.2008. godine kojom me oslobađa optužbe za klevetu po tužbi Vladimira Popovića podnetoj 04.02.2005. godine. „Okrivljeni Drčelić Stojan oslobađa se od optužbe da je u dnevnim novinama `Balkan`, na strani 3 od srede 02.02.2005. godine objavio u tekstu pod naslovom `Beba zakukao, pre nego što Bagzi propeva` neistinu za privatnog tužioca...“ U drugom, parničnom postupku, za naknadu štete zbog povrede njegove duševne ravnoteže dosuđeno je da kao „komandno odgovoran“ platim odgovarajuću naknadu. Dakle, naknadu, a ne kaznu, kako tvrdi Popović. Naknadu sam platio ja, zato što, u tom trenutku, nije postojao ni izdavač, niti list koji je u međuvremenu ugašen. Sam sam platio, između ostalog i zato što nisam ničiji. U protivnom bi se već neki „sponzor“ našao. U dogovoru sa Popovićevim advokatom uradio sam to na rate, što vidim, Popovića naročito veseli. I tu je kraj. Popović, izvrćući te činjenice, zapravo otkriva smisao svog obraćanja NIN-u. Žali se da se nisam opametio. I preti da će me ućutkati. Tako on zamišlja „javni saobraćaj“. Ako ga negde neko pomene, kao što sam ja u svom uvodniku učinio u polurečenici, demonstrira devojačku osetljivost, a zatim kreće da gazi ne mareći ni za cenu, ni za merila dobrog ukusa, oglušujući se o činjenice. Sada sam još uvereniji da se „niko ne bi setio da je Popović živ, da Đinđić nije mrtav“. Naše društvo svakog proleća poboljeva od martovskog parazitizma gde se oko mrtvog Đinđića okuplja gomila političkih planktona koji u tragediji isključivo vide pogodan razlog za ličnu promociju i obračun sa neistomišljenicima. Posle dramatičnih događaja uglavnom se vremenom sužava krug prozvanih, osumnjičenih i odgovornih, samo je u Srbiji, kako vreme od atentata prolazi, sve više kandidata za ulogu zločinca. Ipak, neće moći tako. Svejedno šta su njegovi pravi motivi, Vladimir Popović će morati da objasni zašto javnost obaveštava da me je „pred sudom raskrinkao“ kada me je sud oslobodio krivice i moraće da obrazloži svoju tvrdnju: „u jednom od tih mafijaških glasila u kojima je radio i koje je uređivao, o meni (je) pisao laži i klevete! Naravno, u sklopu promocije ubica i opstrukcije zvaničnih optužnica.“ Moraće Popović na sudu da pokaže makar JEDAN tekst „laži i kleveta“ koji sam ja o njemu napisao i makar JEDAN u kojem sam „promovisao ubice“ Zorana Đinđića i „opstruirao zvanične optužnice“; moraće da pribavi izjavu makar JEDNOG policajca ili JEDNOG kriminalca koji će me na bilo koji način povezati sa ubistvom premijera Đinđića i njegovim izvršiocima. Valjda će navesti i kojih „mafijaških glasila“ sam ja bio urednik (bio sam zaposlen u „Večernjim novostima“, frankfurtskim „Vestima“ i „Blicu“) i ko je baš njega ovlastio da medije proglašava „mafijaškim“ i „opamećuje“ novinare po Srbiji. Da skratim, Vladimir Popović će imati priliku da na sudu objasni zašto me osam godina posle atentata na premijera preporučuje specijalnom tužilaštvu. I javno mu obećavam da će i on moći da plaća u ratama.