Domet političkih partibrejkersa

Glavni srpski neimar Milutin Mrkonjić se nije nimalo šalio kada je početkom ove godine tvrdo obećao da će Srbija do 1. aprila iste ove godine dobiti 120 kilometara novog autoputa. Sama činjenica da nijedna opoziciona stranka, nijedan ljuti protivnik koalicije Borisa Tadića nije napao Vladu što nije izgrađeno ni 120 metara autoputa dovoljna je da se ponovo raspale teorije o partijama koje se pred kamerama ili u parlamentu žestoko sukobljavaju ali se u kafanama veoma lako dogovaraju o staroj podeli poslova ili novim odglumljenim sukobima. Sasvim utemeljene ocene o političkoj kasti, koja se sreće sa običnim građanima samo u kampanjama, prate večiti apeli da su zemlji potrebni novi ljudi, nove ideje, nove partije. Da će Srbija dobiti samo nove partije sa starim ljudima i idejama, možda najbolje svedoči konstatacija brojnih analitičara da sudbina ove a možda i neke buduće vlade zavisi od uspeha nove stranke Mlađana Dinkića, lidera sa ubedljivo najdužim stažom u vlasti. “Sa Dinkićem se nikad ne zna”, plastično je novinarima objasnio predsednik Tadić odnose sa liderom druge po važnosti stranke u vladajućoj koaliciji, koji mu je ubrzo odgovorio da je Tadić “grdno pogrešio” i da se sa njim (Dinkićem), uvek zna. Nije, međutim, jasno da li se u Srbiji može pojaviti nova politička snaga koja nudi nove ideje, inicijative, način ponašanja. Sa kojom se neće uvek sve znati. Srbija je u vreme procvata višestranačke demokratije i prekovremenog rada službi na stvaranju novih ljutih opozicionih stranaka uspela da dobije jednu od najbogatijih političkih scena na svetu, u kojoj je delovalo ili simuliralo delovanje oko 600 stranaka. Posle donošenja novog zakona o političkim strankama, kojim se propisuje da stranka mora da ima 10.000 overenih potpisa (stranke manjina se obavezuju da skupe 1.000 potpisa) da bi bila upisana u registar političkih stranaka, Srbija je ostala sa svega 75 partija, od kojih 42 okupljaju pripadnike nacionalnih manjina, dok svega 21 stranka ima sedište u Beogradu. Jedna od najnovijih registrovanih stranaka ima veoma simboličan naziv - Nijedan od ponuđenih odgovora (NOPO). Na njenom sajtu se nudi posao za 16.000 kontrolora, a jedan od uslova za posao je prilično skroman – da imate važeću ličnu kartu na dan izbora. Lider nove stranke, Nove socijaldemokratije Srbije, Dušan Janjić objašnjava na svom primeru kako se u Srbiji osnivaju i gase stranke. “Ja sam osnovao Socijaldemokratiju i bio četiri i po meseci njen predsednik. Onda je Vuk Obradović doveo u stranku Karića a Karić je postavio Vuka za predsednika, tako da je to brzo postala lična Karićeva stranka, čak se u rešenju za registraciju navodi da je lider Slobodan Orlić a kao članovi stranke se navode imena 150 službenika Astra banke. Kasnije sam napisao program Saveza za promene i dao ga Robertu Hejgenu koji je to odneo u Vašington da bi ga iz SAD kao svoj program sa malim izmenama vratio Milan Panić. Kada govorim o izmenama, reći ću da je u prvoj tački bilo sklanjanje Miloševića i njegove porodice sa vlasti, a u zagradi objašnjenje da pod porodicom podrazumevamo njemu bliske poslovne ljude. E ta zagrada je bila izbrisana. A sada kada smo pokrenuli osnivanje nove stranke, doživeli smo da nam usred dana uđu ljudi iz obezbeđenja jednog lidera vladajuće koalicije i otmu 6.000 potpisa koje smo skupili za stranku”, kaže Janjić, koji je razočaran što nijedna stranka nije osudila taj kriminalni čin. U već bogatu zbirku iščašenih, dekadentnih političkih pravila ovih bi dana moglo da se upiše i pravilo za formiranje novih stranaka – potrebno je okupiti stotinak obrazovanih, vrednih ljudi, jake retorike i još jačeg stomaka, od kojih bi bar jedan želeo da izdvoji najmanje milion evra za stranku. Kao u nekoj političkoj tragikomediji, jedino novo lice koje je u protekloj deceniji uspelo da bez prethodnog iskustva uđe na veliku političku pozornicu je Bogoljub Karić, ali drugi poslovni ljudi ne nameravaju da prave slične greške jer su, izgleda, sasvim zadovoljni političkim uticajem koji imaju u vlasti i opoziciji. Operativni direktor CeSID-a Marko Blagojević slaže se da se u političkim raspravama dosta govori o zasićenju postojećim političkim partijama, ali smatra da visoka izlaznost na prošlim izborima ukazuje da se ljudi ipak vezuju za postojeće opcije. “Karić je pokazao da je moguće napraviti uspešnu novu stranku, ali ne znam koliko ima novih Karića. Da bi se osnovala nova stranka treba sakupiti i overiti 10.000 potpisa, što nije nimalo jednostavno, a onda tek treba skupiti velike količine novca za uspostavljanje infrastrukture i vođenje kampanja, jer se u kampanjama stranke rasipaju milionima. Možda je stranka Rasima LJajića najbolji primer kako je teško naći poziciju za novu stranku, jer imamo LJajića koji kao političar ima odličan rejting, ljudi mu veruju, ali je njegova stranka i dalje daleko ispod cenzusa jer nije izgradila stranačku infrastrukturu. Zato mislim da bi trebalo da se ugledamo na zapadne demokratije gde ne traže nove partije nego nova lica u starim partijama.” Zanimljivo je da se nove stranke uglavnom javljaju na krajnjoj desnici ili levici, što možda ostavlja utisak da centralni deo političke scene, koji obuhvata više od 70 odsto birača, sasvim dobro radi svoj posao ili se možda nove stranke i formiraju iz tog centra, koji formiranjem novih, agresivnijih stranaka odvlače pažnju javnosti od sopstvenih rezultata. Posmatrači političkih neprilika će već primetiti da se najviše energije, strasti, međusobnih optužbi okupilo na desnom ili krajnjem desnom delu srpske politike gde su dve organizacije kao što su „Dveri” i „Naši 1389” najavili da će se pojaviti na narednim izborima, što je po forumima već izazvalo žestoke rasprave, natopljene pitanjima ko stoji iza njih, zašto baš sada, zašto uopšte... Te stranke u nastajanju imaju prednost što zaista nude nova politička lica, koja su spremna da plate cenu političkog angažmana, a to je danas retkost u Srbiji, ali je njihov glavni deficit što čitav projekat liči na šminkanje jedne mrtve politike koju su kao ružnu prošlost odbacili čak i njeni glavni protagonisti. Izvesnu šansu bi mogli da dobiju ako njihovi aktivisti i dalje budu hapšeni ili osuđivani zbog ekstremizma, zbog čega bi izvestan broj građana mogao, iz revolta ili želje da na izborima kazni Tadićev režim, da glasa za njih čak i ako se ne slaže s tom politikom. “Možda oni svojim aktivizmom mogu da ostave utisak stranke koja dolazi, ali treba imati na umu da ukupan potencijal esktremne desnice u Srbiji iznosi 10 odsto, te da se većina tih glasača već opredelila da glasa za radikale, DSS ili naprednjake”, smatra Marko Blagojević. Na sasvim drugom kraju „druge Srbije“ očekuje se formiranje stranke Građanski blok, koja bi mogla da okupi sve one koji su uvereni da Čeda Jovanović nije dovoljno liberalan, a kao glavni organizator nove stranke pominje se Vladimir Pavićević, koji je u LDP bio predsednik Saveta za evropske integracije. Nova stranka bi, navodno, bila oslonjena na Peščanik i njegove sledbenike, ali još nije jasno koji bi ugledni članovi LDP mogli da joj pristupe, niti da li će Vesna Pešić posle javnog sukoba sa Čedom ostati u LDP. Neka elementarna logika upućuje da bi u zemlji koja je već potrošila velike nacionalne teme, u zemlji koja nikako da dočeka Evropu a isprati razornu ekonomsku krizu, valjalo očekivati da ojačaju opcije koje se bave zaštitom elementarne socijalne pravde, iako je svakom poštenom čoveku jasno da su demokrate i socijalisti učinili titanske napore na zaštiti socijalno ugroženih slojeva. “Imamo ogromnu krizu političkog vođstva koje uopšte ne ume da razdvoji državno od privatnog, ministre čije firme cvetaju poslujući sa državom, zbog čega će i Evropa ali viša i srednja klasa želeti da se zaštite od tako neodgovornih, opasnih političara. Prošlo je doba asfaltne demokratije, u kojoj su na vlast došli ljudi sa asfalta i jedino umeju da asfaltiraju”, programski ocenjuje Dušan Janjić, koji je već najavio da će se kandidovati za predsednika Srbije, dok je kandidat njegove još neregistrovane stranke za premijera biznismen Zoran Drakulić, koji, prema Janjiću, nije finansijer nove stranke. Na pitanje da nije predsednička kandidatura preambiciozna ili neozbiljna, Janjić odgovora da je već 20 godina u javnom životu i da ne bi bilo pristojno da svoju političku ambiciju svede na ministarsku fotelju. Iako stvaranje novih stranaka glasačima može da probudi nadu da će u okamenjenu političku podelu uloga uneti svežu krv, uglavnom se nove stranke oslanjaju na kadrovske i idejne restlove postojećih stranaka. Možda će ih se zato njihova misija, pokrenuta iz najplemenitijih pobuda, na kraju dovesti do pozicije stranaka koje ne mogu puno da postignu ali mogu da nanesu veliku štetu drugim strankama. Kao posebna zanimljivost izdvaja se stranka u nastajanju - Jačamo Srbiju, koja ima prilično skromne ambicije – da sačeka da Vuk Jeremić uvidi svoje iluzije, napusti DS i povede tu novu stranku.