Trijumvirat za nadu

To valjda može samo u Srbiji: na desetak dana pre izborne skupštine Košarkaškog saveza Srbije zvanično nema kandidature jedinog kandidata. Kandidat za prvog potpredsednika i buduća desna ruka prvog čoveka priznaje samo da je „preliminarno razgovarao sa mogućim kandidatom za budućeg predsednika“ a selektor je zvanično i u ostavci, dodatno frustriran ispadanjem kluba koji trenira iz plej-ofa Evrolige. Sa druge strane, „svi znaju“ da će predsednik KS biti gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, da će prvi od četiri potpredsednika biti Dejan Bodiroga i da će Dušan Ivković, kada prva dvojica budu ustoličena, u zgodnom momentu, zbog novih okolnosti, povući ostavku i prihvatiti da žrtvuje još (bar) jedno leto za reprezentaciju a kamo lepe sreće i dva, jer bi to značilo da će Srbija igrati na Olimpijadi u Londonu 2012. Oko imena ove trojice ljudi u košarkaškoj, sportskoj, političkoj i svakoj drugoj javnosti postoji konsenzus redak za Srbiju. Svi ih podržavaju, nijedna reč sumnje, nijedan klip u točkovima. Samo nada, mnogo nade da će nam, bar u košarci, biti bolje. Buduća „sveta trojica“ srpske košarke imaju u startu jednu veliku prednost: sasvim su nezavisni pri čemu ne mislim na politička ili lična opredeljenja u privatnom životu. Kao uspešni ljudi koji su radom, talentom i znanjem zaradili više nego dovoljno, na rukovodeća mesta u KS Srbije ne dolaze da bi od košarke nešto uzeli nego, naprotiv, da bi joj nešto dali. Selektor Ivković neće raditi amaterski jer se to, jednostavno, kosi sa principima, logikom i dobrim ukusom, ali njegova februarska ostavka sigurno nije izazvana dugovanjem Saveza prema njemu. Ni jednom od njih trojice funkcija u KSS ne treba da bi pravili karijeru, popravljali sopstveni rejting ili tražili medijsku promociju. NJihov ugled u svetu košarke učinio je nešto gotovo nemoguće: niko ne spominje „čiji su“ , za koga će „navijati“, koja im je (klupska) boja bliža. I to u situaciji u kojoj se zna da je Đilas zvezdaš, Bodiroga partizanovac a Ivković, kao svaki pravi „krstaš“, navija za svoj Radnički u kome je počeo i koji se, posle mnogo godina krize, ove sezone vraća u Prvu ligu. Klubaštvo u vrhu federacije i te kako je opterećivalo odnose i jedna od prvih stvari koju budući predsednik treba da uradi jeste da klupske funkcionere, makar njegova kandidatura potekla i bila podržana od njih, pošalje u Udruženje ligaša da svoje znanje, iskustvo i energiju troše tamo. Budući trijumvirat ima izgleda na uspeh jer zadovoljava osnovne preduslove normalnog poslovanja. Dragan Đilas je čovek nespornog autoriteta, dokazanih sposobnosti, energičan, sa jasnim idejama. To što je gradonačelnik Beograda sa zavidnim ugledom među sugrađanima može da pomogne ali može i da smeta, pre svega zbog nemogućnosti punog angažmana u KS Srbije. Zato će biti od velikog značaja ekipa saradnika koju će odabrati, od četiri potpredsednika do generalnog sekretara. U organizaciji KS Srbije postoje mnoge rupe koje niko nije ni pokušavao da zatvori. Možda u sistematizaciji radnih mesta i postoji, recimo, direktor marketinga, predsednik međunarodne komisije ili medija-direktor (što ne treba mešati sa portparolom, koga takođe nema već se honorarno angažuje od prilike do prilike). Veb-stranica KS Srbije konkurislala bi za kategoriju najgorih, po grafičkom izgledu ali i po sadržaju, kada bi postojala takva nagrada. Ima mnogo toga da se uradi, ali ljudi koji dolaze pružaju nadu da će se stvari menjati nabolje. Uključenje Dejana Bodiroge takođe je pun pogodak jer je reč o veoma omiljenoj ličnosti, čoveku bez mrlje u briljantnoj karijeri. Čak nije ni bez iskustva iako se dvogodišnji rad u Lotomatici iz Rima na mestu generalnog menadžera ne može porediti sa onim što ga čeka u KSS, nema sumnje da izvesno „kancelarijsko iskustvo“ poseduje. Osim toga, Bodiroga je idealna ličnost za predstavljanje Saveza u inostranstvu. Poliglota (govori italijanski, španski i engleski), cenjen u Italiji i Španiji, sa poznanstvima i ugledom u košarkaškim krugovima Evrope, Bodiroga je idealan ambasador i u budućnosti sjajan kandidat za evropske rukovodeće košarkaške strukture u kojima smo odavno izgubili ljude, pozicije i ugled. Od trojice „spasilaca“ u ovom trenutku najsporniji je selektor Ivković koji se ne izjašnjava, ali ohrabruje što nijednog časa, posle podnošenja ostavke, nije rekao: „LJudi, ostavite me na miru, ne želim više da budem selektor“. Sasvim je razumljivo što na tu temu ne želi da priča dok se na završi proces izbora novog rukovodstva. Kada se to desi, imaće puno opravdanje da se vrati jer je otišao zbog onih koji su do sada vodili KS Srbije. Ivković je emotivno vezan za generaciju igrača koju je selektirao 2008. i kroz kvalifikacije doveo do srebrne medalje na Evropskom prvenstvu u Poljskoj i polufinala na Svetskom prvenstvu u Turskoj. Igrači ga poštuju i vole i spremni su da pišu peticiju, ako bude bilo potrebno, da ostane. Sa druge strane, u sportskom smislu bilo bi rizično da posao na polovini olimpijskog ciklusa preuzme drugi trener, sa drugim idejama, sa mogućnošću da upropasti ono što je Ivković stvorio ili pak da na osnovama njegovog rada i rezultata pobere lovorike. Istina, to se Ivkoviću ne bi dogodilo prvi put, Etore Mesina je u CSKA nasledio i tim i klupsku infrastrukturu koju je u prethodne tri godine postavio Ivković. Obrni-okreni, najbolje bi bilo da Ivković završi olimpijski ciklus i sve upućuje da će tako i biti. Izvori iz njegovog najbližeg okruženja koje smo konsultovali optimisti su u pogledu promene odluke. Ono što bi, po mom mišljenju, Ivković trebalo da uradi, naravno pod pretpostavkom da će ostati na klupi reprezentacije, jeste izbor pomoćnika-naslednika. Treba da uradi tačno ono što je 1995. učinio kada je ustupio mesto Željku Obradoviću. Naravno, pitanje je da li srpska košarka danas ima nekog novog Željka Obradovića, ali treba bar pokušati. Saši Đorđeviću, recimo, ne bi pala kruna sa glave ako bi dve godine sedeo uz Ivkovića (pod uslovom, naravno, da ga ovaj hoće) i sticao iskustvo. Kao što je Bodiroga već „viđen“ za naslednika Đilasa kada ovaj odluči da se povuče, možda već posle Londona 2012, Saša - ili bilo koji drugi mlađi stručnjak koga Ivković odabere i oko koga se postigne kakav-takav konsenzus - bi znao, kao i svi mi, da je kroz dve godine na njega red. Nekada se u jugoslovenskoj košarci tako radilo. Uz Acu Nikolića stasavao je Ranko Žeravica, uz njega Mirko Novosel koji je u Ivkoviću video svog naslednika. Sam Ivković se, iako stariji po godinama i sa dužim trenereskim stažom, nije libio da na Mundijalu u Španiji 1986. bude pomoćnik Kreši Ćosiću. Ivković je otvorio put Obradoviću ali lanac se tu prekinuo. U prvoj deceniji 21. veka bilo je veoma uspešnih selektora (Pešić), veoma neuspešnih (Slavnić), prosečnih (Vujošević), bilo je razočaranja (Obradović 2004, 2005), bilo je neuspeha (Šakota 2006) a oporavak je počeo povratkom Ivkovića 2008. godine. Sada nam treba dugoročni strateški potez, projekcija stručnjaka koji će voditi državni tim od 2012. Pošto košarku igra, najmanje, pet igrača, u ovoj priči nedostaje „peti čovek“. On bi mogao biti u liku generalnog sekretara, operativne funkcije koja je u prošlosti imala veliki značaj u košarkaškoj nomenklaturi. Priča o povratku u košarku Andrije Kleuta, generalnog sekretara FK Crvena zvezda, nije bila bez osnova, ali je on, koliko se čuje, odbio. Ostaje u fudbalu. Šteta, jer bi on mogao biti odlično rešenje. Neke (auto)kandidature neće proći iz formalnih razloga (stručna sprema) tako da će Đilas morati da imenuje i generalnog sekretara. Tradicija je da na tom mestu budu ljudi iz košarke, od Bore Stankovića preko Raše Šapera i Radeta Petrovića do Zorana Radovića, Predraga Bogosavljeva i Predraga Bojića, ali ako ponuđeno rešenje nema košarkaši pedigre a ima garancije za uspešan rad, zašto da ne... Košarkaška javnost sa nestrpljenjem čeka 18. april, ne toliko zbog izbora novog rukovodostva jer se to smatra završenim, koliko zbog obraćanja javnosti sa planovima, idejama i željama. Đilas i saradnici preuzimaju veliku odgovornost, čeka ih veliki posao, ali imaju u startu prednost neuobičajenu za srpske prilike: svi im veruju i podržavaju ih. Od njih samih zavisiće dokle.