DEŽURNI SMA(T)RAČI

Kada na televizoru ugledam nekog od dežurnih, tzv. političkih analitičara, proključam poput onog kržljavog Hitlerovog propagandiste. I nasmejem se sam sebi na tu asocijaciju: ja i Gebels, mešter najbeskrupuloznijeg laganja, izmišljanja, iskrivljavanja istina, praotac potonjih lažljivih piarovaca, kojem mora da je sam đavo šapnuo da postoji rabota koja će se, mnogo decenija docnije, nazvati spinovanje... Veza je, što se taj čovečuljak hvatao za pištolj čim bi mu neko spomenuo reč - kultura. Dobro, ne tražim pištolj i ne bih baš da pucam (žao mi „plazme“) na pomen političkih analitičara, ali istinski pobesnim kad, u određenim prilikama, isključivo nekoliki iz stada tih, šatro sveznalica, krenu u stampedo po televizijama. Barataju neubedljivim argumentima, potpuno su predvidljivi i užasno dosadni. Ko su ti? E, neću da kažem. Suviše je jasno i očigledno. Znam da nije reč o nekavoj zaveri, već je sve, uveren sam, posledica grozne rutine naslonjene na otaljavanje posla i komfor pozivara. A, ti gosti nikoga nikad ne odbijaju. Od nacionalnih, do lokalnih televizija. Uvek i svugde. Malo je urednika i autora (?) koji učine napor i pozovu nove, mudre, neizlizane ljude? Ako se i dogodi prijatno iznenađenje, to biva retko i neredovno. Pa, cimaj, opet, dežurne sma(t)rače... Da budem potpuno iskren, ne volim kada u takvim prigodama moram da gledam i navek iste kolege. Po pravilu su to glavni i odgovorni urednici. Likovi koji se ni u sopstvenim redakcijama - ako ne računamo pametovanja na šlajfnu i po - ne prate, ili ne komentarišu teme zbog kojih ih pozivaju u debate. Bezbroj puta je dokazano da kvalitetni gloduri nisu obavezno(!) i dobri novinari. I obrnuto. Ovi nezamenljivi, neizostavno stižu najčešće iz novina, najavljivani sa svim detaljima iz njihovog opisa radnog mesta i odgovornosti za iste. Odreda su bolno zaljubljeni u televiziju, ali, avaj, nikada se u tom mediju nisu dokazali. Nemaju elementarno (pred)znanje za taj posao. Od izgleda, do govora. Ne gledaju sagovornike u oči, opširni su, i, takođe, do jauka, predvidljivi. Cenim stoga, i kada se sa njihovim mišljenjima ne slažem, one kolege čiji su nastupi provokativni, a stavovi iznenađujući. Mislim na, recimo, LJ. Smajlović, A. Tijanića, S. Lekića, T. Pančića, D. Petrovića, M. Vasića, O. Stojanović, N. Odalović, J. Tinsku... Na one, da dodam, koji nisu strogo novinari profesionalci, poput B. Srbljanović, R. Božovića, G. Stojanovića, N. Pajkića, S. Basare, J. Komšića, N. Samardžića... Ili, zašto katkad za mišljenje ne bi bili upitani i uspešni pitači: O. Bećković, D. Vučenić, LJ. Gojgić, Z. Baković, M. Marić, J. Ćosić... Takve debate ne bih propuštao. Jer, to jeste televizija...