Strasna sedmica

U ponedeljak 18. aprila je počela Strasna sedmica, sedma nedelja posta uoči Vaskrsa, koju pravoslavni vernici provode u strogom postu, molitvi i pokajanju. Dva dana ranije u Srbiji je, izgleda, počela strašna nedelja, u kojoj je lider najpopularnije stranke Tomislav Nikolić odlučio da stupi u štrajk glađu i žeđu, vlast odgovorila da ništa ne može da ugrozi evropske perspektive, a čitava zemlja ušla u tunel političke nestabilnosti iz kojeg će se izaći 18. decembra, 15. januara ili znatno, znatno kasnije. Lider naprednjaka je u utorak saopštio da će nastaviti štrajk glađu, koji se može shvatiti kao rigorozniji post i najavio da će se u četvrtak pričestiti. Do kraja nedelje će već biti poznato da li će se ova politička drama završiti kompromisom dve velike stranke a pod budnim okom zapadnih prijatelja, možda će dan ili dva ranije javnost Srbije saznati da li će Tadić ostati čvrst kao Margaret Tačer pred škotskim rudarima ili će se Nikolić pretvoriti u balkanskog Gandija, ali je već izvesno da je šteta od neprocenjive vrednosti već napravljena. Prva dva dana štrajka, javnost je mogla da čuje čitav niz krajnje nepromišljenih, iritirajućih izjava kojim se kopao još dublji rov između dve Srbije, ali je prva slika lidera opozicije na aparatima bila dovoljna da se sa ratobornih izjava pređe u stanje ozbiljne zabrinutosti, pojačano ozbiljnim količinama apatije koje je isprekidano besom ili frustracijama. Iste ljude će iznervirati Nikolićeva odluka da stupi u štrajk, sutradan će ih još više iznervirati ako osete da se vlast ponaša bezosećajno ili bahato prema protivniku i još se nije rodio istraživač koji bi uspeo da prati puls frustriranih građana. Od kada je Srbija ostala zaglavljena između 18. decembra i 15. januara, analitičari su već zaboravili da je ikad postojala teorija o velikoj koaliciji i već razmišljaju koje su koalicije uopšte moguće. Ostaje zapamćeno da su partneri DS, Dačić ili Dinkić, bili veoma diskretni u odbrani Tadićevih stavova o štetnosti decembarskih izbora, ali da u opoziciji nema prevelike spremnosti za novu neprincipijelnu koaliciju. “Srbija nije uspela da izađe iz sistema partitokratije, ona je u poslednjih četvrt veka umesto jednopartijske uspela da dobije višepartijsku partitokratiju u kojoj stalno nepolitički fenomeni dominiraju politikom. Tako smo devedesetih godina posmatrali kako nacionalizam razara politički sistem, a u poslednjoj deceniji je to nastavila da čini korupcija, zbog čega je Nikolićev štrajk Srbiju vratio u pretpolitičko doba. Mi smo imali dve, tri kampanje koje su pokazale određeni demokratski pomak, ali sada vidimo da je to samo privid”, smatra sociolog – istraživač Srećko Mihajlović, koji napominje da je Nikolić uspešnim odvajanjem od Šešelja uspeo da razbije imidž političkog gubitnika, ali da je upravo ovaj čin pokazao da su neke Šešeljeve metode ostale u svesti. Na drugoj strani, građani Srbije ne mogu da oproste Demokratskoj stranci što nije učinila ništa protiv korupcije, zbog čega su svi njeni propusti direktno povezani sa rastom rejtinga opozicije. Nikolićev štrajk glađu je samo razgolitio ono što su već znali, ali se niko nije usudio da konstatuje – da negde u dubini veoma stabilnog sistema i negde ispod evropsko-marketinške idile zjapi velika praznina koja bi mogla da proguta sve ono što tako dobro izgleda ili zvuči ali baš ništa ne znači. Taj sistem je toliko atrofirao da se trećeg dana štrajka u gotovo svim političkim krugovima razmatralo kakve izlazne strategije postoje, kad se već isključuje mogućnost da izlaz iz krize mogu da izvedu dvojica najpopularnijih političara u Srbiji. Tako se moglo čuti da će kriza završiti tako što će patrijarh Irinej posetiti Nikolića i očinski ga zamoliti da obustavi štrajk, da će ruski šef diplomatije Sergej Lavrov bratski apelovati na obe strane da postignu kompromis ili će već stići nekoliko poziva iz Brisela koji će, u svojstvu nepoznate sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar, uspeti da vrate stabilnost Srbiji. U utorak je bilo jasno da ta nepoznata sila neće biti ruske proizvodnje jer je Sergej Lavrov otišao iz Beograda uz ocenu da se neće mešati u unutrašnje prilike Srbije, ali nije jasno hoće li Tadić i Nikolić u presudnoj unutrašnjoj borbi pokazati briselskim posmatračima političku zrelost. “Srbija se približava evropskoj kandidaturi, ali je problem što istovremeno u ekonomskom smislu klizimo ka afričkom standardu i plašim se da u tom raskoraku ne dođe do velikih lomova. Evropa će, možda, intervenisati u unutrašnjem sukobu u Srbiji, jer se plaši da bi arapski sindrom nestabilnosti mogao da se prenese u Evropu, posebno kada se vidi da je čitav region, a posebno Hrvatska, tome veoma sklon. Ali mi i dalje govorimo o Evropi kao o obećanoj zemlji i nismo spremni da primetimo da se i ona nalazi u ozbiljnoj krizi, koja bi mogla da uđe u ekonomsku agoniju ako i Španija odluči da zatraži finansijski spas, a već se pojavila ozbiljna pukotina između dve glavne zemlje, Nemačke i Francuske, oko intervencije u Libiji. Zato mislim da bi Srbija zbog ove krize mogla da dobije kandidaturu, ali se plašim da posle toga ne proglasimo bankrot, u nadi da će nam Brisel pomoći kao što je učinio Grčkoj ili Portugalu”, ocenjuje Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka, koji napominje da je EU zbog unutrašnjih prilika u Srbiji i 2008. godine potpisala Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji sa Srbijom ali je taj sporazum odmah zamrznut, a do danas je tek 17 zemalja ratifikovalo taj sporazum. “Ne bih se iznenadio da, zbog unutrašnje stabilnosti, Srbija dobije kandidaturu, ali da onda dugo čekamo na datum početka pregovora, baš kao što do danas čekamo da taj sporazum postane punovažan”, dodaje Simić. Da je Srbija jedina evropska zemlja u kojoj je umrla svaka ideologija moglo se videti u skupštinskoj raspravi kada su najvatreniji protivnici naprednjačkih zahteva za vanredne izbore postali Šešeljevi radikali koji su pod budnim okom Gordane Čomić objašnjavali kako se Nikolić izležava, postaje sve bucmastiji, i mahali laboratorijskim nalazima glavnog lidera opozicije, dok je čast naprednjaka branio samo dojučerašnji Koštuničin prvoborac Dragan Šormaz. Posle raskida sa radikalima i osnivačke skupštine, naprednjaci su bili često optuživani za kolaboraciju sa Tadićem, a sam Nikolić za vođenje piratske kopije politike vladajuće koalicije. Pokazujući snagu nove stranke i razbijajući glasine o trgovačkim aranžmanima sa žutom kompanijom, Nikolić je pokrenuo akciju skupljanja milion potpisa za vanredne izbore, što je u javnosti već zaboravljeno do te mere da je jedan ministar nedavno objašnjavao novinarima da se uopšte ne seća kada je skupljeno tih tričavih milion potpisa. Posle peticije, naprednjaci su organizovali veliki miting koji je kod njihovih simpatizera dao već poznati efekat olako obećane brzine. Pokušavajući da demonstrira konstruktivnost, Nikolić je između dva mitinga učinio veliki pomak kada je predložio da se zbog kandidature vanredni izbori održe u decembru, u očekivanju da će i Tadić napraviti ustupak Evropljanima. Kada je shvatio da kao lider stranke koja dolazi nema više manevarskog prostora, Nikolić se odlučio za sasvim iznenađujući potez, koji će malo ko podržati ali će dosta njih poštovati. I dok se kreće između velike, dramatične istorijske uloge i obične farse, Nikolić će i kao pobednik i kao poraženi lider diktirati tempo budućeg političkog maratona.