Ne bih da zamenim Miškovića

IVAN RADAK Mnogo toga posle prodaje Delta Maksija ne bi trebalo da bude isto u klubu Privrednik gde se redovno sastaju najpoznatija imena srpskog biznisa. Kako kažu, u poslednje vreme njihovi sastanci više liče na skup ljudi koji se stalno na nešto žale. Teorije o padu njihovog uticaja odavno su razvijene. Sada ostaje sprovođenje u delo. Niko ne sumnja da će bez Delta Maksija uticaj, u raznim pogledima prvog među njima, Miroslava Miškovića, opasti. Samo, pitanje je koliko. Da li dovoljno da njegovo mesto preuzme neko drugi? Pozicija Milana Beka s te strane narušena je nedavnom „razmenom mišljenja“ s predsednikom države, a novo stvaranje neugodne pozicije približava se najavljenim objavljivanjem izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije o kupovini Večernjih novosti. Medijski najprisutniji „kandidat“ sada je Miodrag Kostić, predsednik MK grupe. Uprkos prodaji Delta Maksija i širokim raspredanjima medija o motivima i posledicama tog poteza, on je uspeo da potuče Miškovića po broju pojavljivanja u javnosti i to ne kao pasivni već kao aktivni učesnik. Gotovo u redovnim razmacima, Kostić „izbacuje“ predloge Vladi. Veoma nalik jednoj lepoj kampanji. Kod Kostića se rodila ideja o formiranju novog udruženja poslodavaca „Poslodavac“, a vrlo brzo i parlamenta preduzeća, koji bi trebalo da daje smernice Skupštini u kreiranju propisa, po ugledu na Evropski parlament preduzeća. Sada se to udruženje svojim stavovima meša i u rad Socijalno-ekonomskog saveta. Kostić se takođe sastajao sa ministrom za infrastrukturu Milutinom Mrkonjićem kako bi pričali o javno-privatnim partnerstvima odnosno poslovima gde snage udružuju država i privatnici. Nije krio i da bi voleo da vidi privrednike u vlasti. Niti se libio da zatraži mere države za razvoj turizma, privatizaciju njiva, kao i promenu politike subvencija u poljoprivredi. Na kraju je to krunisao tvrdnjom da bi država merama trebalo da zadrži domaće privrednike da ne odlaze i investiraju u Ukrajinu, Sloveniju, Hrvatsku... A sve u zemlji u kojoj Savet za borbu protiv korupcije tvrdi da tajkuni pišu zakone. Svaki svoj potez Kostić objašnjava socijalnom odgovornošću, a ne radom za svoju stvar niti pokušajem da se u trenutku mogućeg „odlaska“ starih nametne kao novi. - Ono što me motiviše da dajem predloge Vladi to je ono što je utkano danas u sve moderne kompanije, crta socijalne odgovornosti. Svako moje obraćanje javnosti je želja da pomognem u kreiranju poslovnog ambijenta gde bi šira javnost razumela šta rade biznismeni i kako mogu da doprinesu napretku. Siguran sam da najveći deo javnosti ne razume osnove ekonomije niti kako država funkcioniše, kao i da bogat čovek koji pošteno zarađuje i isplaćuje plate i plaća poreze i doprinose pomaže opštem boljitku – kaže za NIN predsednik MK grupe Miodrag Kostić. Kada tražite od države donošenje mera u turizmu i poljoprivredi, šta ljudi iz toga mogu da zaključe nego da to tražite i za sebe? Mi smo u turizmu jedan od manjih igrača i to nema veze sa MK grupom. Turizam je važan za srpsku privredu jer dosta doprinosi zapošljavanju. MK grupa u celini pravi 600 miliona evra prometa sa oko 4.000 zaposlenih, a jedna od firmi na Kopaoniku zapošljava oko 450 radnika i ostvaruje promet od 5,5 miliona evra. To znači da oko 10 odsto ukupno zaposlenih na Kopaoniku ostvaruje jedan odsto prometa. Kada je reč o poljoprivredi, Srbija ostvaruje izvoz od 2,5 milijarde dolara. Na četiri miliona hektara to je oko 600 dolara po hektaru. Mi ne treba da imamo izvoz od 150 milijardi dolara, hajde da kažemo da nam je sledeći cilj pet milijardi. To nije nikakav problem, ali potrebne su adekvatne mere Vlade, promena politike i novac. Do sada su subvencije posmatrane kao pomoć malim gazdinstvima koja manje-više ima prizvuk socijalne pomoći, ali kao što znamo socijalna pomoć se daje preko Ministarstva rada i socijalne politike. Pored toga što je socijalna kategorija, subvencije se ne dodeljuju na osnovu tone proizvedene robe, nego na osnovu površine koju neko poseduje. Onima koji mogu da rade i proizvode treba dati subvencije kao u razvijenom svetu, po toni proizvodnje. Od toga ćemo svi imati korist – država, pojedinac, srpski budžet... U sadašnjoj situaciji to bi značilo davanje dela novca velikim kompanijama, a na to su ljudi u Srbiji alergični. Tako je i u Hrvatskoj, Nemačkoj i Francuskoj. Privrednici sa ovih tržišta koji su više subvencionisani od MK grupe tako već odavno posluju, a sada i u Rusiji menjaju sistem po ugledu na razvijene zemlje. S obzirom na to da svi prodajemo robu na istom tržištu, da bismo povećali izvoz potrebne su nam bar takve mere podrške kakve ima naša konkurencija. A ukoliko neko ne zna da radi i ima jedan hektar zemlje, zašto ga držati na lažnoj subvenciji? Možda zato što je glasač. Mi, kao kompanija, u to se ne mešamo. Ako neko ne zna da radi, nema pravo da drži nacionalni resurs zvani zemlja i da proizvodi četiri tone kukuruza umesto 10. Neka se bavi čime može, a taj resurs neka koriste oni koji znaju, na dobrobit svih. Mogli bismo da imamo dva puta više poljoprivrednih proizvoda i bili bismo bogatiji, ali ne možemo ako nam je 25-30 odsto poljoprivrede u takvoj situaciji. Lažna je dilema da su veliki u sukobu sa malima. Nama su isti interesi, želimo adekvatnu politiku subvencija primenjivu i za njih i za nas. Ima novca za to, a situacija je takva da nemamo šta da izvezemo u tolikom obimu osim poljoprivrednih proizvoda. Zašto tražite od države da vas zadrži? Imamo proizvodni portfolio i menadžment koji je naučio da napravi određenu proizvodnju i zaradu. Da li to da iskoristimo tamo gde smo dobrodošli i gde postoje uslovi da se to multiplicira, i da odemo, ili ovde u našoj zemlji? Zašto onda tražite da ostanete? MK grupa već uspešno posluje u inostranstvu. Imamo zacrtan plan da za tri godine polovinu prihoda ostvarujemo van Srbije. Kada je reč o dobiti, 20 odsto zarade stiže izvan Srbije, a cilj je takođe da to bude 50 odsto. Šta je korist Srbije od toga? Što vi brinete? A ko drugi da brine? Oni koji ostaju ovde da žive. Koliko ima firmi kao što je MK grupa u Srbiji? Jako malo. Šta mislite koliko ljudi iz kluba „Privrednik“ razmišlja kao ja? Najveći deo. Nisam video da se neko u poslednje tri godine u Srbiji bitno razvio. Umesto da promoviše biznis zajednicu, da privrednici budu što veći, da im se pomaže merama kao što se to radi u Evropi, kod nas toga nema. Podrška Srbije mom prodoru u Ukrajini nije postojala. Mislim da je to loše za Srbiju. Činjenica je i da neki od ljudi iz „Privrednika“ jako dobro posluju sa državom. Da li ovde može da se posluje bez države? Za 28 godina poslovanja MK grupe nikada nismo imali aranžman sa državom, a da li smo išta doprineli Srbiji? Ako ništa drugo, platili smo stotine miliona evra poreza. A šta očekujete? Ništa manje nego što dobija američki ili evropski biznismen. Na primer, da napravimo fabriku u Srbiji i da dobijem adekvatnu pomoć u vidu adekvatnog finansiranja u visini od 30 odsto sredstava, koliko bi dobio moj kolega u Nemačkoj ili Mađarskoj. Mi nemamo novac za to. Možda nije ni potreban. Možemo da dobijemo umanjenje prilikom plaćanja poreza. Novca za plate i penzije neće biti ako ga privreda ne napravi. Niko se ne bavi time kako povećati prihode države. Sadašnji ekonomski model ne može da funkcioniše. Kakav je to narod koji od države traži da se zaduži da bi dobili platu? U prevodu, zadužite moju decu i unuke da bih danas mogao da kupim televizor. Jedini način je da se podigne proizvodnja, da ono što ne radi počne da radi, da oni koji ne znaju ustupe to onima koji znaju, a one koji znaju pustiti napred i dati im mere i uslove da mogu još više. Milion i osamsto pedeset hiljada zaposlenih teško može da izdržava 1.650.000 penzionera i 850.000 onih koji ne rade, a čučanje pred Vladom i traženje plate nam neće pomoći. Šta biste od resursa da kupite? Samo ono što je vezano za naš osnovni biznis, odnosno propala poljoprivredna imanja. Danas je u procesu restrukturiranja oko 50 preduzeća u poljoprivredi. Ne isplaćuju se plate, malo zemlje se obrađuje, mali su prinosi i to traje godinama. Po mom mišljenju, proces stečaja može da se definiše na 30 do 60 dana, izuzetno na 90 do 120. Vi ne znate da vodite firmu, poverilac je da meni. Ako ja propadnem za četiri meseca, uzmu je meni i prodaju nekom trećem. Ne mogu veliki privrednici da kupe sva preduzeća, ali postoje i mali i srednji i veliki uspešni preduzetnici koji bi mogli da preuzmu deo neuspešnih firmi. Koliko ima uspešnih? U Srbiji postoji kostur od oko 1.000 dobrih preduzeća koja imaju sopstvene izvore finansiranja. Samo se ne vide i ne čuju. Pod kojim uslovima biste kupili ta preduzeća? Na javnoj aukciji, pa koliko bude. Stalno se pominje primer čuvene privatizacije šećerana za tri evra. Srbija je imala pre privatizacije 15 šećerana. Danas ih radi šest. Mi smo kupili četiri, jednu smo zatvorili. Investirali smo u nju skoro 10 miliona evra, a sada bi je prodali za milion kada bi neko ponudio. Na kraju će najverovatnije ostati samo četiri šećerane, tri naše i jedna u rukama konkurencije i to će se desiti za godinu-dve. Da li je bolje što su te tri prodate za tri evra i u njima radnici imaju prosečnu neto platu od 55.000 dinara ili je bilo bolje da kao ostale budu zatvorene i prodate u staro gvožđe? Do 1990. je bilo samo po neko preduzeće na prodaju za jednu marku. Do 2000. bilo ih je mnogo više, a 2010. još više. Međutim, sada niko neće da ih kupi ni za evro. Zato pričamo o pronalaženju rešenja za one firme koje mogu da prežive, da se prenesu na one koji znaju i hoće nešto da naprave. Država se odlučila za opciju profesionalnog menadžmenta umesto prodaje. Neka mi nađu direktore za neku od mojih firmi koje sada tražim i daću im šta hoće. Nema. Konkurs Agencije za privatizaciju vam deluje besmislen? To su ljudi koji dolaze da uče posao. Trebalo bi im 15 godina da steknu iskustvo. Odakle danas u Srbiji 200 ljudi sa 15 godina iskustva koji mogu da budu generalni direktori? Da li se obazirete na mišljenje javnosti kada iznosite sve te predloge? Znam šta me pitate, ali ja nisam političar. Ovo je jako teško čuti iz usta političara jer time direktno šaljete signal biračima - nemojte da glasate za mene. Ja ne učestvujem na izborima. Moji politički izbori su davno završeni. Imam izbore u preduzeću svakog prvog u mesecu kada moram da isplatim plate. Ne zanima vas bilo kakvo političko angažovanje? Apsolutno ne. Video sam da ne znam i to prihvatam. Imao sam dobru stranku, ali moj privatni angažman u politici se završio neuspešno. Nisam za politiku. Da li ovo što radite predstavlja pritisak na državu? Svi bi trebalo da je pritiskamo jer država nije otuđeni centar moći. Svaki put kada nešto kažem ja ne kritikujem nikoga lično ni pojedinačno, niti mi je to cilj. Kada kritikujem ponudim i alternativu. Zato je moje nastupanje u medijima usmereno da pomognem. Ko želi da čuje, čuće. Mislite da vam veruju da ste takav filantrop? O svima govore dela. Možete da me volite ili da me ne volite, ali ne možete da ne vidite ono što stoji iza mene. Iza mene je ostao trag. Neka drugi procenjuju da li je veliki ili mali, dobar ili loš. Najveći problem je što birači nemaju izgrađenu svest, namerno ili slučajno, da bi trebalo manje da biraju očima, a više da čitaju šta je taj neko bio pre i šta je ranije uradio. Trebalo bi da biramo političare prema njihovom CV. Mislite li da ljudi doživljavaju vaš CV kao pozitivan za razliku od nekih kolega iz „Privrednika“? Razlika između mog CV od pre 10 godina i današnjeg je velika. Ako je tada bio pretežno negativan, sada je pretežno pozitivan. Doprinos tome su sigurno dali i moji nastupi u medijima. Živim u zemlji u tranziciji gde je veliki deo stanovništva ostao siromašan. Ako su vam početni epiteti bogat ili tajkun i treba da pričate o nekoj organizaciji, u startu imate apriori negativan utisak i to je normalno. Sigurno bi me drugačije doživljavali u Americi. Da li vam smeta kada vas nazivaju tajkun? Potpuno sam oguglao na to. Da li biste zamenili Miroslava Miškovića na mestu najuticajnijeg biznismena u Srbiji? Ne bih sigurno. Mi smo dva totalno različita mentalna sklopa. Različite smo i generacije, imamo različitu putanju razvoja u biznisu, različiti način vođenja preduzeća. Mišković malo više upravlja sa daljine i koncipira drugačije. Ja sam drugačiji tip menadžera, dubinski razumem dešavanja u preduzeću. Gledam svaki detalj, kao na primer da li se koka-kola ili ve-ce papir u mom preduzeću u Kijevu plaćaju skuplje nego u Ženevi, Beogradu ili Novom Sadu. Smatram da je to jedini način postavljanja uspešne priče. Da li vam je ambicija da budete najuticajniji? Već sedam godina jednom nogom živim u Londonu, a jednom u Srbiji, Ženevi ili Kijevu. Ovde provodim samo tri meseca. Moj predmet interesovanja je vezan za Srbiju u meri koliko su mi ovde drugovi, kumovi, prijatelji, firme i ostalo. Nemam velike ambicije, pogotovo ne političke. Da li je sa prodajom Delta Maksija otvoreno to prvo mesto u „Privredniku“? Da li će Mišković da izgubi uticaj tom prodajom? Mišković će prodajom sigurno da izgubi uticaj na ukupnu privredu. Sa druge strane, moje mišljenje koje sam i njemu izneo je da bi sada bilo dobro, pošto nije toliko opterećen poslom, da svoje dosadašnje iskustvo pretoči u veći uticaj u privredi. Bilo bi mi drago da to želi. Mišković bi imao mnogo toga da kaže. On ima veliko iskustvo. Bio bi red da svoje znanje prenese na druge, šta god to značilo. Miškovića smatram izuzetno uspešnim i sposobnim. Šteta je da te njegove sposobnosti ne iskoristimo za korist Srbije. Ako ima para koje želi da uloži u poljoprivredu treba mu otvoriti sva vrata, samo neka ih ulaže u Srbiju. To ne može da bude loše. Hoće li vam to što govorite doneti negativne poene? To me uopšte ne interesuje. Kada kažem Mišković, to važi i za DIS komerc i za Šaranovića i za Grujića i za Vojina Lazarevića i za bilo koga. Ne može Srbija da bude siromašnija ako oni svoje pare troše ovde. Možda bi bolje bilo da je Vuk Hamović otvorio termoelektranu na Goliji. Zar bi bilo loše da smo mu to omogućili beskamatnim kreditom na 20 godina? Da li to dajemo tajkunu ili bi to bilo u korist svima nama? Na vrhu liste (pojavljivanje u medijima u periodu 20. januar – 8. april) Kostić 222 Mišković 217 Bajatović 130 Mitrović 76 Beko 65