Podela

U sedmici srećnog završetka performansa Tomislava Nikolića, nekako stidljivo, mada ne i sasvim u tišini, propraćena je izjava Borka Stefanovića, šefa našeg pregovaračkog tima sa Prištinom, i čoveka velikog Tadićevog poverenja, o mogućnosti podele Kosova. Istina, učinio je to kobajagi usput. Otprilike: on to ne nudi, ali nema ništa protiv da se i o tome razgovara. Edita Tahiri, šefica prištinskog pregovaračkog tima odmah je reagovala i, prilično očekivano, izjavu okarakterisala kao provokaciju. Logično. Kao i Srbija, dok ne moraju, neće deliti. A moraće iz najmanje dva razloga. Prvi, bez saglasnosti Beograda i pod okolnostima nepromenjenog političkog stava Moskve i dela zemalja EU, neće moći u ravnopravno članstvo u međunarodnim institucijama. Drugi razlog bi mogao biti politički mig glavnih sponzora nezavisnosti. Neće to ići lako, jer podela Kosova je i poraz „Milosrdnog anđela“. Ipak, zanimljivija od reakcije iz Prištine je činjenica da Stefanovićev iskorak niko od ustavobranitelja i integrista iz Srbije nije odmah u desetercu uporedio sa verolomstvom Vuka Brankovića. Možda i zato što i među Evropljanima, a do njihovog nam je mišljenja, je li, najviše stalo, jača uverenje da je opcija razgraničenja po teritorijalnom principu praktično i jedino realna i perspektivno održiva. Možda i zato što Stefanović nije u predizbornoj kampanji i rejting mu ne zavisi od demagoškog zaklinjanja u najskuplju srpsku reč. Ili pak zato što je izgovorio javno ono što će vam gotovo svaki ministar polušapatom poverljivo ispričati kad se isključi kasetofon: „Da, idemo ka podeli kao krajnjem cilju, ali tim putem moramo sitnim, tihim i sporim korakom.“ Sve su to mogući razlozi. Na kraju, može biti da je sve više onih koji misle da je Šumadija, a ne Kosovo, srce Srbije. Ali Vlada Srbije ideju podele odbija da pomene uplašena za kompromitaciju svoje pregovaračke pozicije o celovitosti države, zarobljena obavezama prema respektabilnom broju zemalja koje još odbijaju da priznaju nezavisno Kosovo, i čeka da podelu kao konačno rešenje formalno predloži neko drugi. Samo formalno, naravno, jer podela je na terenu izvršena onog dana kad je proglašeno nezavisno Kosovo. Znalo se još tada da nema nade da se sever Kosova mirno integriše u ostatak novoproklamovane države. Sa druge strane, niko ozbiljan ne očekuje da bi Albanci prihvatili bilo kakvo vraćanje pod okrilje srpske vlasti. Zato je sada jedina prava nepoznanica odgovor na pitanje koliko je vremena potrebno da stanje na terenu preraste u pravno priznanje, odnosno kako tu situaciju učiniti jedinstvenom i neponovljivom pre svega zbog Makedonije i Bosne i Hercegovine. Uz to, priče o podeli su dodatno osetljive jer još nema potpuno bezbednih rešenja za Srbe u enklavama. Zato sada nije najvažnije da li je rodonačelnik ideje o podeli pokrajine Dobrica Ćosić još 1968. godine. I da jeste, i da nije, naći će se uvek neko ili nešto da tu ideju ospori makar samo zato što je njegova. Nije najvažnije ni što je i Đinđić 2002. smatrao da je realno održivo rešenje u podeli. Malo je prostora da bi sad podsećali šta su o toj temi rekli Abramovic, Čomski ili Hantington.. U Srbiji o eventualnoj podeli nema rasprave, gotovo nikakve javne debate. Nema ni neobavezujuće razmene mišljenja, sučeljavanja, preispitivanja. Da je u pitanju izglednija mogućnost podele Libije bar bi tri okrugla stola do sada bila organizovana. Ovako, ovde su Ustav i izbori alibi. Državni, tačnije, partijski službenici smatraju da je besmisleno da razmatraju opcije koje zvanično kao mogućnost ne pominju ni EU, ni SAD. Sa druge strane, nezavisni stručnjaci i intelektualci klone se ovakvih tema u strahu od linča u javnosti, osporavanja dežurnih patriota i salonskih nacionalista. Zato, kad je reč o eventualnoj podeli Kosova, pitanje svih pitanja je mogu li lideri vodećih srpskih partija postići dogovor da se ne hvataju za guše pri svakom pominjanju bilo kakvog rešenja za Kosovo koje ne podrazumeva ponavljanje mantri o teritorijalnom integritetu i celovitosti Srbije, Ustavu kao Svetom pismu, izdaji i izdajnicima, okupaciji i okupatorima. Jer, oni koji danas tvrde da je i trajno zamrznut konflikt za buduće generacije bolje rešenje od priznanja da Kosovo, ili njegov deo, nije više u granicama Srbije, oni koji se prave ludi pa se ne sećaju da smo rat sa NATO-om izgubili, oni koji se sa bezbedne udaljenosti od pokrajine junače i pitaju „zašto da delimo kad je celo naše“, idu naruku onima koji jednom rukom guslaju o mitskoj Srbiji, drugom vam džepare novčanik, a vašim unucima džepare budućnost. Da je Kosovo najvažnije srpsko pitanje neko bi se već našao da zbog njega štrajkuje glađu i žeđu. Nema toga. Žeđ za vlašću ovde je najveća.