Kurs i inflacija

Proklamovani cilj monetarne politike Narodne banke Srbije (NBS) je stabilnost cena. NBS u svojim memorandumima kaže da je njen cilj srednjoročna stabilnost cena, godišnja inflacija od 2 do 4 odsto, a glavni instrument monetarne politike kojim se to postiže je referentna kamatna stopa. Tako je u teoriji. Ako razmislimo čime se NBS stvarno bavi, prvo na pamet pada pitanje kursa dinara. U svojim saopštenjima NBS najčešće izveštava o prodaji i kupovini deviza ne bi li se održao željeni kurs dinara ili, kako oni eufemistički kažu, „ublažile dnevne oscilacije kursa“. Kada se i izjašnjavaju o inflaciji, zvaničnici NBS retko dovode sopstvene akcije u neku vezu s tim, već obično navode neke spoljne faktore koji izazivaju rast cena. To je čudno, jer ne samo da je centralna banka institucija koja je odgovorna za inflaciju, nego se i NBS opredeljuje za stabilnost cena kao primarni cilj. Tako imamo situaciju da je NBS u teoriji orijentisana na stabilnost cena, da ona tu stabilnost iz godine u godinu ne uspeva da postigne, ali se zato svaki čas bavi deviznim kursom, koji se opet, navodno, formira slobodno na tržištu. Sa ovom slikom nešto ozbiljno nije u redu. Ako je NBS orijentisana na ciljanje inflacije, otkud onda tolika preokupacija tržištem deviza i briga za kurs dinara? A ako se kurs formira slobodno, zašto NBS neprestano interveniše? Problem je u tome što su pitanja cena i kursa u Srbiji jako povezana. I Međunarodni monetarni fond u skorašnjem izveštaju o stanju srpske ekonomije navodi da je prilagođavanje cena prema evru posle pada vrednosti dinara ključni faktor rasta inflacije u Srbiji. U ovoj povezanosti se nalazi srž problema sa konfuzijom NBS oko sopstvenih instrumenata i ciljeva monetarne politike. Iz ekonomske teorije poznato je da centralna banka ne može istovremeno voditi nezavisnu monetarnu politiku orijentisanu na domaću inflaciju i politiku deviznog kursa. Jedina mogućnost da se to ostvari je da se kontrolišu tokovi kapitala i ograničava priliv i odliv kapitala iz zemlje. Ta opcija je van diskusije, jer je zemlji potreban strani kapital, njegov priliv nije ekonomski svrsishodno ograničavati, a odliv nije ni moguće uspešno kontrolisati. Ako se prihvati da zemlja mora ostati relativno otvorena za finansijske tokove, nije moguće istovremeno ciljati i stabilnost cena i stabilnost kursa. Da bi se ova dilema rešila, različite zemlje pribegavaju ili jednom ili drugom rešenju. Najveće svetske ekonomije obično biraju nezavisnu monetarnu politiku, odnosno unutrašnju stabilnost cena kao cilj, dok devizni kurs ostave tržištu i puste da slobodno oscilira. Ovo je odlično rešenje za snažne privrede, koje ne zavise od stranih valuta i koje imaju kredibilne domaće monetarne institucije. Manje zemlje se, sa druge strane, češće odlučuju za fiksni kurs. Fiksiranje domaće valute za dominantnu stranu valutu znači i odricanje od samostalne monetarne politike. Ako je kurs domaće valute vezan za evro, time se automatski prihvata monetarna politika evrozone. U tom slučaju centralna banka ne može da utiče na cene ili kamatne stope u zemlji, već one zavise od kretanja evra i akcija Evropske centralne banke. Narodna banka Srbije pokušava da radi nešto između. Evro igra ogromnu ulogu u Srbiji – retke su zemlje gde ne samo da je svaka ozbiljnija transakcija izražena u stranoj valuti, nego i ministri daju izjave i državne institucije računaju u evrima. To je ukorenjena navika, nastala usled decenijskih neizvesnosti povezanih sa domaćom valutom, i neće se brzo promeniti. Pored toga, zbog rastuće uključenosti u regionalnu trgovinu i međunarodne finansijske tokove, za veliki deo srpske privrede i banaka je racionalno kalkulisanje u evrima. Ali zbog te, inače opravdane, preokupacije kursom dinara, NBS ne uspeva da istovremeno kontroliše i inflaciju. Ako bi NBS stvarno zanemarila pitanje kursa i skoncentrisala se samo na stopu inflacije – to je ono što NBS tvrdi da radi, ali u stvarnosti ne radi – to bi dovelo do velikih, ne dnevnih nego mesečnih i godišnjih oscilacija kursa u oba smera, mnogo većih od ovih koje smo do sada viđali. Pošto bi to bio realan problem za građane i privredu, NBS ima i drugo rešenje – umesto što se pretvara da vodi politiku fluktuirajućeg deviznog kursa, može prihvatiti potpuno fiksni kurs prema evru. To bi umanjilo njenu moć i uticaj njenih guvernera na ekonomiju, ali bi zemlji donelo makroekonomsku stabilnost, evropske kamate i evropsku inflaciju. Nemogućnost samostalne monetarne politike koja ide uz fiksni kurs u ovom slučaju nije mana nego dodatna prednost. NBS jednostavno ne može da reši konflikt ciljeva koji postoji zbog uloge evra u zemlji i promenljivih tokova stranog kapitala od kojih zavisi kurs. Umesto što je stavila sebe u nelagodnu poziciju iz koje ne uspeva da se izbori ni sa inflacijom ni sa promenama kursa, NBS može uz malu cenu po sopstveni ego da prihvati fiksni kurs, odnosno evropsku monetarnu politiku, i tako istovremeno stabilizuje i kurs i cene. (Autor je profesor na Univerzitetu Viskonsin u Kijevu)