Mišković poslat u čekaonicu

Miroslav Mišković mogao bi da se načeka dok ne proda Maksi. Kada je početkom marta objavljeno da je belgijska Delez grupa pristala da kupi najveći maloprodajni gigant za 932,5 miliona evra, od čega 300 miliona ide za otplatu Maksijevih dugova, a 632,5 direktno prodavcu u džep, kao krajnji rok za završetak transakcije određen je treći kvartal. Ali, kad je nedavno Komisija za zaštitu konkurencije saopštila da joj je potrebno još vremena da donese odluku da li ova prodaja može da se obavi, postalo je očigledno da ove jeseni milioni ipak neće poteći ka Delti. Zašto je Komisija posle mesec dana većanja posao godine stavila na led? Da li je namera da se naškodi Delti, koja sa ovom institucijom ima „neraščišćene račune“ još iz vremena kad je pravnom akrobatikom C market pripojen toj kompaniji? Ili je Delez pokušao da „prevesla“ Komisiju nudeći joj trivijalno niske procene o tržišnom učešću Maksija u Srbiji? Ako je verovati tvrdnjama upućenih, ništa od toga nije motivisalo antimonopolskog regulatora da testira nerve Delte i Deleza, već je razlog sasvim treći i da se sažeti u jednu reč: Imlek. Jer, nakon što je regulator Imleku i Subotičkoj mlekari razrezao kaznu zbog nefer ponašanja prema malim proizvođačima sirovog mleka, predstavnici Denjub fuds grupe, koja je vlasnik obeju firmi, krenuli su u kontraofanzivu i sasvim otvoreno optužili Komisiju za nesposobnost, neznanje, greške u određivanju relevantnog tržišta (što je ključno u celoj stvari) i gotovo paušalno odlučivanje bez izrade neophodnih ekonomskih analiza. To što su članovi Komisije tad priznali da ekonomiju slabo poznaju, da imaju tek par ekonomista i nijednog ekonometričara, nije im pomoglo. Tek, u toj instituciji odlučili su da im se takav gaf ne ponovi. Zbog toga će sada sve ekonomske analize biti urađene, a za to treba vremena – i to dosta. - Da bi se izbegli pritisci kakvi su postojali ranije, sada će biti angažovana neka od eminentnih konsultantskih kuća, koja će proceniti koliki je tržišni udeo Maksija u Srbiji i Beogradu, koliko imaju objekata, koje kvadrature, koliki je Delez i slično. To će biti detaljna analiza, s mnogo podataka. U pitanju je veliki posao, koji ne može da se odradi „preko kolena“ – kaže izvor NIN-a, blizak vrhu Komisije i Ministarstvu ekonomije. Prema njegovim rečima, odluka o tome kome će biti poveren taj posao biće doneta „u dogledno vreme“, ali s obzirom na to da Komisija ima tri meseca da donese odluku da li da dozvoli koncentraciju, odnosno prodaju Maksija, jasno je da vremena nema mnogo. Ipak, izgleda da u Komisiji za to ne mare previše, pošto pitanje ove transakcije još nisu ni stavili na dnevni red već se vode time da će spoljnom konsultantu odrediti rok za završetak analize. - Teško da će to moći da se uradi za tri, četiri meseca – priznaje naš sagovornik. S druge strane, direktor Maksija za Srbiju Miloš Ristić kaže za NIN da se u Delti nadaju da će ipak uspeti da transakciju završe u trećem kvartalu i insistira na tome da produženje roka za odlučivanje ne predstavlja nikakvo odlaganje, već uobičajenu proceduru Komisije. „Sve se odvija prema planu“, tvrdi Ristić. Upitan koliko bi im odlaganje završetka transakcije zapravo škodilo, Ristić kaže da na to ne može da odgovori jer se „za sada ništa neuobičajeno ne dešava, tako da ne pravimo rezervni scenario“. Pitanje koje se u javnosti često postavlja i nije toliko vezano za to kada će Komisija završiti posao, već zašto uopšte radi nove analize, kada je Delez u svojoj prijavi o koncentraciji dostavio podatke o tržišnom udelu Maksija. Naš izvor tvrdi da posredi nije nepoverenje Komisije prema dobijenim ciframa već to što su nepotpune i što u ovoj instituciji žele da sami utvrde sve okolnosti. „Oni su podneli korektnu prijavu, sa podacima koje su smatrali da treba da dostave Komisiji. Sada će od njih biti tražene dodatne informacije“, kaže naš sagovornik. Na konstataciju da su Belgijanci naveli da je u drugom kvartalu prošle godine tržišni udeo Maksija u Beogradu bio samo 37,2 odsto, a u Srbiji 22,4 odsto, što je skoro upola manje od ranijih procena Komisije, naš izvor oštro odgovara da „oni mogu da navedu šta god hoće, a Komisija će raditi svoje analize“. Dijana Marković Bajalović, bivša predsednica Komisije za zaštitu konkurencije, potvrđuje da se ovi podaci razlikuju od onih koje je regulator utvrdio kada je pre nekoliko godina istraživao položaj Delte i kada je utvrđeno da „u zavisnosti od posmatranih parametara, Maksi ima tržišni udeo od 66 do 69 odsto u Beogradu“. Ipak, Bajalovićeva je protivnik angažovanja spoljnih konsultanata jer, kako kaže, njihove analize nisu dovoljno objektivne. - Mi smo uradili istu stvar 2007. i 2008. godine, ali nisam bila zadovoljna analizama tih agencija. One se ustežu da ulaze u određena pitanja. I to su živi ljudi, koje sutra treba da angažuje i neka druga strana da joj rade analize. Zato je najobjektivnije kada Komisija sama radi analize ili kada se posmatraju analize koje su kompanije naručile isključivo za svoju internu upotrebu, ali do njih je teško doći – objašnjava Bajalovićeva. S obzirom na to da konsultantske kuće oklevaju da iznose mišljenje koje će direktno naškoditi nekoj kompaniji, Bajalovićeva smatra da je Komisija trebalo da ih angažuje pre nego što joj je „predmet došao na sto“. Prema njenim rečima, još prošle godine se znalo da je Delta u pregovorima sa Delezom i da postoji ozbiljna mogućnost da dođe do prodaje zbog čega je Komisija imala dovoljno vremena da naruči istraživanje. Agencija tada ne bi bila pod pritiskom pod kakvim će se sad naći, zbog čega bi i njeno istraživanje verovatno bilo bolje. Bajalovićeva smatra da rok od tri meseca, koliko Komisija ima da donese rešenje, nije dovoljan za predmet ovakve težine, tako da se može očekivati da će se sa odlukom kasniti. - Mi smo ranije više puta prekoračivali te rokove jer je za prikupljanje podataka potrebno više vremena. Imajući u vidu kapacitete Komisije, tri meseca jednostavno nije dovoljno. Mi smo takav rok definisali po uzoru na Evropsku uniju, u kojoj je vremensko ograničenje uvedeno na zahtev kompanija, koje žele da što pre završe posao, ali to kod nas nekad nije realno – kaže Bajalovićeva. Prema njenim rečima, glavno pitanje o kojem će Komisija odlučivati je da li će dolaskom Deleza namesto Delte doći do veće koncentracije, odnosno do jačanja dominantnog položaja Maksija na tržištu. Iako će tržišni udeo novog vlasnika ostati isti, s obzirom na to da Delez do sada nije bio prisutan u Srbiji, činjenica da je reč o daleko snažnijem trgovinskom lancu, sa 137.000 zaposlenih i profitom većim od pola milijarde evra u 2009. ukazuje na to da bi stanje na tržištu moglo da se promeni posle njegovog dolaska. - U teoriji postoje dve škole. Jedna koja tvrdi da novi vlasnik samo ulazi u čizme starog, odnosno da se ništa ne menja promenom vlasnika i to jeste tačno, ako se posmatra samo tržišni udeo. Druga škola posmatra i ekonomsku snagu i druge parametre, kao što predviđa i naš zakon, i tada postoji razlog za analiziranje efekata na konkurenciju. Kada je obavljano spajanje C marketa i Delte ustanovili smo postojanje priličnog tržišnog udela. Komisija sada mora da posmatra i kolika je ekonomska snaga novog vlasnika i kolika je mogućnost dolaska novih konkurenata, a ona je mala. Na tržište maloprodaje je teško ući jer je potrebno ili da kupite nove objekte, kojih u Beogradu više nema ili da ih gradite, što je opet teško – ističe Bajalovićeva. Kakva će biti odluka zavisi i od toga kako će biti utvrđeno relevantno tržište u maloprodaji. To je bilo jedno od glavnih pitanja kada je Komisija pod rukovodstvom Bajalovićeve prošli put ustanovila tržišni udeo Maksija od 66 do 69 odsto u Beogradu. Komisija je tada kao relevantno tržište uzela nespecijalizovane prodavnice, dok je Delta tvrdila da u obzir treba uzeti i specijalizovane, što bi smanjilo njen dominantni udeo. Bajalovićeva kaže da je Komisija pratila metodologiju EU, koja u obzir uzima samo nespecijalizovane objekte, ali da je problem u tome što u Srbiji ne postoji adekvatno istraživanje tržišta koje bi pokazalo na koji način građani zapravo kupuju hranu i ostale proizvode, odnosno koliko koriste specijalizovane, a koliko nespecijalizovane trgovinske objekte. Ono što je u celoj priči oko relevantnog tržišta danas naročito zanimljivo je to da je Delez u svojoj prijavi koncentracije naveo da je tržišni udeo Maksija u nespecijalizovanim prodavnicama samo 37,2 odsto u Beogradu, što znači da bi uračunavanjem i specijalizovanih bio još niži. Upravo iz tolike razlike u brojkama potiču optužbe u javnosti da je Delez ciljano izneo preniske procene, kako bi Komisiju privoleo da što pre odobri prodaju. Tri opcije Dijana Marković Bajalović navodi da bi Komisija mogla da dozvoli koncentraciju, da je zabrani ili da postavi uslov za dozvolu transakcije, koji bi najverovatnije bio taj da se Delez obaveže da proda određeni broj objekata u Beogradu. Ugovori - poluga ucene Od dolaska Deleza u javnosti se u prvi mah mnogo očekivalo, naročito kada je objavljeno da je 300 miliona evra od prodajne cene namenjeno vraćanju dugova Maksija. S obzirom na to da je poznato da ovaj trgovinski lanac mesecima ne plaća svoje dobavljače i redovno probija ugovorene rokove, mnogi su se ponadali da će deo od tih 300 miliona biti namenjen isplati malih dobaljača. Međutim, neće. Kako za NIN objašnjava jedan od Maksijevih dobavljača iz neprehrambenog sektora, koji iz razumljivih razloga nije želeo da javno govori o tome, sav novac koji ne ide Delti, biće dat na otplatu dugova bankama, dok će dobavljači opet ostati kratkih rukava. - Mi mali dobavljači zapravo finansiramo obrtni kapital Maksija i drugih velikih lanaca. NJihovo stanje kapitala je nula. Maksi se zadužio prekograničnim kreditima za izgradnju objekata, dok za nabavku robe nije izdvojio nijedan dinar. Kada bi Maksi i drugi lanci sada izmirili sve svoje dugove, oni bi bankrotirali – tvrdi naš sagovornik. Prema njegovim rečima, način funkcionisanja najvećeg lanca u Srbiji, ali i drugih velikih prodavaca, „počiva na poluzi ucene“. Ako Maksi nekog manjeg dobavljača izbaci iz svojih objekata „on je mrtav“ jer gubi plasman robe, zbog čega mora da pristane na sve uslove koje mu ovaj lanac diktira. - Oni imaju tipske ugovore. Na 30 stranica ugovora nema nijedne reči u korist dobavljača. Nama nije omogućeno da postavimo nijedan uslov. U poslovnom odnosu dve strane treba da se dogovaraju, a ne da oni dolaze kod mene kao da su stečajni upravnik moje firme. Ti ugovori su suludi. Dovoljno je da znate da Maksi ima diskreciono pravo da posle 45 dana, ako se roba ne proda, sam snizi njenu cenu. To znači da on snižava svoju nabavnu cenu, odnosno moju zaradu, dok on svoju maržu od recimo 30 odsto zadržava. Osim toga, Maksi je taj koji određuje vreme plaćanja robe, način izlaganja i položaj na polici. Dobavljačima je propisano obavezno učešće u propagandnim materijalima. Kao rok za plaćanje navedeno je 90 dana, pa onda Maksi to probije na 120 dana, a da ne plati nijedan penal jer nije predviđen ugovorom. Za sve to vreme meni je kapital blokiran, dok ga inflacija jede – kaže naš sagovornik. Prema njegovim rečima od Deleza ne treba očekivati da se ova situacija promeni, jer ta kompanija nasleđuje ugovore koje je Maksi do sada sklopio i nema nikakvog razloga da ih menja. - Možda će samo sada poštovati tih 90 dana roka i to je sve – zaključuje ovaj privrednik.