Podzemlje vlada svetom

Paralelno sa promenama koje se dešavaju u savremenim društvima, promenio se i kriminal. On više ne poznaje granice i ruši sve barijere koje postavljaju države i nacije. Postao je moćan paralelni sistem koji se kao hobotnica širi i uvlači u društveno i političko tkivo razarajući ga i stvarajući opasne koruptivne mreže i lance ucena. Organizovani kriminal sve više poprima internacionalne dimenzije i, neretko, postaje jači od legalnih vlasti pojedinih država. Svoj doprinos globalizovanom kriminalu dala je i ovdašnja mafija čiji je opseg delovanja širok, i kreće se od klasičnih pljački, reketiranja, naručenih ubistava, preko „kontrole“ kockarnica pa sve do krijumčarenja i trgovine narkoticima. U tome neki ovdašnji kriminalci postaju „desna ruka“ svetskih narkobosova. Koliko novca je u rukama organizovanog kriminala u Srbiji ne zna se pouzdano, ali je poznato da mafije na svetskom nivou obrnu godišnje nekoliko hiljada milijardi dolara. Istražujemo novi profil mafije i pratimo put srpskog kriminala na čijem se tronu danas nalaze najtraženiji begunci - Darko Šarić i Vuk Bojović. Hovi profil mafije Debora Kartizano, delovala je jako, pričala je samouvereno i slala jasne poruke, a onda su joj se u očima zavrtele suze. NJenog oca Adolfa Kartizana, fotografa i fudbalera, iz malog mesta Bovalino u pokrajini Ređo di Kalabrija u Italiji ubila je mafija. Kidnapovan je još davne 1993. godine, jer je odbijao da plati reket, i tek deset godina kasnije porodica je saznala šta je tačno bilo sa njim. O iskustvu siročeta koga je mafija ostavila bez oca govorila je i Stefanija Graso, a majka Vivijane Matrangole, Renata Fonte postala je simbol otpora u Italiji nakon što se kao član opštinske uprave suprotstavila mafiji koja je bacila oko na atraktivnu parcelu. Ubijena je! Priče ovih žena čiji su članovi porodice stradali od ruke mafije iznete na međunarodnom forumu o organizovanom kriminalu u italijanskom gradiću Otranto u organizaciji FLARE (mreža civilnih organizacija za borbu protiv mafije i transnacionalnog organizovanog kriminala) primeri su onoga što se događa običnim ljudima dole na dnu lestvice gde se organizovani kriminal začinje. Međutim, on se sve više iz tog razbojničkog miljea reketiranja, otmica i surovih ubistava romantizovanih u filmovima o sicilijanskoj mafiji pomera ka poslovanju „na višem nivou“ ulazeći u kombinacije sa politikom i velikim korporacijama gde se poslovi završavaju u zamršenoj igri ucena i korupcije i gde zone slobodne trgovine omogućavaju zloupotrebu ekonomskih i finansijskih sistema. Daleko od toga da je mafija u klasičnom vidu potpuno nestala, ali se težište njenog delovanja pomera ka konfrontiranju sa državom što definiše potrebu za novim profilom „mafijaša“ koji danas umesto revolvera za pojasom, nosi diplomu prestižnih škola koja je od mnogo veće koristi za modernu vrstu biznisa. Hladnokrvne ubice koje su stvari rešavale golom silom zamenili su visoko profesionalni menadžeri osposobljeni da bez problema „plivaju“ u šumi komplikovanih finansijskih transakcija. Sa globalizacijom svetske ekonomije i tržišta ova pošast prerasta lokalne okvire i internacionalizuje se – nekad bežeći u sive zone, a sve češće infiltrirajući se u legalne tokove gde je njegova identifikacija teže uočljiva, a ponekad gotovo nemoguća. „Divlja finansijska globalizacija lišena pravila, pogoduje jačanju ilegalne ekonomije. Organizovani kriminal sve više poprima internacionalne dimenzije i, neretko, postaje jači od legalnih vlasti pojedinih država“ - rekao je Vitorio Anjoleto, koordinator foruma u Otrantu. Sličan zaključak navodi se i u izveštaju „Globalizacija kriminala: procene pretnje organizovanog kriminala na međunarodnom nivou“ Kancelarije Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal (UNODC) u kome se navodi da je organizovani kriminal postao globalna pojava transformišući se u jednu od najvećih ekonomskih i oružanih sila, a odsustvo zajedničkog odgovora ugrožava suverenitet država s obzirom na to da se u nekim od njih pribegava mitu i kupovini izbora i političara! Antonio Mario Kosta, izvršni direktor UNODC upozorava da će potcenjivanje ovog problema imati velike posledice i da bi se pravi efekat postigao tek kad bi se udarilo na one koji peru nelegalno stečeni novac, apostrofirajući bankare, trgovce nekretninama, računovođe, advokate... Glavna pažnja borbe protiv organizovanog kriminala usmerena je na zemlje proizvođače droge, kao što su Avganistan i Kolumbija, prenebregavajući činjenicu da se pravi i veliki profit stiče u bogatim zemljama Zapada, koje su i najveća tržišta za narkotike. Primera radi, od basnoslovnih 55 milijardi dolara zarade ostvarenih u biznisu sa avganistanskim heroinom, samo pet odsto ostane „proizvođačima“ na terenu. Kad smo već kod droge koja stiže iz Avganistana u izveštaju UNODC pominje se i Srbija koja uz Makedoniju, BiH, Hrvatsku i Sloveniju, važi kao jedna od tranzitnih zemalja na heroinskom putu ka zapadnoj Evropi. Takođe, jednu od zapaženijih uloga u distribuiranju kokaina u Italiji igraju kriminalne grupe Srba i Albanaca. Novinar i publicista Miša Gleni, autor knjige „Mekmafija – kriminal bez granica“, u razgovoru za Bi-Bi-Si, izdvaja tri ključna faktora za nastanak „globalizovanog“ organizovanog kriminala: pad komunizma i nestanak Sovjetskog Saveza koji su doveli do formiranja nestabilnih tranzicionih država, liberalizacija globalnih tržišta novca koja je zamutila tokove finansijskih transakcija i nezajažljivi potrošački apetiti Zapada kad su u pitanju droga, seks, falsifikovana roba i jeftina radna snaga. I on Balkan vidi kao tranzitnu zonu za ilegalnu robu i usluge iz čitavog sveta koja svoje tržište traži u zemljama Evropske unije: „Droga, žene, ilegalna radna snaga, cigarete, sve prelazi preko Balkana. Jeftine cigarete koje smo kupovali u Londonu finansirale su paravojne jedinice koje su se sukobljavale na jugoistoku Evrope. To je samo vrh ledenog brega ogromne paralelne globalne ekonomije čije su me niti sa Balkana odvele širom sveta!“ Nije se slučajno srpska mafija našla na visokom osmom mestu na svojevrsnoj top-listi najjačih mafijaških organizacija sveta koju su krajem prošle godine objavili londonski „Dejli njuz“ i španski „Dijario“. Kako je navedeno, u obzir su uzimane samo one kriminalne grupe koje deluju na teritoriji više država i koje se širom sveta bore za monopol nad ilegalnim aktivnostima. Naša mafija je svojim „poslovima“ prisutna gotovo svuda u svetu, a naročito u Nemačkoj, Italiji, Severnoj i Južnoj Americi, Francuskoj, Skandinaviji, Velikoj Britaniji, a trenutno se na Interpolovim listama „vrti“ oko 350 državljana Srbije. Dijapazon delovanja ovdašnjih kriminalaca je širok: od klasičnih pljački, reketiranja, naručenih ubistava, preko „kontrole“ kockarnica pa sve do krijumčarenja i trgovine narkoticima kao „desna ruka“ glavnih svetskih narkobosova. Postoje dva načina gledanja na transnacionalni organizovani kriminal: jedno se fokusira na grupe profesionalnih kriminalaca – mafije, dok drugo potencira ilegalna tržišta. Prvi pristup rezultate može dati na nacionalnom nivou određenih država ako su vlasti odlučne da rade na razbijanju kriminalnih organizacija (hapšenja, efikasna suđenja i konfiskacija nelegalno stečene imovine). Međutim, kako je današnji organizovani kriminal sve manje stvar pojedinih kriminalnih grupa (na upražnjeno mesto razbijene mafije brzo uskače nova), mnogo je bitnija intervencija na tržištima. A to traži povezivanje država i globalan odgovor. Načelni korak napred u tom pravcu načinjen je početkom ovog veka kada su u Palermu na Siciliji delegati 121 zemlje (bila je prisutna i tadašnja SR Jugoslavija) potpisali Konvenciju Ujedinjenih nacija o borbi protiv međunarodnog organizovanog kriminala, što je bio prvi obavezujući sporazum te vrste. Osim pomenute Konvencije parafirana su i dva protokola koji su regulisali borbu protiv trgovine ženama i decom i krijumčarenjem ljudi, ali već tu je praksa oborila nameru da se nešto konkretno uradi: nekoliko desetina zemalja, mahom onih iz kojih potiče najveći broj ilegalnih migranata, nije htelo da stavi svoje potpise uz obrazloženje da im tako formulisani protokoli ograničavaju suverenitet. Takođe, među zemljama potpisnicama Konvencije, uz izuzetak Paname i Lihtenštajna, nije se našla nijedna od zemalja koje popularno zovemo poreskim rajevima ili takozvanim „of šor“ zonama u kojima se i dan danas bez posledica pere najveći deo prljavog novca. A da svet i naročito Evropa nije spremna za borbu sa organizovanim kriminalom koji koristi njene poreske rajeve, vlasti sklone korupciji i prevelikoj birokratiji, potvrdili su na nedavnom sastanku u Briselu i tri visoka tužioca za organizovani kriminal, među kojima je bio srpski specijalni tužilac Miljko Radisavljević. On je zajedno sa italijanskim i španskim kolegom Pjerom Grasom i Hozeom Ramonom Norena Saltom ocenio da je EU u najvećoj meri nemoćna pred organizovanim kriminalom zato što se uporno odbija shvatiti njegova međunarodna dimenzija i da su u tom smislu evropski zakoni nedovoljni. Istaknuto je da veliki problem predstavljaju one zemlje koje poštuju takozvano načelo bankarske tajne. Tako, primera radi, ugovor u luksemburškim bankama predviđa da će klijent biti upozoren ako postane predmet istrage, kako bi na vreme mogao da povuče novac. Kada se tome dodaju takozvane „slabe“ vlade zemalja zapadnog Balkana i istočne Evrope podložne korupciji onda se stvara idealan prostor za uspešno delovanje organizovanog kriminala čiji protagonisti nemaju problem da u konkretnim operacijama rade u grupama od nekoliko ljudi različitih nacionalnosti. Na osnovu gotovo svakodnevnih izveštaja iz novinskih crnih hronika stalno se iznova uveravamo u besprekorno funkcionisanje mafijaškog „bratstva i jedinstva“ na prostorima bivše Jugoslavije. „Međunarodna dimenzija organizovanog kriminala je pretnja za zemlje i on može da poremeti ekonomiju. Bila bi greška verovati da se taj problem može rešiti samo na nacionalnom nivou!“, rekao je tom prilikom tužilac Radisavljević. Pjer Graso je, uz obrazloženje da je reč samo o proceni, izneo i podatak da je obrt organizovanih kriminalnih grupa u svetu na godišnjem nivou oko 128 milijardi dolara, od čega 105 milijardi potiče od biznisa sa drogom. Međutim, neke druge procene prevazilaze tu sumu. Tako su autori prvog interaktivnog atlasa organizovanog kriminala u svetu koji je nedavno objavljen u NJujorku izneli frapantan podatak da kriminalne organizacije u svetu godišnje „obrnu“ čitavih 2.000 milijardi dolara što prevazilazi vrednost celokupnih ekonomija mnogih država. Najveći deo tog novca zarađuje se trgovinom narkoticima, a procene su da se od šverca kokaina u Severnu Ameriku zaradi 38, a u Evropu 34 milijarde dolara. Sa evropskog tržišta heroina ubere se 20, sa ruskog 13, dok se od prodaje falsifikovane robe u Evropi zaradi više od 8 milijardi, a od krijumčarenja migranata iz Latinske Amerike organizovanom kriminalu ostaje 6,6 milijardi američkih dolara. Do sličnog podatka je pre tri godine došla i jedna studija Ujedinjenih nacija koja je nezaustavljivi rast organizovanog kriminala, uz globalno zagrevanje i nedostatak pijaće vode, apostrofirala kao jednu od najvećih pretnji budućnosti planete. „Šta će se dogoditi ukoliko organizovani kriminal odluči da umesto kupovine i prodaje kokaina i heroina počne da prodaje i kupuje vladine odluke!?“, zapitao se tada DŽerom Glen, jedan od autora tog izveštaja. Činjenica je da je organizovani kriminal već uveliko i u tom poslu. Kriminal i investicije Svaka kriminalna organizacija poznatog imena deo svog prihoda ulaže u legalne poslove. Čuvena italijanska Kamora još od sredine devedesetih profitira uklanjajući đubre u celoj Kampaniji i do sada je uspela da izazove pravu ekološku katastrofu. NJihove kalabrijske kolege iz Ndrangete novac investiraju u nekretnine, a japanskim jakuzama uspelo je da ulože čak i u tokijsku železnicu. Bliže nama, novac osumnjičenog trgovca kokainom Darka Šarića navodno je pronađen u poslovnim poduhvatima u rasponu od splavova i kafića do šećerane. Kriminal i politika Od osuđenog Alberta Fudžimorija u Peruu, preko višestruko optuženog Silvija Berluskonija u Italiji, do osuđenog Taksina Šinavatre na Tajlandu, izvršna vlast na svim kontinentima i danas biva kaljana kriminalom, najčešće korupcijom. Ni parlamenti ne prolaze bolje. Od 2006. godine, šezdeset dvojica kolumbijskih poslanika osumnjičeni su za veze sa ekstremno desničarskim paravojnim formacijama koje finansiraju narkokarteli. Bivši predsednik parlamenta Mario Uribe Eskobar u februaru je zbog toga i osuđen. Srpski parlament je sredinom devedesetih imao u svojim klupama višestruko osuđivanog kriminalca Željka Ražnatovića. Kriminal i sport Uzimajući u obzir nezamislive svote novca koje se obrću u savremenom profesionalnom sportu, upliv kriminala u njega neizbežan je. Mehanizmi kojima kriminal može profitirati od sporta brojni su: nameštanje rezultata, pronevera klupskih finansija i trgovina zabranjenim stimulansima samo su neki od njih. Ivica Dačić je krajem 2009. godine izjavio da polovinu fudbalskih klubova vode ljudi iz kriminalnih organizacija, a Svetlana Ražnatović je u aprilu priznala da je kriva za malverzacije prilikom prodaje maltene celog jednog tima “Obilićevih” fudbalera – njih desetorice. Kriminal i džet-set Poznate ličnosti nisu imune na kriminal, svejedno da li pripadaju kraljevskim ili estradnim porodicama. Pamti se skandal u kome je princ Bernard, suprug holandske kraljice Julijane, primio milion dolara mita od američke korporacije “Lokid” kako bi ubedio vladu da kupi “Lokidove” avione. Jedna od najbogatijih žena sveta Lilijan Betankur, vlasnica “Loreala”, prošle godine je bila u centru finansijskog skandala. Nedavno smo čuli da je Madonin humanitarni fond pod istragom FBI. Srpski džet-set, pak, probleme sa zakonom uglavnom ima zbog droge, mada ne treba zaboraviti primere Svetlane Ražnatović i Katarine Rebrače. Sprega kriminala i politike Tanja nikolić Đaković Nova slika srpskog podzemlja iscrtava se od ukidanja policijske akcije „Sablja“. A, mogla je to biti nulta tačka u kojoj će Srbija biti očišćena od organizovanog kriminala. Smena oko 500 policajaca po dolasku Dragana Jočića na čelo policije,  usledila je umesto konačnog obračuna sa kriminalom širokih razmera, kao i sveukupno anuliranje rezultata te akcije. Podzemlje je uspostavljalo novu arhitekturu, raspodeljujući teritoriju među sobom. Uvijen u forme legalnih poslova, organizovani kriminal pokušava da obnovi spregu s političkom elitom, finansiranjem stranaka, dok prljavim novcem mafija kupuje društvena preduzeća na formalnim aukcijama Agencije za privatizaciju. Srpskim podzemljem ordinira oko 35 zloglasnih kriminalnih gangova, okupljenih uglavnom oko poslova ilegalne trgovine narkoticima, ali njihova delatnost je i sve ostalo s one strane zakona – ubistva, silovanja, zlostavljanja, reketiranje, pranje para... Suptilnijim metodama, dalekosežnijim, razornih posledica po državu, deluje mafija koja drži pod kontrolom privredni kriminal. Bogatstvo kapoa u belim okovratnicima takvih je razmera da se ponekad čini da mogu kupiti sve, uključujući i samu državu. NJihovi poslovi daleko su sofisticiraniji a struktura zapravo predstavlja preslikani model transnacionalnih kompanija. Čak i obični gangovi - a samo ih u Beogradu funkcioniše desetak, među kojima su najjači novobeogradski i novozemunski, dok pored njih bitku za kriminalni presto biju i voždovački i rakovički – u svom delovanju koriste daleko modernije tehnologije. Oni se o ilegalnoj trgovini, prema policijskim saznanjima, dogovaraju u četiri oka, sastajući se na lokacijama na kojima nikada pre nisu viđeni. Na mestu dogovora ne zadržavaju se duže od nekoliko sati, tek toliko koliko traje ugovaranje posla. Međusobno komuniciraju skajpom, SIM karticama stranih operatera. Specijalisti su za zavaravanje tragova. Rade u strogoj konspiraciji, u organizaciji stroge discipline, zasnovane na interesima, ali prevashodno na strahu. Obračuni sa onima koji im okrenu leđa, poput Zorana Vukojevića, svedoka saradnika na suđenju za ubistvo premijera Đinđića i „zemunskom klanu“, brutalni su do te mere da iza sebe ostavljaju nesumnjivi trag patoloških zlostavljanja, isečene udove, spržena, masakrirana tela... Imena vodećih narkobosova prepoznatljiva su. Ono što nedostaje je nekoliko karika u tom lancu. Po definiciji, organizovani kriminal je delovanje kriminalaca združeno sa politikom, privredom, policijom, sudstvom, zakonodavnom i izvršnom vlašću. Imena iz tih sfera su ona koja nedostaju da bismo znali da država zadaje ključni udarac mafiji. Profesor Fakulteta za bezbednost Zoran Dragišić kaže da organizovani kriminal predstavlja najveću pretnju bezbednosti upravo zbog političkih ambicija njegovih predstavnika. Politika je, prema njegovoj oceni, krajnje ishodište organizovanog kriminala. A cilj preuzimanja političkih institucija je upravljanje državom. Taj hod mafije u zadatom smeru traje dugo, i država mora da pronađe mehanizme da taj put saseče, jer preuzimanje vlasti odvija se korak po korak, preko finansiranja političkih partija, a zatim i institucija. Na taj način organizovane kriminalne grupe preuzimaju poluge moći, i upravljanje državom netransparentno prelazi u ruke onih koji raspolažu ogromnim količinama prljavog ili opranog novca. Koliko novca je u rukama organizovanog kriminala u Srbiji ne postoji procena, ali je poznato da mafije na svetskom nivou obrnu godišnje nekoliko hiljada milijardi dolara. „Na primeru zemunskog klana vidimo da je to novac kojim organizovani kriminal može da kupi jednu razorenu državu“, kaže Dragišić. Hapšenjem zemunskog klana otkriveno je i da struktura jedne ćelije organizovanog kriminala zahvata više desetina ljudi, pa i stotine. Činjenica je, takođe, da se samo mali broj njih, isključivo izvršioci, našao pred sudom, a potom i u zatvoru. Razotkrivanje tog klana otkrilo je spregu mafije, tajnih službi i širokog spektra drugih institucija i poluga moći. Ali, te veze nikada nisu procesuirane. Državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen kaže da je posle zemunskog klana period od 2004. do 2007. bio period obračuna sa privrednim kriminalom, kada su otkrivene stečajna, drumska, carinska, fudbalska, prosvetna, duvanska mafija, ali da je borba protiv organizovanog kriminala i korupcije i dalje jedan od prioritetnih zadataka ove vlade i jedan od principa na kojem je formirana vladajuća koalicija. „Potrebni su dobri i efikasni zakoni, kao i međunarodna saradnja kako bismo kriminal uništili na svim nivoima. Jedna od takvih mera je zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom“, kaže Homen. Za dve godine primene ovog zakona oduzeta je imovina vrednosti veće od 300 miliona evra. Zaplenjeno je 100 stanova, kuća, 150 automobila, hiljade hektara oranica, čak 50 različitih privrednih društava od kojih su neka vrlo ozbiljna preduzeća kao što je ciglana u Kovinu ili firme Darka Šarića po Vojvodini, kao što je Mitrosrem. Šta je još sve bilo u rukama kriminalaca, a što je oduzeto? Četiri hotela, pet restorana, autobuska stanica, kamenolom, laboratorije narkokartela... devet miliona evra u kešu. Bivši načelnik analitike Službe državne bezbednosti Radomir Milašinović kaže za NIN da organizovani kriminal treba seći tamo gde mu je koren. A to vezuje za početak devedesetih i šverc organizovan na državnom nivou, od narkotika, cigareta, naftnih derivata, pa do piramidalnih banaka, stare devizne štednje, pljačke predstavništva srpskih firmi u inostranstvu. „U tom poslu učestvovale su tajne službe, policija, pravosuđe i oni koji su bili na funkcijama sa kojih je najviše moglo da se uzme. Tadašnja politička elita nije imala sisteme kontrole ali jeste saradnju sa organizovanim kriminalom“, kaže on. Prema tvrdnji Milašinovića, svaka politička elita imala je određenog dodira sa kriminalnim strukturama nižeg ranga, organizovanim po klanovima, korištenim u poslovima službe i politike, zauzvrat ubice niske inteligencije promovisali su u heroje ulice, žestoke momke sa imenima i prezimenima u javnosti. Interesi tih ubica sa ulice, narkodilera službi i politike, umreženi su oko istog cilja – materijalne koristi. Spremni na brutalne poteze, oni su predstavljali samo vidljivi pipak organizovanog kriminala, dok je glava tog mehanizma bila visoko gore, u samom vrhu države. Dok se javnost u epizodama zanimala obračunima gangova, a droge je bilo na pretek na svakom ćošku, odvijala se pljačka države nezamislivog karaktera i obima. Od pljačke stare devizne štednje, najmanji deo ukupne sume od oko 8,5 milijardi evra otišao je na kupovinu socijalnog mira, dok je najveća suma prebačena na privatne račune inostranih banaka. Taj novac do danas nije pronađen. Sudbinu tih para niko nije razotkrio. „Najveći deo uzeli su pojedinci ili grupe političke i privredne elite. Ogromna je sumnja da je taj novac prebačen u zemlju i uključen u privatizaciju. Tim parama nastavlja se dalja kriminalizacija društva i nakon promena“, navodi Milašinović. Ta vrsta organizovanog kriminala nezapamćena je na ovim prostorima. Ni u jednom istorijskom periodu nije se odigralo nešto slično. Niti u jednoj zemlji jugoistočne Evrope tranzicija nije izvršena uz nastavak tako sramnog čina pljačke, i tako nakaznu privatizaciju kroz koju je uvučen prljav novac organizovanog kriminala svih vrsta. Ona je izgledala tako da je aukcijama Agencije za privatizaciju prisustvovao u više navrata i Joca Amsterdam, narkobos, lično. Da li je on vrh lestvice organizovanog kriminala Srbije? Možda samo jednog njegovog dela. Ali gde su ključni bosovi? “Tražite tamo gde je najveći novac. Tražite ih na listi onih koji su za kratko vreme stekli enormna bogatstva tokom rata ali i kasnije. NJih nema mnogo, manje od pet. I mislim da su vam njihova imena poznata“, kaže Milašinović. Tih manje od petoro ljudi čine vrh ledenog brega kriminalizacije društva, započete devedesetih. Oni su, baš kao i narkobosovi, odrađivali delom posao za službu, državu, ali prevashodno za sebe, u vreme konfliktne situacije na teritoriji bivše Jugoslavije. To je vreme povratka kriminalaca iz emigracije. Kao pripadnici jedne, druge ili treće nacije, strogo su postali kontrolisani u zemljama gde su do tada funkcionisali prilično neprimetno, iako je posao nekih od njih bio prilično upadljivih rezultata – bili su plaćene ubice službe. Po povratku u zemlju, malo su ratovali, više krali. I dok se zemlja raspadala, kriminal je cvetao. Sada već otvoreno stavljeni pod ingerenciju službe tajne policije ili partija, na desetine znanih i neznanih kriminalaca ubačeno je u prljavu igru države. Ključni igrači - Arkan, Giška, Beli, tokom rata ili kasnije, stradali su. Instruisani prethodno u organizacione forme pod zastavom države, neki od njih, poput Željka Ražnatovića Arkana, pretvoreni su u medijske zvezde. Vođa „Tigrova“ ležerno je zabavljao posle svojih ratnih pohoda naciju pričama o begu iz zatvora, nikada ne objasnivši šta ga je dovelo do takve situacije, i da li je njegov beg iz tih zatvora organizovala služba, ili su te operacije bile u dogovoru i saradnji više službi. U konceptu totalne marginalizacije profesije, službe i policija potpuno su kriminalizovane. NJihovi čelni ljudi, poput Radovana Stojičića Badže, bili su zapravo šefovi organizovanog šverca. U taj posao sa cigaretama uključeni su, prema optužnici, i Marko Milošević, Mirjana Marković, sin i supruga predsednika SRJ Slobodana Miloševića, ali i neki ljudi sa liste najbogataša. Do danas, oni koji su preživeli nisu procesuirani. Deca poznatih: Iz tatine vile na poternicu Pljačkajući sa bandom sef u očevoj firmi, grabeći plen od sedam miliona maraka, sin  biznismena Vladimira Kovačevića Trefa ubio je čuvara te firme. Nakon kazne od deset godina zbog ubistva, Kovačević je poginuo u saobraćajnoj nesreći 2006. Marko Milošević ne deli zatvorsko iskustvo svog nekadašnjeg prijatelja Trefa, ali je sin pokojnog predsednika SRJ Slobodana Miloševića godinama na poternici zbog sumnje za umešanost u razna krivična dela i šverc cigareta. Borac za presto srpskog podzemlja Luka Bojović, sin direktora beogradskog zoo-vrta Vuka Bojovića, osumnjičen je za organizovanje nekoliko likvidacija. Otac i sin godinama nisu bliski i Vuk odbija da komentariše zlodela svog naslednika. Zatvorske dane iskusio je i sin košarkaša Zorana - Moke Slavnića, Zvezdan. Osuđen zbog ubistva, po izlasku iz zatvora ponovo je hapšen, ovog puta za dilovanje droge. Darko Lilić, sin bivšeg predsednika SRJ Zorana Lilića, hapšen je više puta, između ostalog, sudi mu se zbog sumnje da je prinuđivao dužnike svoje majke da joj vrate 100.000 evra. Vojislav - Vojkan Stojičić, sin ubijenog načelnika Resora javne bezbednosti i zamenika ministra policije Radovana Stojičića Badže, u pritvoru je zbog sumnje da je učestvovao u 23 pljačke vila svojih prijatelja, u potrazi za plenom koji će mu obezbediti dalje snabdevanje narkoticima. Rašid Sakić, sin pevača narodne muzike, u zatvoru čeka odluku Apelacionog suda povodom ubistva. Miljko Živojinović, sin poznatog glumca Velimira - Bate Živojinovića, u bekstvu je već četiri godine, a sumnjiči se za zloupotrebe u građevinskom preduzeću „Rad“, koje je počinio, prema navodima optužnice, kao stečajni upravnik. Glavni pipci hobotnice Srbija nema glavnog bosa podzemlja. Ali, funkcionišući izvan poznatih gangova sa širokom mrežom saradnika iz sfere kriminala, biznisa i privrede, Luka Bojović i Darko Šarić dva su najopasnija kriminalca srpskog podzemlja. I, obojica su još na slobodi. Uprkos brojnim optužbama i dugotrajnom traganju srpske i evropske policije, poslovi ova dva dona srpskog podzemlja i dalje su toliko razgranati da su predmet istrage dve radne grupe MUP-a Srbije. One rade na razbijanjju strukture organizacija i praćenju traga toka novca. Potpis Šarićevog „rada“ neuobičajen je za lokalne prilike. Delujući iz senke o njemu se vrlo malo znalo sve dok nije optužen za organizovanje šverca 2,8 tona kokaina. NJegove veze sa kriminalcima  regiona, Evrope i Južne Amerike, međutim, široko su razgranate. A njegovi saradnici u zemlji često su presvučeni u biznismene ili japije poput Zorana Ćopića, protekle sedmice uhapšenog u Republici Srpskoj, ili direktora firmi kao što su Drago Nižol iz „Aviorenta” i LJubo Mrđen iz „Agrokop eksport-importa”. Nakon višemesečne finansijske istrage transakcije novca za koji se sumnja da potiče od prodaje narkotika, policija je blokirala imovinu šećerane u Bijeljini i preduzeća „Agrokop” i „Avirent” u Banjaluci zbog sumnje da je preko njih za Šarića oprano 7,5 miliona evra. Vrednost blokirane imovine procenjena je na 15 miliona evra. Ćopić, jedan od Šarićevih posrednika u brojnim poslovima pranja novca i prebacivanju u legalne tokove pre svega kupovinom nekretnina širom Srbije, nalazio se u upravnim odborima više od 150 Šarićevih preduzeća. NJih dvojica, uz asistenciju preostalih saradnika Nebojše Jestrovića, Andrije Krlovića i Marinka Vučetića, terete se da su kupovinom firme „Mitrosrem” „oprali” nekoliko miliona evra stečenih trgovinom narkoticima. Šarićevoj devetočlanoj grupi počelo je suđenje u februaru u Specijalnom sudu zbog pranja više od 20 miliona evra. U Šarićevu mrežu uključen je i Boban Stojiljković iz Vranja, držeći na vezi mafijaše u Makedoniji, Bugarskoj, Grčkoj i na Kosovu. U Beogradu je uhapšen i Marko Dabović, zbog sumnje da je sa Šarićem i Stojiljkovićem organizovao nabavku 900 kilograma kokaina, što je bio samo deo ukupne Šarićeve narko-pošiljke od 2.174 kilograma,  zaplenjene u Urugvaju, sredinom oktobra 2009. godine. Iako su poslovi Stojiljkovića i Dabovića na udaru finansijske istrage zbog sumnje da je novac od droge uložen u privatizaciju. Ova poslednja dvojica vlasnici su dve benzinske pumpe, fabrike hleba, mleka i sira, preduzeća za asfaltiranje puteva, fabrike cigle i crepa u Karadniku, nekadašnje RK “Koštana”. Ono što je ostalo nedorečeno u optužnici, jeste podrška koju je ova grupa imala u višim državnim instancama, policiji i pravosuđu. Nejasno je kako je bez pomoći iz tih sfera Šarić uspeo da umreži svoju imperiju i ustoliči se na presto kriminalnog podzemlja a da ga niko ne zaustavi. Delovao je gotovo nevidljivo, uz sigurnu zaleđinu. Pitanje je samo ko je taj neko čija je to uloga bila. Iako su vremena zlatnih kajli i promocije kriminalaca smrtno bolesnih umova iza nas, to ne znači da kriminal u Srbiji i dalje nije veoma razvijen. Nedodirnut u akciji „Sablja“, preživeo je jedan od malobrojnih klanova, novobeogradski, poznat po izuzetnoj brutalnosti. NJim upravlja Dejan Stojanović Keka, koji kako se sumnja takođe trguje narkoticima iz Južne Amerike uz pomoć svog klana koji funkcioniše gotovo hermetički zatvoreno. Radna lista ubistava osnovni je preduslov za članstvo u ovom gangu koji je preživeo dugogodišnji ulični rat protiv grupe pokojnog Stevana Jezdimirovića, za primat na teritoriji Novog Beograda, uz više mrtvih i ranjenih na obe strane. Kekinoj grupi stavlja se na teret sve – od ubistava preko silovanja, razbojništva, iznude, ucene, do krijumčarenja narkoticima. Novac od prodaje narkotika ova grupa pokušava, poput ostalih, da opere ulaganjem u legalne poslove u građevinarstvu, lance kladionica i – transfer fudbalera. Postoji sumnja da je Stojanović finansijer nereda u Đenovi. Novac je, prema izveštaju tužilaštva za organizovani kriminal, slao preko jednog od vođa navijača Crvene zvezde, povezanog sa institucijama kluba, uličnim distributerom droge u elitnim delovima Beograda. Povezanost Stojanovića sa sportskim klubovima i učešće u ilegalnim transferima još se istražuje, dok se otvoreno govori o pretnjama koje je upućivao reprezentativcu Srbije Vladimiru Stojkoviću nakon njegovog prelaska iz lisabonskog Sportinga u Partizan. Etiketiran kao menadžer iz senke i drugih fudbalera, Stojanović je, prema operativnim podacima srpskih istražnih organa, 2007. godine pobegao iz Srbije kod saradnika u Crnu Goru, a zatim se prebacio u Brazil, odakle rukovodi poslovima u zemlji. Pretpostavlja se da boravi u Južnoj Americi, iako ima onih koji spremno tvrde da ga povremeno viđaju u Beogradu. Dok se za Kekom još traga, jedan podzemni moćnik upravlja armijom vojnika mafije iz ćelije Okružnog zatvora održavajući čvrsto vezu sa bugarskom mafijom na poslovima trgovine narkoticima. Poslovanje Joce Amsterdama, podrazumeva tradicionalne metode iz istorije kriminala srpske i evropskih prestonica, ali i daleko sofisticiraniju organizaciju, upotrebu najnovije tehnologije i sve domene modernog poslovanja. On objedinjuje na hiljade potkupljenih ljudi, uključenih u mrežu imperijalne piramide. Bio je sitni prestupnik, razvijajući se do plaćenog ubice službe. Rad na neutralisanju konkurencije na tržištu teških droga progurao ga je do pozicije značajnog igrača zapadnoevropskog tržišta heroina i kokaina. Lično je, prema saznanju tužilaštva, pregovarao sa kartelima iz Južne Amerike, ugrađujući se u svaku veću pošiljku. „Pao“ je zbog optužbi za ubistvo Ive Pukanića, vlasnika hrvatskog nedeljnika „Nacional“. Pored narkotika, šverc cigareta značajan je izvor prihoda srpskog podzemlja. Grupa Antuna Stanaja dokaz je za to. Uhapšen septembra 2007. godine na aerodromu „Nikola Tesla“ pod optužbom da je od 2004. godine švercom duvana oštetio državu za 65 miliona evra. Stanajeva grupa, prema optužnici, uvozila je cigarete u Crnu Goru, lažno prikazujući prodaju u toj zemlji, a onda ih prodavala u Srbiji i zemljama Evrope. Cigarete su, prema navodima optužnice, uvezene preko Stanajeve firme „Rokšped“, višegodišnjeg ekskluzivnog uvoznika cigareta za Crnu Goru. Stanaj i Šarić blisko su sarađivali. Prema nekim navodima, Šarić je preuzeo Stanajeve poslove posle njegovog hapšenja, ali i imovinu, kako bi sprečio njeno oduzimanje. Ponuda Stanaja za jemstvo od 400.000 evra prihvaćena je i on je pušten iz pritvora. U pritvoru se, nakratko, našao i jedan od najopasnijih kriminalaca srpskog podzemlja  - Luka Bojović. Poznat kao jatak zemunskog klana, hapšen je 2007. godine, ali ga je sud oslobodio krivice. Neadekvatna kazna samo ga je osnažila. Sa mnogobrojnim razgranatim vezama u evropskom podzemlju, ovaj profesionalni ubica skrivao se u Španiji, od kako je Srbija raspisala poternicu za njim zbog sumnje da je organizovao tri ubistva. Članovi njegove grupe su, prema pojedinim procenama, desetak surovih ubica profesionalaca, malo poznatih javnosti. Da je Bojović bio i u vezi sa odbeglim „zemuncima“ Simovićem i Sretkom Kalinićem, sami su to priznali u neformalnim ali i zvaničnim svedočenjima. Kalinić je hrvatskoj policiji otkrio da je Bojović navodno na razne načine učestvovao u režiji i sprovođenju 11 nerazjašnjenih ubistava u regionu poslednjih godina i da su među njima važni svedoci političkih ubistava, od Ivana Delića, svedoka ubistva ministra vojske SRJ Pavla Bulatovića, preko Zorana Vukojevića, do Kuje Kriještorca, svedoka u procesu za ubistvo Đinđića.  Preostali su saradnici Jocića i Andrije Draškovića. Bojović je, kao bivši pripadnik Srpske dobrovoljačke garde regrutovan u kriminalni milje ekipe Željka Ražnatovića Arkana. Zbog trgovine drogom, prostitucije, otmica, holandska policija raspisala je međunarodnu poternicu za njim. Sumnja se da je organizovao jednu likvidaciju 2006. godine, za Vilijema Vim Holedera, holandskog mafijaša svetske reputacije, poznatog po otmici multimilionera Fredija Hajnekena 1983. godine. Bojović „saradnike“ angažuje ad hok, po potrebi i samo na određenim zadacima. Krije se, prema navodima policije, u Južnoj Americi odakle pokušava da preuzme tron srpskog podzemlja. Bez naglih pokreta, batice! Prvo zvučno kafansko ubistvo u novijoj srpskoj istoriji, svakako, jeste ono kada je Karađorđe, svojeručno, ubio Miloševog brata u nekoj kafani u – Bukureštu!? Navodno je ovaj Karađorđu psovao „majku arnautsku“, i, Crni Đorđe, šta će, potegne kuburu i upljeska pripadnika obrenovićevskog svinjarskog klana. Treba li reći da je u pozadini ovog kafanskog ubistva bila borba za rumunsko tržište svinja. Taj „svinjski“ rat završio se, tek, dvadesetih godina prošlog veka kada su karađorđevićevci pobili 178 članova obrenovićevskog klana i to, uglavnom, po – kafanama. Uostalom, Apis je sa „crnorukcima“, pravo iz kafane i otišao da završi sa Dragom Mašin i njenim Sašom. Kada je, pak, drug Tito došao na vlast, kafanska ubistva skroz su utihnula. Doduše, Udba je ubijala po kafanama u dijaspori. Najviše na početku i pri samom kraju države Jugoslavije. Ono što je Apis odrađivao za kralja Aleksandra Oslobodioca, to je LJuba Zemunac sa ekipom „patriota“ opošljavao po emigrantskim kafanama za Staneta Dolanca, moćnijeg i od samog Broza. Elem, kafane su zgodna mesta za ubistva zato što se žrtva, ma kako oprezna, za kafanskim stolom, ipak, opusti. Pogotovo u kafani koju smatra „svojom“. Za to je tipičan primer Pavle Bulatović, bivši savezni ministar odbrane koji je upucan u „rođenoj“ kafani FK „Rada“. Istu kafansku grešku pravi i Radovan Stojičić Badža (11. april 1997), drugi policajac Srbije. On je bio toliko siguran da mu se u kafani „Mamma mia“ ne može ništa neprijatno desiti da je, u sudbonosnom času, sedeo za prvim stolom do vrata i to okrenut leđima. To je nedopustivo kafansko ponašanje, čak, ako u životu ni mrava niste zgazili. Dok sam u toj Badžinoj kafani, iz tri puta, pravio intervju sa Radmilom Bogdanovićem, eksministrom Miloševićeve policije, sva tri puta sedeli smo u separeu kafane „Mamma mia“. U tom separeu se ministar Bogdanović i čudio kako je Arkan, inače, „njegovo dete“, mogao, tek tako da sedi ispred recepcije „Interkontinentala“, praktično, „nepokrivenih“ leđa. Andrija Drašković je, recimo, u svojoj kafani „Knez“ bio, možda, i preoprezan, pa je upucao Zvonka Plećića koji je, navodno, trebalo da upuca njega. Oprezan treba biti i u hotelskoj sobi, bez najave, ni prijatelju nije preporučljivo vrata otvarati. Knele je, recimo, ubijen u hotelskoj sobi i to „Hajata“, lično ubici otključavajući vrata. Jusa (Jusuf Bulić) ubijen je u svom lokalu u danu svadbe njegovog sina. Čuo sam, sticajem okolnosti, taj rafal iz bezbedne daljine. A Žorža Stankovića, mog školskog druga, ubili su dok je jeo burek u pekari kod novobeogradskog „Merkatora“. Ne samo na beogradskim ulicama, već i u kafanama i pekarama treba biti oprezan kao divlji vepar. Jer, samo oprezni u ovoj zemlji opstaju, ma čime se bavili... U kafanska ubistva računaju se i ona koja se dese ispred –kafane. Jer, žrtva je još pod dejstvom opuštenog kafanskog štimunga, a ulična sačekuša to, po pravilu, surovo kažnjava. Tako je stradao Rade Ćaldović Ćenta (14. februar 1997) i to ispred Kluba književnika u Francuskoj ulici, to jest, u strogom centru Beograda. Tako su ubili i Dugog (Branislav Lainović), 21. marta 2000. godine, ispred hotela „Srbija“. Zazvonio mu je mobilni i dok je Dugi sa nekim razgovarao, „pucač“ ga je u potiljak upucao... U one koji su imali sačekušu pred kafanom spada i Dragiša Binić, nekad „Zvezdino“ brzonogo krilo, a zatim jedan od funkcionera FK “Obilić“. Na njega je na parkingu ispred kafane FK “Obilić“ pripucao neko iz žive ograde. Dragiša se bacio na asfalt, odgovorio pucnjavom, pogodio „pucača“ u bekstvu, a onda ga stigao i oborio na zemlju i mobilnim pozvao i sačekao policiju. Ali, za sve to morate da imate srce, oštro oko i dobru, gotovo sprintersku kondiciju, a sve to Dragiša ima, i, eno ga, živ je i zdrav, hvala bogu. Najzad, u srpskoj kafani možete stradati sve i da ste posve nevini, od rikošeta. Jer, šta da je lepa Biba, za kojom je uzdisalo pola Beograda, zapucala na svog muža LJubu Dapčevića usred „Madere“ dok mažete tatar biftek na tost? Zato, i iz ličnog iskustva, preporučujem momentalno zaleganje na pod. A hrabri budite nekom drugom prilikom.