Drska posvećenost životu

Ana Kalaba Zgrada je živa – bio je naslov prve kompilacije - inicijative „Manekeni Bigza“ koja je obznanila da se u mračnoj zgradi nekadašnjeg Beogradskog izdavačkog zavoda, koja liči na scenografiju za horor film, uselio dobri duh neprilagođenih i probudio je. Na naslovnici crtež zgrade pod vedrim plavim nebom i sa šarenim muzičarima koji vise sa spratova. S unutrašnje strane – objašnjenje da je reč o grupi slobodnih umetnika, „nemalograđana“, koji utočište za društveni i umetnički aktivizam nalaze baš na ovom mestu. „...Ponekad remetivši komšije, ponekad provodeći dane i noći u svojim prostorijama, u pokušaju da nadigraju slučaj i iscede iz sebe neki gram poetike življenja... „Zgrada je živa! Mi postojimo! Mi hrabro ljubimo ružnu žabu rokenrola, a vi ako nam se već ne možete pridružiti, pobedite nas!“ Takvu koncentraciju energije teško da nagoveštava surova, siva spoljašnjost zgrade Bigza i onaj ko ne zna tačno na koja vrata treba da upadne (tamo inače nema svrhe kucati dok su probe u toku, a to je... uglavnom uvek) lako će se izgubiti u mračnim lavirintima. Ne vredi pitati za putokaz ni čuvara na ulazu, pošto verovatno ni on ne zna koga sve „čuva“. No, u ovoj priči svakako su glavne destinacije poslednji spratovi. Liftovi obično ne rade, a i kad rade, nikad ne možete biti sigurni da nećete dobar deo večeri provesti zaglavljeni bezuspešno pokušavajući da vas neko čuje. Ako krenete stepenicama, pa još po mraku, utisak je kao da ste zagazili u kadrove nekog apokaliptičnog filma. Nekad i zaista uđete – često već na prvom-drugom spratu naletite na ekipe s kamerama, pošto je zgrada Bigza prilično inspirativna za snimanje mračne strane života. Iako se čini da te kamere iz nepoznatih razloga nikad nisu uspele iz pravog ugla da uhvate pravo lice ove zgrade, koje prepoznajete već s prvim grafitima i porukama ispisanim po zidovima. Sedmi sprat je mozaik muzičkih studija i prostora za probe, kako za alternativce, tako i za afirmisane muzičare. Na istom potezu kroz dugačak hodnik kojim su povezani možete čuti, recimo, Partibrejkerse koji uvežbavaju novu stvar dok ih već na sledećem koraku „preklapa“ zvuk nekog mladog tribjut benda koji bezuspešno pokušava da „skine“ Mejdene; popularnog Marka Nastića koji se sprema za nastup i, paralelno, sjajan džem sešn drugara iz potpuno različitih muzičkih priča... Sprat niže, takođe prateći niz muzičkih prostorija, ulazite u „Cirkusferu“, u kojoj vas dočekuju akrobate, žongleri, plesačice na svili, artisti na štulama, klovnovi – čak i ako niste ispratili njihov „otpadnički kabare“ ili neku drugu predstavu, sve ste ih zapamtili kao glavne atrakcije velikih zabavnih manifestacija - u Bigzu vežbaju, osmišljavaju svoje performanse, i, kako ističu, „neguju solidarni individualizam, i drsku posvećenost poslu”. Usput, naletećete na još mnogo ateljea i radionica, možete sresti umetnike kao što su Uroš Đurić, Milica Tomić, Ana Zarubica, sestre Bogavac… Tu su i mnogi drugi slikari, vajari, fotografi, aktivisti, plesači, dizajneri… Da, umesto podzemlja, čitav beogradski andergraund uselio se u „Palatu sa najlepšim pogledom u skoro najstrožem centru grada“. Bar prostora ima za sve. „Stanari“ Bigza insistiraju na statusu „neformalnog kulturnog centra“ ili trajne „umetničke kolonije“ u kojoj se okupljaju umetnici najrazličitijih profila. Ipak, to je odavno preraslo u nešto više. „Ovde se jako teško može razdvojiti posao od druženja i žurki, u zgradi je uvek inspirativno, kao da ulazimo u neki paralelni svet. Kad se završi radni dan, bendovi odrade probe, umetnici privedu kraju svoje projekte, završe se treninzi, a fotografima zađe sunce, ljudi se okupe i tad se možda najbolje pokaže pravo lice života u ovoj zgradi, to mogu da osete čak i oni koji se slučajno nađu tu. To je ta magija Bigza“, kaže Ivan Petrović, koji već godinama drži studio na sedmom spratu, radi kao producent i tonac, idejni je tvorac „Manekena Bigza“, a svira u bendovima Volvox, The Branka, Vox Populi... Magija Bigza, o kojoj govori, oseća se i u kolektivnom sunčanju na prostranoj terasi zgrade, gde ekipa uz kafu razmenjuje utiske od prethodne večeri, ili na nekoj od jutarnjih proba, koja privuče ceo „komšiluk” iz zgrade, još sanjiv i umoran, budući da je u Bigzu proveo noć. Magija se oseća u svim spontanim žurkama, maskenbalima, svirkama, pijankama, sedeljkama održanim u ovoj zgradi, na kojima su osmišljeni neki novi projekti ili pokrenute nove saradnje. Oseća se čak i izvan zgrade, kada se na nastupu nekog od „Manekena Bigza“ pojave i svi ostali, tek da bi pružili podršku, a zatim svi zajedno nastavili „kući”. Pored pojedinačnih svirki, „bigzaši“ istupaju i zajedničkim akcijama. Napravili su „Festivalito, najmanji putujući festival na svetu“, organizovali redovne izlete „Bigza na Povetarcu“, a povremeno stigne i najava o nekom novom festivalskom okupljanju ove ekipe. Takav je, na primer, bio mini-festival „Oteto prokleto“, kreiran silom prilika - bendu Figlio di Puttana obijen je prostor i ukradeni su instrumenti, pa je društvo odmah priskočilo u pomoć i „na brzaka“ organizovalo zajednički humanitarni koncert, kako bi se skupio novac za nadoknađivanje štete. I dok se na različitim nivoima priča o nezavisnoj sceni, teoretiše se o pravcima u kojima bi je trebalo usmeravati, planiraju se projekti i budžeti – Bigz nekako sve vreme „vozi“ sam u pravom smeru. A to nije baš lako, čak ni uz sveprisutan entuzijazam više od 500 njegovih „aktivnih činilaca“ „navučenih” na specifičnu atmosferu koja prožima zgradu Bigza. „Bigz je kao jedan veliki skvot. Ali plaćeni skvot. Zgrada prokišnjava, uslovi su grozni, a pri tom iznajmljivanje prostora uopšte nije jeftino. Pozitivno je jedino što je na dobrom mestu i što možeš da sviraš kad god želiš, a da ti niko ne pravi neke probleme. Ipak, svi ostajemo tu, kao odbrana od sveopšteg kiča. Odbrana, i krećemo u napad“, priča Ivan Jakovljević, frontmen sastava DŽDŽ i jedan od nosilaca UG „Manekeni Bigza“, koje odnedavno ima i svoju onlajn „Neetiketu“ na kojoj objavljuje debitantske projekte mladih bendova. Plan je, kaže Jakovljević, da se to što više širi, umrežava i prezentuje, da se uključe i izdanja poezije, vizuelni projekti, što više zajedničkih nastupa, pa, zašto da ne, i modna revija nekih zanimljivih likova iz Bigza. „Ovde sve nekako funkcioniše po principu štapa i kanapa, a sve je više ljudi u zgradi. Mislim da će uskoro biti potrebna borba da se ta priča održi, pošto se još ne zna šta će se dešavati“, objašnjava Petrović. Ipak, ima i onih koji veruju u to da je zgrada malo ukleta, da postoji nekakav „fantom iz Bigza“ koji pazi na njegove štićenike, jer je nakon niza spekulacija o iseljavanju, zasad sve ostalo tek na ideji da se od nje napravi fensi hotel ili nešto slično. Na kraju, lepo piše na jednom od zidova: „Sve prolazi, samo Bigz ostaje“. I u ovom kontekstu ta poruka sasvim gubi patetičan ton. Spomenik kulture Zgradu Bigza je kao Palatu Štamparije (Zgrada Državne štamparije) projektovao arhitekta Dragiša Brašovan, koji je pošto mu je 1934. poverena izgradnja, otišao na studijsko putovanje u Nemačku, gde je obilazio mnoge štamparije kako bi se pripremio. Beogradu je tako podario prvu građevinu sa primenjenim armiranobetonskim skeletnim sistemom konstrukcije, kao i prvu sa strukturalnom organizacijom prostora (na više od 20.000 kvadrata). Cilj mu je bio da zgrada menja namenu saglasno s vremenom u kome traje, da mu se prilagođava i da ga prevazilazi. Svakako je uspeo u tome. Uprkos današnjoj zapuštenosti i nemaru njenih vlasnika, ova zgrada još je jedan od najznačajnijih spomenika moderne arhitekture u Srbiji. U međuvremenu, Državnu štampariju zamenio je Beogradski izdavački grafički zavod (BIGZ), koji je u doba „zlatnog socijalizma” zapošljava skoro 3.000 ljudi. Kad su veliki grafički poslovi „popucali“, u prostore zgrade uselile su se i kancelarije trgovaca i agencija, magacini, limarske i bravarske radionice, da bi zatim zgradom „zavladali“ umetnici različitih profila. Bigz je prodat 2007. na aukciji Agencije za privatizaciju za 310 miliona dinara, oko čega se tad podigla prašina kako zbog neočekivano povoljne cene koja je postignuta iako je bilo više zainteresovanih strana, tako i zbog misterije koja prati kupca, biznismena Petra Matića. Kompanija MPC, kao novi vlasnik, u više navrata je najavljivala da planira da uloži milione evra u rekonstrukciju postojećeg objekta u novi hotel i biznis centar, a usput se potezala i priča o velikom iseljavanju umetnika koji tamo iznajmljuju prostore. U svakom slučaju, stvar je još neizvesna.