Boks je kao život

To ti je kao život: nekad udariš, a nekad moraš da se izmakneš. Tako govori Milovoje Bašić Baka. Ili kaže da je život kao boks, da nekad moraš da udariš, a nekad...? Kod njega je to, kod Bake, rođenog 1957. godine, isto. I boks i život. Osmostruki prvak države, jugoslovenski reprezentativac, višestruki individualni prvak države, pobednik na međunarodnim turnirima i balkanskim kupovima - sve u ono vreme kad su u ringu bili sami majstori, i kada je SFRJ bila zvanično četvrta zemlja sveta u amaterskom boksu. Sada trener Radničkog iz Beograda. Poslednjeg dana aprila na prvenstvu Srbije u Loznici bokseri ovog kluba sa Crvenog krsta imali su najbolje rezultate - osvojili su četiri zlatne medalje u svim kategorijama. Na prvenstvu nije biran najbolji pojedinac senior, već su proglašavane ekipe sa najboljim učinkom svojih takmičara. Učestvovali su bokseri iz 51 kluba Srbije, a finalne borbe, pišu novine, pratilo je oko 500 ljubitelja boksa. Između dva svetska rata i deceniju-dve kasnije boks je u svetu svakako bio individualni sport broj jedan, a šampioni su bili popularni koliko i holivudske zvezde. Hitler se onoliko trudio da njegov štićenik Maks Šmeling pobedi DŽoa Luisa jer je njihov meč predstavljao planetarnu atrakciju, Marsel Serdan je bio velika ljubav Edit Pjaf, o Rokiju Marćanu pisane su knjige, Hemingvej se slikao sa rukavicama... a mi u Srbiji, što smo vazda sa zakašnjenjem menjali ljubavi, sedamdesetih godina ustajali smo u ranu zoru da gledamo okršaj Alija i Frejzera. Ni sami nismo oskudevali u šampionima ove veštine koju su uvek nazivali „plemenitom“: Kahriman, Vujin, Veselinović, Parlov, DŽakula, Belić, Beneš, Puzović, Perunović, Konovalov… bili su osvajači prestižne “Zlatne rukavice”. Pa još Rusevski, Redžepovski, braća Kačar, Šaćirović, Salihu... Popularnost ovog sporta odražava se i u umetnosti: godine 1957. Vladimir Pogačić je snimio omnibus “Subotom uveče”, a junak jedne priče je strastveni ljubitelj boksa u sjajnom tumačenju Milana Srdoča. Deceniju kasnije hit u Srbiji je film Branka Ćelovića “Bokseri idu u raj” sa Mijom Aleksićem, LJubišom Samardžićem, Pavlom Vuisićem, Ružicom Sokić i Marijom Baksom. Godinu dana kasnije, biće zabranjena predstava po tek objavljenoj knjizi Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve”, koja je naše kolektivno sećanje obogatila likom boksera LJube Vrapčeta. Kako je propao boks u Jugoslaviji? Ima teoretičara koji će reći da je nestao zajedno sa socijalizmom, jer ovaj sport po samoj svojoj prirodi sport je siromašnih. Uspeh se plaća batinama i pretrpljenim bolom, a time kupuju oni koji nemaju baš nijednu drugu valutu. Talentovani mladić, onaj sa brzinom, boljom koordinacijom pokreta i refleksima, kaže Milivoje Bašić, samo će brže savladati neke elemente tehnike, ali to ne znači da će postizati bolje rezultate. U osnovi uspeha u boksu je upornost neophodna da se u napornim treninzima istraje do kraja. Ako si visok, treniraš košarku. Ako imaš para, kupiš reket i platiš članarinu u teniskom klubu. Ako nemaš ništa - uložiš svoje telo, rebra i bubrege. Sadašnji bokseri potiču iz najnižih socijalnih slojeva, a među mladim Romima boks je sport broj jedan. Dođu i oni imućniji, ali odustanu posle nekoliko treninga. Oni imaju dovoljno i bez boksa. Posle meča, bokser trči pred ogledalo. Da vidi šta mu je ostalo od lica. Jednom se glavom sudario sa suparnikom. “Kao da mi je odneo deo glave, taj se bol drugačije ne može opisati”. To kaže Baka. U ogledalu nije prepoznao izobličenu crnu masu... A LJuba Vrapče kaže da je posle nokauta bio odvojen od stvarnosti „kao zamotan u jastuke”. Baka nikad nije bio nokautiran. Filozofija boksa je da udariš a da ne budeš udaren. To kaže on. A ovo LJuba Vrapče: „Boks ti je takav: može te naučiti dobrim stvarima - da osetiš da se ne umire od svakog udarca i učiniti te gotovo neustrašivim ili čak i mudrim, da više ne primaš sve tako kako izgleda - a može te i za ceo život preplašiti ili ti i dušu zatrovati, tako da počneš da uživaš u tome što u čoveka možeš da udaraš kao u džak (...) Pri tom, svi smo mi bili u Radničkom.” Istorija Radničkog počela je 20. aprila 1920. godine, kada su ga osnovali mladi radnici, članovi Nezavisnog sindikata, na inicijativu Poslaničkog kluba KPJ. Prvo je nastao fudbalski klub BRSK - „Beogradski radnički sportski klub”, a narednih godina ovo sportsko društvo se širilo pa su ubrzo formirane i ekipe u rvanju, boksu, šahu, stonom tenisu, biciklizmu, atletici... Između dva rata društvo je okupljalo radničku omladinu svih struka i levo opredeljene srednjoškolce i studente. U toku Drugog svetskog rata poginulo je 118 članova kluba, 17 ih je proglašeno narodnim herojima, a jedanaestorica su se borila u španskom građanskom ratu. Društvo je aktivnost obnovilo dve nedelje po oslobođenju od Nemaca, 5. novembra 1944. godine, a 1975. Tito ga je odlikovao Ordenom zasluga za narod sa srebrnim vencem. Tradicija i ugled nisu u Srbiji na ceni: klub koji traje gotovo čitav vek danas tek pretrajava. Ring je na bezbroj mesta krpljen selotejpom i nekakvim zavojima, sa zidova se ljušti farba, a iz rasparane bokserske vreće ispadaju krpe. Kroz platno što prekriva pod ringa vire daske. Mladi Nikola Jovanović, kojeg je boks odvojio od grupe huligana-navijača, mogao bi da osvoji medalje na Olimpijadi i svetskom prvenstvu, kaže Baka. Ali klub nema da mu da para ni za pojačanu ishranu, a o pripremama da i ne govorimo. S druge starne, silne pare odlaze na razne „opene” i feminizarane tenisere u uštirkanim šortsevima. To kažem ja. Ni u jednom poslu, ni sportu... ni u jednoj branši, ne otkriva se karakter čoveka tako jasno kao u boksu. Dobar bokser je onaj koji ume da nastavi borbu i kad primi udarce. Koji ne ustukne u strahu. Marko Miljanov - a Bašić je njegov sunarodnik, iz Berana - to naziva junaštvom. A čojstvo je u boksu kad čuvaš protivnika od sebe. Baka je od svog sina, koji sada ima 20 godina, hteo da napravi šampiona. Istinskog, a ne polutana, kaže. Da bude šampion i u ringu, i u kafani, i u bioskopu. Sin je izabrao glumu, i Baka se složio, ali uz uslov da nastavi sa treninzima jer „boks ga izgrađuje kao čoveka”. Oplemenjuje ga kad sparinguje sa duplo slabijim od sebe, i mora da ga čuva. On, Baka, tukao se i na ulici. Retko. Mladost-ludost... Ali nastoji da sve reši dijalogom. Mnogo je lepo kad možeš nekog da prebiješ, a nećeš. Tako objašnjava čojstvo. Boks mu je doneo širok krug prijatelja. Doktore nauka, glumce... delovi „Bureta baruta” snimani su u sali Radničkog, a on je bio savetnik u scenama boksa... obične ljude iz susedstva, i kriminalce. Ali je uvek znao gde je granica. Svako je znao svoje. Bokser mora da je hrabar, uporan, i to prenosi mladićima koje trenira, nazivajući ih sinovima. NJega je u Beranama, u klubu Ivangrad, učio Baćo Milović. On mu je formirao „prednju ruku”. To je, kaže, ona ruka koju bokser drži više pruženu, kojom muči protivnika, lomi ga, atakuje na njega sa ciljem da mu poremeti psihu. „Prednja ruka” mu je bila adut dok se takmičio, do 1990. godine. A posle... U boksu čovek nikad nije samo trener mladim bokserima. I prijatelj im je, i roditelj. Kaže, na kraju: „Znaš, nemoj da pišeš kao da sam ja tu nešto sebe dizao... Piši za ove moje, država da im pomogne. Da klub posle sto godina ne propadne.” Baka ima omiljeni kafić. Tu je pre treninga, i posle. Čuo sam da sa vlasnikom kafića ne govori, i pitam zašto. „Ima prazne oči”, kaže. Samo to. Kad odemo, on ostane da udara u rasparanu vreću, i ti udarci potmulo odjekuju u praznoj sali sa čijih se zidova ljušti boja. Je li život kao boks, ili je boks kao život...