Potencijali domaćeg filma

Vlada Republike Srbije usvojila je Uredbu kojom Srbija čini najvažniji korak u nameri da postane vodeća zemlja regiona i jugoistočne Evrope u privlačenju međunarodnih filmskih i TV produkcija. Veoma jednostavan i precizan program povraćaja novca za ulaganja u filmsku i TV produkciju učiniće Srbiju još atraktivnijom nego što je već postala u poslednjih par godina. Ovaj novi program podsticaja pokazuje zrelost filmske industrije i sluh države da ovaj pozitivan trend pretvori u nacionalnu strategiju, i rezultat je saradnje nezavisne Srpske filmske asocijacije (koja okuplja domaću filmsku industriju) i Vlade Srbije. Srbija ima izuzetno raznovrsne lokacije sa kojima može da pruži dobru uslugu za ozbiljne i veće projekte (podsećamo na skorašnje Koriolan, Raven, Lock Out, Big Picture...), sposobne i stručne profesionalce koji govore engleski, kao i spremnu infrastrukturu koja uključuje i potpuno nove filmske studije nadomak centra grada. „PFI studija su najveća investicija u filmskoj industriji u Srbiji i čitavom regionu,“ kaže Barbara Sandić Štetić, izvršni direktor PFI studija. „Potencijali ovih studija daleko prevazilaze potrebe domaće kinematografije koja ih već uveliko koristi. Studiji su građeni sa namerom da se privuku strani projekti u našu zemlju, baš kao što to čine druge zemlje iz istočne Evrope“. Jedno od osnovnih pitanja koje se postavlja je pitanje zašto je za sprovođenje Uredbe zaduženo Ministarstvo poljoprivrede i trgovine. „Naša država je do sada pomagala razvoj filmske industrije isključivo kroz sufinansiranje filmova iz budžeta namenjenih kulturi. Ali filmska produkcija podstiče razvoj čitavog audio-vizuelnog sektora, koja obuhvata i produkciju TV sadržaja, reklama, muzičkih spotova... Ovaj sektor zapošljava ne samo filmske profesionalce, već i mnogo resursa iz sektora turizma, proizvodne i prehrambene industrije, transporta... Zato se novac uložen u film višestruko vraća kroz druge industrijske grane. Srpski audio-vizuelni sektor dostigao je svoj maksimum kroz dosadašnju podršku srpskih kulturnih institucija i umesto daljeg razvoja, počeo je da stagnira. Za dalji razvoj, neophodan mu je priliv stranih investicija. A privlačenje stranih investicija najlakše se postiže programom za povraćaj dela sredstava potrošenih na filmsku produkciju u Srbiji. Time država ne ulaže nova, nego samo vraća mali deo sredstava već potrošenih na teritoriji Srbije. I prirodno je da za ovu meru bude zaduženo Ministarstvo trgovine, a ne kulture, pošto je u pitanju podsticajna mera za privlačenje stranih finansijskih investicija u srpski audio-vizuelni privredni sektor“, kaže Miroslav Mogorović, direktor Centra za filmsku umetnost Art & Popcorn. Prepoznajući ekonomsku i promotivnu korist od dolazaka međunarodnih filmskih i TV produkcija, preko 25 zemalja u svetu i 42 američke države već godinama imaju sisteme podsticajnih mera. Jedna od prvih država koja je počela sa finansijskim olakšicama je Kanada, gde danas svaka provincija nudi svoje podsticaje koji iznose od 16 pa sve do čak 65 odsto. U SAD podsticajne mere iznose od 15 do 44 odsto, koliko nudi Aljaska (NJujork vraća 30-35 odsto, NJu Meksiko 20-25 odsto, Mičigen 30-42 odsto)... U Evropi, Nemačka nudi 15-20 odsto, Velika Britanija 20-25 odsto, Italija 30-40 odsto, Češka 20 odsto, a naš sused i budući najveći konkurent Mađarska daje podsticaje od 20 do 25 odsto. Srpska filmska asocijacija koja trenutno okuplja 70 članova, od svog osnivanja 2009. godine je kao jedan od prioriteta imala je uvođenje finansijskih olakšica za filmsku industriju. „Napravljeno je opsežno istraživanje programa filmskih podsticaja širom sveta koje je uključivalo konsultacije sa dve najveće finansijske institucije za filmsku industriju u svetu, kao i konsultantske usluge stručnjaka za filmski i TV finansijski menadžment“, objašnjava Ana Ilić, izvršni direktor Srpske filmske asocijacije. „Naša asocijacija inicijalne dogovore oko ovog programa imala je sa SIEPA-om koja nudi podsticajne mere za investicije u drugim privrednim granama. Razgovori su nastavljeni sa ministarstvima ekonomije, kulture, finansija pa i sa kabinetom premijera. Svi su bili složni u stavu da je ovakav program neophodan Srbiji. Najvažniji aspekt podsticaja jeste što, za razliku od podsticaja u drugim privrednim granama, država ne daje nikakva sredstva unapred. Sredstva od maksimum 15 odsto se isplaćuju tek nakon što se dokaže da je novac potrošen u Srbiji, kao i da su plaćeni svi porezi, takse, doprinosi i osiguranja. Svetski ekonomski stručnjaci kažu da od svakog uloženog dolara u filmsku i TV produkciju, u ekonomiji ostaje još 2,5 dolara. Nemerljiv je pozitivan efekat koji filmski projekti imaju na imidž jedne zemlje kao turističke i poslovne destinacije. Upravo zbog ovoga, filmski podsticaji su toliko popularni širom sveta.“ SFA će ovaj podsticajni program promovisati nastupima na Kanskom festivalu u maju i na svetskom Sajmu filmskih lokacija u Dizni studijima u Los Anđelesu u junu. Namera je da se program podsticaja u narednim godinama proširi i na produkciju TV reklama, produkciju vizuelnih efekata, kao i na projekte manjeg lokalnog budžeta (ispod dva miliona evra), kako bi u narednom periodu privukli još veći broj filmova i filmskih profesionalaca u Srbiju. Vladimir Kecmanović, pisac Anarhizam i činjenice Započevši serijal o stanju srpske književne scene, redakcija NIN-a je čitaoce obavestila kako rad na tom projektu nije bio nimalo lak. Sudeći po sadržaju prvog nastavka, posao je, zaista, bio težak. Nije, naime, nimalo lako doći do informacije kako se potpredsednik srpskog PEN-a Mihajlo Pantić, koji je „bio u svim mogućim žirijima“, intimno oseća kao „potpuno nesvrstan usamljen jahač“, a kako dojučerašnji državni savetnik za knjige i pisce i aktuelni „izdavač godine“ sa desetak objavljenih naslova Zoran Hamović, inače čovek permanentno „ugrožen“ sukobom sopstvenih interesa, nije upoznat sa postojanjem književnih klanova; kako su ljudi iz podlistka Beton, istovremeno dotirani i od države i od međunarodnih fondacija – skupina “mladih kritičara i pisaca koji oštro napadaju književnu scenu u Srbiji“– elem, gotovo pa anarhisti - a kako književna grupa Proza na putu „sledi nacionalističku struju u srpskoj književnosti“ koja je „sa vladajućom skupinom u primirju“, iako se članovi ove grupe, otkako je osnovana, što grupno, što pojedinačno, sa „gospodarima“ srpske kulture obračunavaju argumentovanije i žešće nego svi ovdašnji „anarhisti“ zajedno; kako se, „iako je mnoge stranke promenio trenutnom nezavisnošću može pohvaliti i Svetislav Basara“ („trenutnu“ nezavisnost je, pretpostavljam, dokazao nedavno, prvo branivši manifestaciju „Borina nedelja“ u Vranju od politikantskih napada, a zatim se pridruživši napadačima kao član njihovog interventnog tima), te kako je Vitalova nagrada, ispada, nagrada za životno delo, budući da se kao neprirodna ističe činjenica da ju je Slobodan Vladušić dobio za prvi objavljeni roman... No, ako je slavu za određen deo ovih senzacionalnih otkrića autorka prvog teksta u serijalu pošteno prepustila svojim sagovornicima Pantiću i Hamoviću, udarna mesta stavivši pod navodnike, pa se vlastitim intervencijama od njih delom i ogradivši ( istina, nije mi jasno kako je odolela da Hamovića upita kakve veze imaju zamerke na njegova lična nepočinstva, koja niti ko sa „Udbom“ povezuje, niti s „istom“ nužno imaju veze, sa prošlovekovnom opsednutošću tom bezbednosnom organizacijom kojom se ekssavetnik od rečenih napada brani) i ako se pristrasnost prema Basari može objasniti kolegijalnim razlozima, budući da prijatelj obe „Borine nedelje“ i autorka teksta pišu za iste novine, ostaje nejasno zašto nikakva distanca nije uspostavljena prema izjavama Saše Ćirića, „jednog od članova kulturno-propagandnog kompleta Beton i dodatka za kulturu dnevnog lista Danas“, ma šta bi ta dugačka i besmislena sintagma mogla da znači. Tako ispada da Ćiriću ne samo što je pošlo za rukom da bude prvi čovek u istoriji koji je „član“ kulturnog dodatka nekog lista nego mu je pripala i čast da bude koautor teksta u kom je apostrofiran kao „sagovornik“. A kada je već tako, onda je logično da među informacijama, poluinformacijama i insinuacijama plasiranim u tekstu, nigde nema notorne činjenice da je anarhista Ćirić u paralelnom životu „član“ kulturne redakcije državnog radija, da je Ćirićev kolega iz Betona Saša Ilić, pored toga što je, pretpostavljam, i sam „član“ jednog kulturnog dodatka, uz to još i „član“ Narodne biblioteke Srbije, ali ne član koji godinama čeka da „ista“ proradi kako bi na šalteru zatražio knjigu nego “član” koji, visoko pozicioniran u hijerarhiji te ustanove, umesto da ljudima izdaje knjige, zajedno sa upravnikom Sretenom Ugričićem, kolegom Ćirićem i veselom družinom „svesnih“ pojedinaca kojoj se „u novije vreme“ zna pridružiti i „nezavisni“ Basara, vrši prepade po opštinama sa ciljem otimanja vlasti nad organizacijom kulturnih manifestacija, određuje koje knjige mogu biti najčitanije, kada već u zgradi Narodne biblioteke ne mogu biti pročitane, i čini sijaset sličnih vragolija, e da bi se, nakon svega, „član“ Ćirić i „član“ Ilić, sledbenici upravnika sklonog da se protiv „identiteta kao takvog“ bori novcem poreskih obveznika koji su, u većini, izašli iz puberteta, pa sličnim idejama nisu skloni – po inostranstvu lažno predstavljali kao „disidenti“! Čak i kada bi sve ono što je na početku NIN-ovog serijala rečeno bilo tačno – kao što nije – bez činjenica koje sam naveo slika savremene srpske scene bila bi nepotpuna. Zato za predočeni „sagovornički“ trud, u koji je uključen i minuli rad „kolumniste dva jaka dnevna lista“, od redakcije NIN-a i autorke očekujem toplo ljudsko hvala.