Božanske nedoumice

Marko Lovrić Trunka stvarnosti koju niko nikada neće videti golim okom 25. i 26. aprila na internetu je bila popularnija od Rodžera Federera, Rafaela Nadala, Lea Mesija i Kristijana Ronalda. Statistika najpoznatijeg internet-pretraživača “Gugl” kaže da su ta dva dana podaci o Higsovom bozonu bili traženiji i od podataka o Benediktu Šesnaestom. Ne može se poreći da u tome ima pravde, jer je vrlo verovatno da ni pape ni vrhunskih sportista ne bi bilo bez tog misterioznog parčeta fizike, ali je planetarna popularnost nesumnjivo veliki podvig za česticu čije postojanje još nije potvrđeno. Pre desetak dana, na blogu predavača sa čuvenog američkog univerziteta „Kolumbija“ Pitera Vojta, i samog upletenog u mrežu nedoumica savremene fizike, nepoznati autor objavio je belešku grupe naučnika koji rade u CERN-u, Evropskoj organizaciji za nuklearno istraživanje, trenutno za fizičare najuzbudljivijem mestu na zemlji. Ekipa istraživača koja je deo CERN-ovog projekta po imenu ATLAS u tom je dokumentu zapisala da je možda dobila eksperimentalni dokaz da Higsov bozon postoji. Higsov bozon, alijas “Božja čestica”, poslednja je komponenta takozvanog Standardnog modela čestične fizike čije postojanje još nije potvrđeno eksperimentom. Kako je Standardni model najvažnija teorija fizike elementarnih čestica, to jest čestica koje se ne mogu podeliti na manje i stoga predstavljaju osnovnu građu svemira, jasno je zašto je dokument odmah postao svetska vest. Neki su fizičari belešku isprva smatrali prevarom, ali je ubrzo potvrđeno da se zaista radi o internom dokumentu koji je procurio iz CERN-a. Potvrda da je beleška autentična, međutim, ne znači i potvrdu da su tvrdnje iznete u njoj tačne. Fizičari širom sveta svojski se trude da javnosti objasne kako je prerano za trijumf jer su zanimljivi rezultati - ako ih uopšte ima – procurili neprovereni. Proceduru koju mora da prođe svaki nalaz CERN-ovih naučnika za “NIN” objašnjava profesor Fizičkog fakulteta Petar Adžić, predsednik srpske komisije za CERN i šef jedne od četiri grupe domaćih naučnika koje rade u ovoj organizaciji. “Na eksperimentu ATLAS radi 3.000 ljudi podeljenih u manje grupe koje rešavaju određene probleme. Kada se dogodi nešto zanimljivo, grupa o tome prvo međusobno diskutuje. Ako zaključe da su zaista otkrili nešto novo, njihovi nalazi idu na viši nivo kolaboracije koja se tim problemom bavi. Tu se o pronađenome detaljno raspravlja, a potom nalazi idu na najviši nivo saradnje – šefove istraživačkih timova iz svih naučnih institucija sveta. Tek nakon svega toga “bosovi” odlučuju da li će podržati nalaze. Stvar tada preuzima menadžment CERN-a koji poziva druge da rezultate provere. Potom se čeka. Ako nezavisnih potvrda nema, CERN odlučuje da li će objaviti rezultate. U ovom slučaju, procedura je očigledno narušena. Mislim da se radi o internoj noti neke grupe mladih naučnika, od kojih neko nije odoleo da se pohvali američkim novinarima. Profesor Adžić smatra da je prerano za spektakularno otkriće poput Higsovog bozona. Naime, najveći i najmoćniji akcelerator čestica na planeti, nazvan Veliki hadronski sudarač, ponos CERN-a od koga se očekuje da potvrdi ili opovrgne postojanje Higsovog bozona, još se nije dovoljno “zahuktao” da bi takav uspeh bio realan. “Moje uverenje je da je suviše rano za takvo otkriće. Priroda funkcioniše svojom brzinom, a mi moramo još da povećamo osetljivost svojih instrumenata. Vrlo je verovatno da se ne radi o Higsovom bozonu, već o nekom drugom znaku nove fizike.” Mišljenje profesora Adžića dele i drugi naučnici koji su prihvatili da javnosti pokušaju objasniti šta se to u CERN-u zbiva. Profesor Univerzitetskog koledža u Londonu DŽon Batervort, zaposlen na samom eksperimentu ATLAS, oglasio se u londonskom “Gardijanu” i rekao da procurili izveštaj mora da prođe mnoge nivoe naučne provere, a da može propasti na svakom od njih. Neki su naučnici već dali i oštriju presudu. Šon Kerol, fizičar sa čuvenog Kalifornijskog tehnološkog instituta, popularnog Kalteha, duhovito se obratio znamenitoj čestici: “Ne brini, Higsov bozonu! Nikad ne bih širio klevetničke glasine o tebi. Za razliku od nekih drugih ljudi.” Tomazo Dorigo, takođe zaposlen u CERN-u, spreman je da se opkladi da će se Higsov bozon još igrati žmurke sa naučnicima. “Kladiću se u hiljadu dolara sa svakim ko ima ime i reputaciju u svetu fizike čestica da signal ne potiče od raspada Higsovog bozona. Voljan sam da se kladim da to nije nova čestica. Jasno?” Mada se ni u fizici kao ni u drugim naukama ništa ne može nazvati ostvarenjem samo jednog čoveka, Higsov bozon je dobio ime po engleskom fizičaru Piteru Higsu. Dok njenim zvaničnim imenom svakako može biti zadovoljan, Piter Higs nije srećan zbog uvreženog nadimka “Božja čestica”, koji bi trebalo da asocira na njen značaj za savremenu fiziku. “Rojters” je svojevremeno izvestio da je Higs ateista, a i da se boji da bi taj naziv mogao da uvredi religiozne. Obično se smatra da je nadevak Higsovom bozonu smislio dobitnik Nobelove nagrade za fiziku Leon Lederman. Termin “Božja čestica” (God particle) svakako se prvi put pojavio u jednoj Ledermanovoj knjizi, ali je u opticaju i zabavniji istorijat ovog nadimka prema kome je alijas Higsovog bozona zapravo posledica cenzure kojoj je Ledermana podvrgao izdavač. Lederman je, kažu, Higsov bozon zbog njegove neuhvatljivosti isprva nazvao “Prokletom česticom” (Goddamn particle). Ova verzija priče o nadimku Higsovog bozona zvuči verovatno makar i samo zato što nema sumnje da su fizičari u svakodnevnom iskušenju da neki komad svoje nauke nazovu prokletim. Sjajni popularizator nauke Amerikanac Bil Brajson pre nekoliko godina izdao je knjigu pod nazivom “Kratka istorija bezmalo svačega” u kojoj je pokušao – i uspeo – da svakome razumljivim jezikom priča o znanjima i nepoznanicama savremene nauke. Brajsonova knjiga je dobila prestižnu nagradu Kraljevskog društva, britanskog ekvivalenta Akademije nauka, a autor u njoj o savremenoj fizici kaže da je odavno zašla u vilajete u kojima “mnogima neće biti jasno ništa, a nikome neće biti jasno sve”. Legendarni danski fizičar Nils Bor, opet prema Brajsonu, odavno je primetio da više ne treba postavljati pitanje da li je neka teorija fizike luda, već da li je dovoljno luda. Drugim rečima, ne treba zaboraviti da atomski i subatomski svetovi, u koje spada i dvodnevna zvezda interneta, funkcionišu po pravilima koja – čak i kada su sa sigurnošću ustanovljena – naučnicima često ostaju zbunjujuća, a nama laicima teško ili nikako pojmljiva. Odlična ilustracija zapanjujućih rezultata savremene fizike jeste takozvani Hajzenbergov princip neizvesnosti. Iako ga je nemački fizičar – i kao većina junaka ovog teksta nobelovac – Verner Hajzenberg postavio još 1927. godine, a naučna zajednica ga prihvatila, žestoka debata o Hajzenbergovom principu, pogotovo o njegovim filozofskim posledicama, traje i danas. Hajzenbergov princip neizvesnosti u osnovi tvrdi da je nemoguće istovremeno odrediti poziciju koju elektron zauzima i predvideti pravac njegovog kretanja. Svaki pokušaj da se izmeri jedno poremetiće drugo i, kako se obično kaže, to nije izjava o ograničenosti naše tehnologije, već zakon fizike. Brajson u svojoj knjizi kaže da “u praksi to znači da nikada ne možete predvideti gde će neki elektron biti u ma kom datom trenutku”. Ova čudnovatost svemira, međutim, tek zapanjuje na filozofskom nivou. Pošto znamo da je elektron neizostavni deo atoma, a od atoma je sačinjen ceo naš svet, pa i mi sami, moguća filozofska posledica Hajzenbergovog principa neizvesnosti jeste da je fizički nemoguće predvideti budućnost. Naučni svet, sve u svemu, smatra da ova uznemirujuća filozofija ne mora da bude istinita, ali da jeste moguća. Veliki hadronski sudarač Epitet “veliki” još ne govori ništa o kolosalnim razmerama Velikog hadronskog sudarača, akceleratora čestica od koga se očekuju odgovori na neka osnovna pitanja savremene fizike, pa i na ono o postojanju Higsovog bozona. LHC je deo CERN-ovog kompleksa i smešten je u tunelu obima 27 kilometara koji prolazi kroz teritoriju Švajcarske i Francuske. Delo je više od 10.000 naučnika iz preko sto zemalja. Pušten je u pogon 10. septembra 2008. godine, ali je devet dana kasnije morao da bude zaustavljen zbog kvara. Ponovo radi od 20. novembra 2009. godine. Šta je tačno akcelerator čestica, možda najjasnije objašnjava veliki popularizator nauke Bil Brajson. “Sva ta skalamerija… radi na manje-više istom principu, gde je zamisao da se… čestica ubrza do ekstremno velike brzine duž staze (ponekad kružne, ponekad linearne), a zatim da tresne u drugu česticu, pa da se vidi šta će odleteti odatle.”