Rat bi buknuo i bez Srbije

Kanadska istoričarka Margaret Mekmilan, profesor na Univerzitetu u Torontu, za knjigu „Mirotvorci – šest meseci koji su promenili svet“ dobila je brojne nagrade (Pen Hessell Titlman Prize, Duff Cooper Prize, Samuel Johnson Prize). Opisujući Parisku mirovnu konferenciju 1919. godine, Mekmilanova vodi čitaoce kroz događaje i iskušenja pred kojima se tada nalazila Evropa i četiri ključna lidera – Vilson, Lojd DŽordž, Klemenso i Orlando. Kroz njihove nesuglasice i pokušaje da pomire mnoštvo različitih interesa, Mekmilanova daje sliku tadašnje Evrope, čija će sudbina i u budućnosti umnogome zavisiti od odluka koje su tada donete. Erik Hobsbaum smatra da je dvadeseti vek u stvari počeo 1914. godine. Da li biste se složili sa njim? Mislim da je to tačno. Ako gledate svet pre 1914. godine, videćete da je Evropa tada bila uglavnom mirna, bilo je velikog napretka, posle Napoleonovih ratova nastupile su promene, period relativnog mira, došlo je do industrijalizacije, generalno bi se moglo govoriti o progresu. Za Evropu i Ameriku to je bio dosta dobar period. Već 1919. godine svet je bio sasvim drugačiji, to nije više bio onaj svet u kome se živelo pre toga. Za Srbiju su se stvari tada drastično promenile, počev od toga da je tako mala zemlja bila povod za svetski rat. Mislim da je vlada znala za Crnu ruku, ali nije mogla da zaustavi ono što će se dogoditi. Sigurno su znali, jer oni su se sastajali usred Beograda, osim toga neko je morao da prenosi oružje u Bosnu, ali vlada jednostavno nije obratila pažnju i nije znala da će se dogoditi ubistvo. Ne znam da li bi to mogli da spreče, ali nisu želeli rat. Austrija je, sa druge strane, želela rat i šta god da su uradili rat ne bi bio sprečen. Austriju je brinulo srpsko pitanje, tačnije dokle god je Srbija htela da se spoji sa Hrvatskom, Slovenijom, ugrožavala ih je. Uloga Srbije je veoma interesantna, na kraju je ispalo da je zapalila sve... Ali to se moglo dogoditi bilo gde. Versajski mir je imao dalekosežne posledice po Evropu, pa i za zemlje nekadašnje Jugoslavije, mnogo decenija kasnije takođe se postavljalo pitanje da li bi bilo bolje da se nije ušlo u tu zajednicu? Stvari su se posle rata i raspada Austrougarske događale brzo. Mnogo ljudi se našlo u stranom svetu, u svetu koji se brzo menjao. Hrvatska je bila mala, Slovenija je bila mala, Bosna mala, Srbija ne tako mala, ali svima je bila potrebna zaštita. Odjednom su shvatili da nemaju zaštitnika. Kako su svi osećali da su se našli u stranom svetu, a želeli su da budu nezavisni, bilo je jasno da je sigurnije biti u Jugoslaviji. Ali bila su različita očekivanja od toga šta bi Jugoslavija trebalo da bude. Srpska vlada želela je da Srbija raste, ali su drugi od početka hteli konfederaciju, zajednicu država sa centralnom vlašću. Koja se na kraju raspala. Ne mislim da je morala da se raspadne, ne mislim da je to bilo neizbežno. Ta zemlja je postala nešto, ja dolazim iz Kanade koja je na sličan način bila veštačka tvorevina, ali vremenom je postala nešto, razvilo se osećanje zajedništva. U Jugoslaviji je, međutim, došlo do raspada, republike su donele odluku da žele da budu samostalne, a svemu je dosta doprinela i tadašnja politika Srbije. S druge strane Evropa se nije snašla, Nemačka je iz svojih razloga požurila da prizna nezavisnost novih država, a Evropa, tek izašla iz hladnog rata, nije mogla da se odluči šta da uradi, nije mogla da se nosi sa problemom. Sada se sve te države nadaju da će postati deo EU... Biti deo Evropske unije je nada, jer ona donosi stabilnost, tu je mnogo nacija, mnogo jezika, ali zajednica daje politički i ekonomski okvir i daje sigurnost na drugačiji način nego što je to bio slučaj u Jugoslaviji. Sada je reč o nečem drugom, o trgovini, transportu... Osim toga ipak ti narodi imaju mnogo zajedničkog, pre svega na kulturnom polju. Nažalost, sada je sama EU u krizi, posle problema Grčke, Portugala, Irske, stvari su se promenile, osim toga primljene su Rumunija i Bugarska, a da se nije dobro procenio problem korupcije i sada se sve to odražava i na vas.