Čekaj, slušaj i sanjaj

Negde u proleće 2001. godine glavna tema svih skupštinskih ogovaranja bio je slučaj izvesne vlasnice nekoliko pekara u Beogradu koja je uredno platila 50.000 evra za poslaničko mesto jednoj manjoj partiji tadašnjeg DOS-a. Kada je videla da se njeno ime nije našlo na listi poslanika poslala je dopis stranačkoj centrali da vrati novac ili da idu na sud jer je sve pošteno platila, što su poslanici drugih stranaka i obavešteni novinari koristili kao podlogu za političke viceve i kafanska prozivanja. Nije poznato da li je novac vraćen ili je možda to podmireno u kvadratima poslovnog prostora, ali je taj slučaj na najplastičniji, nušićevski način opisao kako se u Srbiji veoma lako skraćuje put do parlamenta ili kako se glasovi birača mogu lako konvertovati u neku od popularnih valuta. Deset godina kasnije više se ne može čuti tako živopisna priča o kupovini poslaničkog mesta u Skupštini, ali ne zato što je u međuvremenu sazrela svest o demokratiji ili neprikosnovenoj volji birača. Pre će biti da je sazrela svest da se nikakve političke odluke ne donose u parlamentu, kao i da postoji samo jedna adresa na kojoj se prave uspešne političke karijere. Kako se, dakle, napreduje u srpskoj politici? Predsednik Transparentnosti Srbija Vladimir Goati ocenjuje da u Srbiji ne vlada sistem partokratije, jer on postoji i u evropskim zemljama, već sistem partitodespotije koji preti da usisa sve institucije i poruši sisteme vrednosti. “Mi nemamo parlament već skupštinu privremenih predstavnika partijskih vođa, jer je do sada partijsko vođstvo posle izbora imalo deset dana u kojima su oni imali pravo da umesto birača biraju koji će to poslanici ući u parlament. Tih deset dana je razaralo svaku pomisao da bi u Srbiji moglo da se uspostavi ozbiljno demokratsko društvo, jer se kao na nekoj buvljoj pijaci trguje mandatima, a poslanici se drže pod apsolutnom kontrolom partijskog vrha. Iz toga logično sledi da umesto partijskog demosa uvek imamo partijski plebs koji čeka da ga neko sa vrha nagradi umesto da pokreće inicijative, bude aktivan u svojoj stranci”, ocenjuje Goati, naglašavajući da se svi koji se u strankama nalaze ispod lidera svesno opredeljuju da budu pasivni i poslušni jer dobro znaju da politički uspon apsolutno dovodi do uspona u finansijskim krugovima, direktorskih mesta u velikim preduzećima, pa im se čak priznaje da su znatno stručniji nego što jesu. Promene izbornog zakonodavstva, koje će biti učinjene pod senkom evropskog štapa i šargarepe, otvoriće mogućnost da poslanici ili odbornici postanu lojalniji biračima nego stranačkim centralama, ali ne treba očekivati velike demokratske iskorake u Srbiji. Iako čak 40 odsto zapadnoevropskih stranaka bira svoje lidere na neposrednim izborima, LDP je prva stranka koja se odlučila da na taj način izabere predsednika, što jeste značajan politički događaj mada na njega baca senku činjenica da Čedomir Jovanović nema protivkandidata jer niko nije bio zainteresovan, kao što ni kandidat za zamenika predsednika stranke Nenad Milić nema konkurenciju. Iako će ostati upamćena kao prva stranka koja je neposredno izabrala predsednika, deo demokratske javnosti nije spreman da zaboravi kako su organi liberalne, demokratske stranke reagovali kada se Vesna Pešić usudila da kritikuje poteze lidera. Potpredsednica Demokratske stranke Jelena Trivan kaže za NIN da u toj stranci ne postoje “nikakve prečice za političko napredovanje jer svaki kandidat za funkciju mora da zasluži poverenje članstva ozbiljnim terenskim radom, javnim nastupima i drugim angažmanima. Veće dileme imamo kada predlažemo kandidate za funkcije van stranke, u vladi ili velikim preduzećima, jer smo uvereni da su kandidati kompetentni ali često nisu prošli izborne provere, zbog čega uvek postoji mogućnost da se ta imenovanja stave pod sumnju”. Na pitanje o uticaju predsednika Tadića na napredovanja u stranci, sagovornica odgovara da se taj uticaj precenjuje u medijima i tekstovima analitičara. “Naravno da predsednik ima veliki politički autoritet i da se sama stranka oslanja na taj autoritet, ali nisam primetila da je do sada nametao svoju volju članstvu i stranci. U nekim drugim strankama, kao što je DSS, predsednik ima pravo da direktno, bez izbora, imenuje potpredsednike, što kod nas nije moguće. Uostalom brojni analitičari su pričali da kandidat za potpredsednika DS Vuk Jeremić navodno ima podršku predsednika, pa taj kandidat nije izabran. Istina je da predsednik nije imao svoje kandidate već je prepustio skupštini da ona izabere”. Nema ozbiljnih istraživanja među partijskom pešadijom koje bi dalo preciznije odgovore kako se napreduje u politici, ali istraživanja o napredovanju u društvu ukazuju da najveći broj ispitanika smatra da je za pravljenje karijere važnija savitljiva kičma od stručnosti, energičnosti. “Nema nikakvog razloga da verujemo da bi isti ili još ubedljiviji rezultati bili kada bi govorili o napredovanju u politici, jer članstvo u partiji kao u vreme komunizma postalo je nužan a često i sasvim dovoljan uslov za napredovanje u karijeri. Političke partije su pretvorene u zavode za zapošljavanje u kojima svako ko se javi dobije posao po želji. Nedavno smo radili jedno istraživanje u nekoliko zemalja regiona i zanimljivo je da mlađi ljudi smatraju da se do radnog mesta najlakše dolazi preko stranaka, ali većina nije spremna da na taj način dođe do posla. NJihovi roditelji su već spremni da prihvate takvu realnost”, ocenjuje sociolog i istraživač javnog mnjenja Srećko Mihajlović, koji primećuje da se političkim strankama u javnosti i u intelektualnim krugovima uvek daje alibi ili se oslobađaju svake odgovornosti jer su postale svemoćne. “Partije su parlament i vladu pretvorile u njene filijale, a sada vidimo da su veoma duboko ušle i u pravosudni system, tako da su stavile pod kontrolu sve tri grane demokratske vlasti. Zaista ne znam kako se može verovati nekoj stranci da se zalaže za demokratski razvoj, ako u samim strankama nema demokratije, ako nema prohodnosti za ljude koje su stručni i samostalni.” Od uspostavljanja višestranačja u Srbiji, samo se dva puta dogodila smena lidera na demokratski način (Đinđić pobeđuje Mićunovića u DS, Dinkić Labusa u G17+), a nijednom se nije dogodila smena nekog partijskog šefa zbog izbornog debakla partije. Otvorena autokratija i kult lidera doveli su do sasvim izopačenog shvatanja unutarstranačke demokratije u kojoj stranačka baza zapravo ne bira predsednika stranke, već predsednik bira stranačku bazu. Tako je poznanstvo sa liderom, njegovom suprugom, činjenica da ste sa njim išli u isti razred, igrali košarku ili tenis, zajedno putovali avionom ili išli u istu kafanu, postala sasvim dovoljna ulaznica za Glavni ili Izvršni odbor, dok stranačkim veteranima ostaje da stisnutih vilica nastave da “igraju u nižerazrenom Vratniku”. Druga prečica do poslaničkih ili ministarskih mesta se ne opisuje rečima već ciframa, a poznavaoci supertajnih donatorskih večera će reći da donator obično prijateljski predlože nekog veoma sposobnog stručnjaka, ako već sami ne žele da ulaze u ring, koji može da izvuče zemlju, pa i njihovu kompaniju, iz krize. Ambasadori neće biti tako direktni kao donator ali neće propustiti priliku da izgovore nekoliko usputnih opaski o stipendistima, kadrovima iz nevladinog sektora, kako su Srbiji “potrebni takvi ljudi, šteta što nemaju prilike da iskažu sve svoje potencijale”. U razmatranju preduslova za političko napredovanje, koje neodoljivo podsećaju na Nušića ili Domanovića, ne treba zaboraviti da u većim strankama ipak postoji motiv da se na izborima ostvari što bolji rezultat, zbog čega se lokalnim funkcionerima sa dobrim rezultatima otvara mogućnost da napreduju u stranci, ali pod uslovom da ne dovode u pitanje autoritet lidera. Ako bi se ikada pisao neki priručnik za pravljenje političke karijere, naslov bi morao da glasi - kako da postanete „broj 2“, jer većina potencijalnih kupaca zna da mogu da postanu lideri samo u stranci koju budu sami osnivali. Tako je drugo mesto postalo poslednja stanica u političkim snovima višeg ili srednjeg ešelona, a bitka za poziciju drugog čoveka sačuvala utisak da u strankama ipak nije izumrla svaka pomisao na demokratiju. A više od 95 odsto aktivista koji lepe plakate, ubeđuju sigurne glasače i vatreno aplaudiraju na svakom stranačkom skupu, može da bude zadovoljno jer su imali šta da rade u vremenu kada hiljade ljudi ostaju bez posla. Neće napraviti karijeru o kojoj su možda maštali, ali neće ostati na ulici, čega su se najviše plašili. Čedomir Jovanović, Predsednik LDP Partijska lestvica Rezultati, normalna ambicija, ozbiljnost, spremnost da se ne razmišlja u kategorijama državnog radnog vremena i privilegija – to su kvaliteti koji se preporučuju za napredovanje u LDP. Ako ovo društvo želi da ima dinamičnu političku demokratiju, da mladi ljudi dođu u politiku, onda nemamo pravo na oveštale mehanizme stranačke hijerarhije. Svi su u otvorenoj stranačkoj utakmici. Zato su danas naši poslanici, članovi predsedništva, sve više nosioci stranačke politike, ljudi koji su se na taj način izborili za svoju poziciju. Kenana Hajdarevića niko nije znao u “velikoj politici”, danas je odličan poslanik, nosi politiku LDP u Sandžaku. Ivan Andrić je među najtalentovanijim mlađim političarima u zemlji, Judita Popović je postala potpredsednica Skupštine, Bojan Đurić je poslanik u 32. godini… Oni su napredovali zbog talenta i rada u zemlji u kojoj kriterijum rada nikada nije bio dovoljno vrednovan. To smo hteli da promenimo.