O patuljcima sa Stare planine

Da li, bre, patuljci, izistinski, postoje!? Sanjao sam ih, za vikend, vezali me sa staru divlju krušku u mom Ravništu i gilicaju me po tabanima, ispod pazuha, golubije pero zavlače mi u nozdrvu, i, kikoću li se, kikoću... Probudim se i za sanovnik se, odmah, hvatam. Jer, sujeveran sam, verujem slepo u moć snova, baš, kao Aleksandar Veliki. Dok san ne rastumačim iz kuće ne izlazim. Trkeljam po sanovniku grozničavo... Iiii? „Ako sanjaš patuljke, ne trudi se uzalud, jer će ti se pothvat ionako izjaloviti“. Auuh! Ali, srećom, malo dalje, i ovo piše: „Ako patuljke sanjaš imaćeš dobro zdravlje, a i imaćeš neko veliko zadovoljstvo“. I, da vidiš, još u ponedeljak, sretnem Sonju Liht! Kud ćeš više! Kako šta ću u „Kontiju“, na desetogodišnjicu OEBS-a !? Pa, mora neko, brale, za patuljke i tamo ozbiljno da se zauzme... A, to, mislim, sa patuljcima, počelo je još u prošli četvrtak. Na Javnom servisu, pustili su staru reportažu od pre dve godine sa Stare planine. I, seljaci, matoriji i od mene, otvoreno pričaju da su patuljke po planini sretali i kako su ovi plašljivi, izbegavaju susrete sa ljudima, jer imaju loša iskustva sa njima. A ko to, pak, sa ljudima ima dobra iskustva? Još Niče je govorio: „Majmuni su suviše dobri da bi čovek postao od njih. Čovekovo životinjsko ima dublji, metafizički temelj...“ Ali, pitanje je da li su patuljci, samim tim, „metafizički dobri“? Moja baba Stankija, belopalanačka popadija, me je, uveče, pre spavanja, plašila da patuljci sa Stare planine mogu i u san da mi uđu i da me u šumu odvedu i „zatvore u nekom napuštenom rudniku“. Što, baš, u rudniku? E, to ni kao dete nisam mogao da dokučim, a setite se, i Diznijevi patuljci bili su, u stvari, rudari!? A onda sam, je l` da, porastao, i, šatro, ozbiljan čovek postao te, shodno tome, na staroplaninske patuljke zaboravio. Ali, evo, pod stare dane me u snu pohode, i, kao da od mene nešto hoće... K. G. Jung, svetski maher za snove, sedi na indijskom taburetu, gricka lulu i kaže: „Dobro je što sanjaš patuljke, to znači da si duhom još mlad i zdrav. A patuljci koje su videli tvoji seljaci, zaista, i danas postoje. Nisi, valjda, zaboravio da su, pre dve godine, negde i u Novom Sadu održane borbe kepeca koji nisu smeli da budu višlji od sto deset santimetara i teži od trideset i pet kilograma. I te surove borbe kepeca pod opijatima, i danas se, možda, održavaju na nekim tajnim mestima pošto su postale unosan oblik klađenja i zabave.“ Moj guru iz Švice trgne dug dim iz svoje lulice, pa me, na Svetog Jeremiju, sa patuljcima i dalje zaluđuje: „Kamp za obuku borbe kepeca nalazi se, izgleda, još uvek na Staroj planini, ej tamo, kod jedva dostupnog Babinog Zuba, dakle, na rubu Nacionalnog parka, da što manje radoznalaca kepece ometa. A Dinkić mnogo voli da se tamo mota kao da je i njemu tu postojbina...“ Ah, patuljci, patuljci! Nekad ste bili slavni Sasi, rudari patuljastog rasta, ali na ceni! Bili ste, takoreći, srpska elita na čijem se rudarskom znoju digla surova država Nemanjića, a oni su, gle, iz Bavarske i došli sa vama. A, gde ste, danas, moji patuljci, u hijerarhiji srpskog društva!? Nemanjići se i dalje u nebo dižu, a vas i dalje proganjaju, ponižavaju, sumnja se, čak, da i postojite i služite za surove zabave i to u „romboidnim ringovima“. Jer, tajkuni i njini drogirani sinovi sve su, ovde, opljačkali, njima je, sada, Srbija mrtvo more i mogu da umru samo od dosade... Nego, nije sve tako crno u Srbiji. Na terasi u Gročanskoj, u jednoj saksiji, Biljani procvetale jagode, a u drugoj, ah, koje li radosti, tri paradajzića, kao tri klikera. Drhturim od neke iskonske sreće, jer tamo gde je i jedna rajčica, tamo je raj, makar, imao samo šest kvadrata, dva ligeštula i jednu šamlicu. I, naravno, jednu ženu. Ali, Jung mi i dalje srce moždi: „Ne zaboravi da su još Nemanjići patuljaste saske rudare zlostavljali, a mnoge su i, namerno, u rudarskim oknima zatrpavali samo da ih ne bi, redovno, isplaćivali. Nemanjići su prvi i počeli da na dvorovima priređuju krvave borbe patuljaka ili da ih drže kao dvorske lude. I kada su omaleni Sasi videli šta ih je u Srbiji snašlo, bežali su u nepregledne srpske šume i planine. Hoću reći, patuljci nisu izmišljena bića iz bajki.“ Posle musake od tikvica i Nikolinog vina, čekajući meč Đokovića i Nadala, zakonjošem u ligeštulu. Kad, gle, usnim onaj isti san sa patuljcima u mom Ravništu na Suvoj planini. I, opet, me za staru divlju krušku, kao Gulivera, svezali i gilicaju me, gilicaju. A vođa patuljaka, koji mi mnogo liči na Dačića, traži od mene da priznam podelu Kosova. Ako ne priznam, sledi mi gilicanje dok ne crknem od smeha. Tu se stvori i moja Crna pa kaže: „Shvati, moraš da okaješ grehe koje su Nemanjići činili Sasima, patuljcima. I, ne ljuti se što su, baš, tebe svezali, njima su svi ljudi isti; bili pravoslavci ili bogumili.“