Kafka u Prištini

S obzirom da je više dana vozio po Peći, Đakovici, Velikoj Hoči i Prištini sa tuđim KS tablicama i na taj način zavaravao organe reda po pitanju identiteta svog vozila, optuženi se u ime naroda Kosova proglašava krivim zbog krivičnog dela falsifikovanja i osuđuje na kaznu od tri meseca zatvora, umanjenu za period od pet dana provedenih u pritvoru... Ovde se ne može reći da se radi o krajnjoj nuždi, jer ništa ne dokazuje da bi mu se nešto desilo da je vozio sa BG tablicama.”

Tako piše u mojoj presudi, a ovo što sledi je moj prošireni iskaz - klasična tragikomična priča o nezavisnom novinarstvu i “nezavisnom” pravosuđu na kvazinezavisnom Kosovu, koja ovih dana iščekuje epilog.

Prošlog oktobra sam odlučio da žrtvujem pet dana godišnjeg odmora zarad opširne reportaže sa Kosova za uticajni francuski nedeljnik, jer su mi se bile smučile uvijene blic pričice koje odande štancuje većina medija, pa i svetska agencija za koju sam tada radio. Ideja je bila da se napravi jedan pun kosmetski “điro” kako bi koleginica iz Pariza, inače veteran ovih prostora, stekla pravi uvid u stanje na terenu.

Obišli smo: (danas spaljenu) crkvu u južnoj Mitrovici koju su čuvali grčki vojnici,sve sa natpisom “Macedonia is 4000 džears Greek”; (danas spaljeni) Obilić u kojem su Stolići gajili golubove koji lete samo uvis, a francuski tehničari sa termoelektrane svakodnevno gledali kako se tovare šleperi cigareta; četvorostruke izbeglice iz (danas spaljene) zgrade DŽU Programa u Prištini; Holkerijevog savetnika koji smatra da su “manjine korisne jer čine humor raznovrsnijim”; albanskog intelektualca koji ceni da Srbi u enklavama treba da “izaberu između slobode i straha”; Osojane u kojem se upravo pekao prvi hleb u prvoj srpskoj pekari; (danas sravnjeno sa zemljom) Belo Polje gde je 25 povratnika udarnički postavljalo drvene bandere; Goraždevac gde je deda kupio preživelom unuku plastično bazenče da nikad više ne ide na reku da se kupa...

Nakon liturgije i ručka u Dečanima i neizostavnog intervjua sa ocem Savom, svratili smo u Orahovac, gde ljudi odskora neće da umiru “jer nema više mesta u improvizovanom groblju u crkvenom dvorištu”, zatim i u Golemu ‘oču (Veliku Hoču) na nadrealni Miholjdanski vinski bal, da bismo se vratili do Kosova Polja kroz sred Drenice, a da nas sve vreme niko nije ni pogledao.

Prošli smo neopaženo jer sam još u Mitrovici na svom “kadetu” BG-tablice zamenio kosovskim, koje sam nabavio na crno. Nisam imao drugog izbora: niko više tamo ne vozi bez tablica, “strane novinarske” nisam uspeo da obezbedim, ne mogu duplo da registrujem auto jer nemam prebivalište na Kosovu, privremene KS tablice ne postoje, u Beogradu je nemoguće iznajmiti kola sa stranim tablicama, a na Kosovu se ne može iznajmiti auto na beogradsku ličnu kartu... Tako sam iz profesionalnih i bezbednosnih razloga svesno učinio nešto što bi se moglo nazvati situacionim prekršajem, za koji sam mislio da će me, uvrh glave, koštati mandatne kazne ili pola sata rasprave sa saobraćajcima.

“Vaš prekršaj je vrlo ozbiljan” Oružje zločina, novinarski automobil sa lažnim kosovskim tablicama, zbog kojeg je naš srpski saradnik Boris Mitić osuđen na tri meseca zatvora Atletske građe, ćelav a plavook, Uve Nikolai liči na nemačkog oficira iz američkih komedija. Zamenik komandira Južne policijske stanice u Prištini i visoki oficir UN policije očigledno je više zabrinut za pitanja registracije vozila nego za slobodu kretanja koju teoretski garantuje Rezolucija 1244. Nema ni trunke razumevanja za Borisa Mitića, srpskog novinara koji izveštava za “Marianne”. Iz bezbednosnih razloga, Mitić je nakačio na svoje vozilo lažne kosovske tablice sa KS oznakama koje je uveo Bernar Kušner, stvarajući tako pravnu osnovu za nezavisni sistem registracije vozila na Kosovu, uprkos činjenici da je Kosovo po Rezoluciji 1244 integralni deo zajednice Srbija i Crna Gora. Ali u pokrajini gde upotreba srpskog jezika može da bude čak i smrtonosna, vožnja sa beogradskim tablicama predstavlja poziv na kamenovanje, premlaćivanje, pa i linč u određenim okolnostima. Svesni da činimo prekršaj, više smo se brinuli o eventualnoj reakciji lokalnog stanovništva, ubeđeni u blagonaklonost međunarodne policije. Desilo se upravo suprotno. U toj apsurdnoj situaciji, albanski predsednik suda je našao za shodno se napravi važan: određuje Borisu maksimalnih mesec dana pritvora. Strog je upravo zbog nacionalnosti okrivljenog: ne pada svaki dan prištinskom pravosuđu Srbin iz Beograda u šake. UNMIK se očigledno boji svega što bi moglo da uznemiri albanske ekstremiste. “Ne želimo da ovaj slučaj uništi naš rad”, priznaje visoki francuski oficir nadležan za ta pitanja. Uprkos očiglednom ruganju pravdi, međunarodni tužilac i međunarodni sudija koji su pozvani da intervenišu, ne uspevaju da ponište presudu. Dobijamo uslovno puštanje Borisa nakon nekoliko dana provedenih u zatvoru. Srpski sudija koji je vodio proces pred Opštinskim sudom, prestravljen idejom da se prikaže kao blagonaklon pred svojim albanskim kolegama, osuđuje Borisa na tri meseca zatvora. Ukoliko se žalba ne usvoji, Boris Mitić će biti još jedan od brojnih Srba kojima je onemogućen povratak u pokrajinu. Uplašeni da ova afera ne zamrači njihovu lepu bajku, UNMIK-ovci su srećni da nam vide leđa. Nakon višednevnog ponavljanja i bezbrojnih ubeđivanja da je situacija apsolutno normalna, predlažu da nam obezbede pratnju, koju učtivo odbijamo.

I sve bi se dobro završilo da mene te poslednje noći neki đavo nije terao da vidim kakav je taj novi bioskop u Prištini, to jest kakva će biti reakcija publike na bosanski film “Gori vatra”. I stvarno je bilo zanimljivo. Mala, skockana sala, mladi gledaoci koji odlično razumeju srpski jezik, reaguju pre anahronog titla, prevrću očima i ne smeju se na fore o pomirenju sa Srbima, a zaplaču kada se pojavi duh ubijenog sina...

Krenem oko ponoći nazad ka Čaglavici, ali me usred glavne prištinske ulice zaustave trojica mladih KPS saobraćajaca. Rutinska kontrola. Pokazujem im dokumenta i BG-tablice koje sam držao ispod sedišta. Čude se, ali su vrlo korektni, čak sam im ispao simpatičan kada su u gepeku otkrili 40 litara manastirskog vina. Starijim KPS oficirima, takođe Albancima, koji su preko motorole čuli za proveru tablica i odmah doleteli, ništa, pak, nije smešno: “U apsanu, sa sve autom!”, naređuju. Pokazujem im UNMIK-ovu novinarsku akreditaciju, čiji tekst, maltene, zvuči kao diplomatski imunitet, ali badava - zverka je ulovljena. Da bi izbegli scenu na ulici, zovu i patrolu UNMIK policije, na moje izvesno olakšanje, pošto sam mislio da će se tako sve brzo završiti.

Ali, avaj, interventni Ganijac, Indijac i Argentinac nemaju pojma o čemu se radi - gde ko sme, a gde ne sme da se kreće, sumnjičavo se čude zašto se ja osećam nebezbedno i zašto njih ne pozovem ako mi se slučajno nešto desi, kad su oni već tu zbog zaštite građana. Nakon mog desetominutnog izlaganja, baš kad sam mislio da počinju nešto da shvataju, namrštili su se i sa nevericom odbrusili: “ Ali mi ovde stalno viđamo vozila sa bugarskim (BG) tablicama...”

Predajem se, pratim ih do stanice gde mi oduzimaju kola. Dajem seriju izjava raznim naprasno probuđenim inspektorima. U nepoznavanju procedure svi ili zovu nadređene ili tumače sopstvene ingerencije u najširem mogućem smislu - da bi sebe zaštitili, a preko mojih leđa. Jedino je Indijac empatijski zatražio moju e-mail adresu kako bi se raspitao za dalji tok događaja. U pet ujutru se vraćam u Čaglavicu, uz dogovor da nekoliko sati kasnije svratim do stanice i od komandira preuzmem auto.

Strogi Nemac, zamenik policijske stanice 4, nije se složio sa tom idejom: “Zakon je zakon, gospodine. U svakoj zemlji se ovo tretira kao zločin, ne možete tek tako da dođete u tuđu zemlju i da radite šta hoćete.”

Objašnjenja, niti urgiranja ne vrede. Celo jutro provodim u stanici, čak i sam kucam svoju izjavu jer dežurni službenik to radi jednim prstom. Na zidovima gledam preporuke UNMIK-a za borbu protiv trgovine ženama, koja se svodi na poduži spisak od oko stotinak lokala koji “nisu preporučljivi za međunarodne službenike”, oglase za multizone, DVD uređaje i spisak slobodnih (čitaj: srpskih) stanova u predgrađima Prištine.

U Opštinskom sudu pijačna gužva. Smeštaju me u kancelariju oficira za vezu, Kenijca u perjanoj jakni koji se naredna četiri sata nije mrdnuo sa stolice, niti je meni dozvolio da protegnem noge, ponavljajući omiljenu mu izreku “Hold džour horses!” Ne daje da se zapali, a sam puši. Pije kafu, a ne nudi da ga kafe-kuvarica ne bi ocinkarila i umanjila mu platu.

Lokalni službenici imaju razumevanja za moj slučaj, uglavnom sležu ramenima ili se kiselo smeju, a jedan fatalistički zaključuje: “Šta ćemo, Miloševićeva škola...”

U četiri sata, iznenada, fajront. Svi se razilaze, dolaze trojica gorila koja me bez objašnjenja vezuju lancem, tri puta ukrug,i sa sve lisicama ubacuju u “maricu”. Šef prištinske policije, francuski pukovnik koga smo upoznali ranije, presreće “maricu” samo da bi mi objasnio: “Ne možemo sada ništa da uradimo. Kad stigneš u zatvor, traži da sutra zoveš advokata da te za koji dan izvuče odande. Sve što je ušlo u proceduru, mora da izađe kroz proceduru.” Jedna engleska policajka je pokušala da bude još utešnija: “Ne brini, Borise, zvaćemo mi srpsku ambasadu...”

U zatvoru k’o u zatvoru: narandžaste uniforme, šetnja po krugu i diskretno šikaniranje od strane čuvara. Nema tu mnogo maltretiranja - prosečna plata od 140 evra i strah od nadređenog održavaju bratstvo i jedinstvo s obe strane rešetaka. Višedecenijski robijaši se dovikuju sa jednog kraja paviljona na drugi. Svako veče slušamo koncert samoukih bubnjara i pevača. Tu i tamo neko imitira Tarzana ili onomatopeje domaćih životinja, ali se ne oseća prevelika netrpeljivost prema Srbima. U zatvoru smo svi jednaki, iako smo za svaki slučaj Mi sve vreme razdvojeni od NJih sa barem dva para rešetaka.

Upravnik, Irac, pored pertli-kaiša-olovke, oduzeo mi je i knjigu “Profesor Orvel”, tako da mi je ostalo da četiri dana i četiri noći slušam neverovatne priče svojih sunarodnika kojima su po izmišljenim ili anonimnim prijavama napakovali podstrekivanje nemira, insulinske špriceve ili razne krađe u pokušaju. Čak i kada se ispostavi da optužnica logički ne stoji, to jest da nema svedoka ili dokaza, procedura se produžava, tako da uglavnom svako po automatizmu odradi “zakonskih” 1+2+3 meseca pritvora.

Ja sam pušten pet dana kasnije uz 1000 evra kaucije, posle visoke intervencije Pariza i Beograda, a na osnovu zahteva albanskog advokata, koji je tražio 416 evra za petominutnu posetu u vezi s potpisivanjem punomoćja. Suđenje je održano odmah sutradan. Srpski sudija i dvojica albanskih porotnika su me saosećajno saslušali, u neverici klimajući glavom kako je tako nešto moglo da me strpa u zatvor. Zatim su se povukli da većaju i jednoglasno me osudili na tri meseca zatvora, pravosnažnih po isteku roka za žalbu.

Svi su bili šokirani, uključujući francuskog šefa pravosuđa UNMIK-a koji je ranije izjavio da “bi više voleo da je Boris Mitić vozio sa BG-tablicama (i bio linčovan, ali legalno), nego da ugrožava njegov eksperiment sa nezavisnim sudstvom”. Izvinjavali su se, čudili i ponavljali da će to na višem sudu sigurno biti ispravljeno. “Samo ispoštuj proceduru, uloži žalbu na vreme”, govorili su. I svi su mi ponudili pratnju do Merdara, jer: “Kako ćeš, bože moj, donde sa BG-tablicama?!” Zahvalio sam im se na ponudi i bez oznaka na kolima odjurio kući.

Videćemo kakav će epilog biti. Prva žalba mi je odbijena u startu, jer je isti onaj sudija smatrao da je nisam lično potpisao (zbog latiničnog potpisa i navodnih sumnji oko verodostojnosti advokatovog punomoćja), pa sam napisao drugu. U međuvremenu se desio 17.mart, srpski čuvari su napustili CZ Lipljan, a zatvorenici su prebačeni u Mitrovicu. Usvojeni su i novi Krivični zakon Kosova i Zakon o krivičnom postupku, čime su prestali da važe srpski, odnosno SFRJ krivični propisi koji su do tada primenjivani u Pokrajini. Kaže se da su oni sada usaglašeni sa propisima EU, što me najviše i brine. Ne bi me čudilo da se sloboda kretanja tu podrazumeva i da me Okružni sud u Prištini osudi kao potencijalnog teroristu. Ali šta bude da bude, neću im ni ja ostati dužan. Tražiću da kaznu odležim u Švedskoj.

# Boris Mitić