Tri kolere, dve najezde skakavaca

Meni je bilo smešno: ulicama Lazareva, tamnim od senki bogatog zelenila na suncu kasnog maja, petog dana od hapšenja koje je bilo vest za celu planetu osim tamo gde imaju svoju muku, pa umiru od gladi ili bombi... ili ih je Bog pogledao pa za Evropu nisu ni čuli i mirno i lepo žive... ulicama Lazareva petog dana od Mladićevog hapšenja šeta se čovek koji na bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske više liči nego sam taj komandant danas! Dokono prolazi ulicama, sa presavijenim novinama u zadnjem džepu kratkih pantalona, čovek koji je isti Ratko Mladić sa slika i poternica i odgovara na šale i pozdrave suseljana! Ima li to komedijant slučaj više smisla za šalu od istorije? Saznaću posle da haški optuženik nije jedini u dvestagodišnjoj istoriji sela koji se ovde skrivao - mesecima su u njemu poterama izmicali, svako u svoje vreme, jedna vlastelinka nesrećno zaljubljena u svog učitelja, i mladi partizanski oficir čija je ljubav mogla da bude i srećna da nije voleo Rusiju i da nije bila godina 1948... I još ću mnogo toga saznati, iz knjige „Hronika Lazareva: doći i ostati” Marinka Kujundžića i Radovana Lazarevića, a dosta će mi reći sami seljani Lazareva, koje je prvi bes prošao, pa su ljubazni prema novinarima kao što su vazda bili prema gostima koji dolaze u miru. Sad kad su se događaji prekotrljali preko njihovih glava, teško je ne razumeti njihovu ljutnju, ako je bilo kao što kažu. Ja čuo nisam, ali to je bila javna stvar, i znaće ljudi da li je istina. Dakle, kažu u Lazarevu, da su u prvim televizijskim izveštajima o hapšenju Ratka Mladića bili predstavljeni kao „selo izbeglica iz Srebrenice doseljenih devedesetih godina, koje se sada veseli što je general uhapšen”! „Pa da im majku ...!”, kaže jedan moj sagovornik, i počinje priču o istoriji sela, a ja ga nestrpljivo prekidam jer istoriju znam i jer me nešto drugo zanima, ali rekao sam im da sam došao da predstavim selo, a da Mladića neću ni pomenuti. On onda kaže da je svima jasno da su Mladića u selo doveli odnekud da tu samo odglume hapšenje, da drugačije nikako nije moglo da bude, i da i to ima veze sa istorijom, jer je neko, kaže - a ja ne pitam ko - hteo da selo iskompromituje ovim događajem uoči zahteva koji će svakako podneti Nemci, oterani ili pobegli posle Drugog svetskog rata, da im se vrate zemlja i imanja u selu. Pogledom ispratimo seosku medicinsku sestru na biciklu - beli mantil leprša za njom kao za nekakvim belim Betmenom - a onda ja njemu, da ga utešim, da je to „nemoguće”, i da „nećemo dati”, on meni „polako... mnogo šta mi nismo dali pa sad nemamo”, a onda ja zahtevam da mi objasne „kompromitaciju”: je li bruka što je Ratko Mladić tražio skrovište u Lazarevu, ili što su ga tu našli? Ovo drugo. U selu nema čoveka bez rođaka u Bosni, celo je Lazarevo iznova naseljeno kolonistima ’45. i ’46... Okreni-obrni, sapletem se o istoriju. Tamo gde je sada Lazarevo, prema nemačkim hronikama, i tada pedantnim i pouzdanim, bile su pre tri veka nepregledne močvare, obrasle gustim šipražjem i ševarom. Princ Eugen Savojski 1718. godine oterao je zauvek Turke ispod Save i Dunava, i kao dalekovidi državnik preporučio dvoru u Beču da Banat ne pripaja mađarskom kraljevstvu, već da ga zadrži za sebe. Predlog da se novooslobođeni krajevi kolonizuju Nemcima, prihvaćen je odmah, a vojskovođa će se u ovu priču vratiti vek i po kasnije, praćen mirisom sumpora, spaljenih kuća i ljudskog mesa. A pre toga... Banatska imanja bečki dvor rasprodaje na licitacijama. Tako 1. avgusta 1781. godine trgovac stokom Jermenin Lazar Lukač na licitaciji u Beču za 217.000 forinti kupuje 30.000 jutara zemlje u srednjem Banatu, sa središtem u Ečkoj, posle čega svom imenu dodaje „de Etska” a seljacima na svojoj zemlji uvodi kuluk i porez „desetak”. Ovi seljaci, mahom Srbi što su sledili Arsenija Čarnojevića, zbog novih nameta odlaze dalje za svojom sudbinom i zvezdom u beskrajnom plavom krugu, a na opustelu zemlju Lukačev sin i naslednik Janoš, dovodi Nemce: godine 1800. na pustaru istočno od Bečkereka stižu prve doseljeničke nemačke porodice iz Sent Huberta, Šarlevira i Seltura. Posle Ečke i Jankov Mosta, to je bilo treće novo naselje na posedu Lazara Janoša i u njegovu čast nazvano je Lazarfeld. Od tada, istorija beleži tri kolere i dve najezde skakavaca iz Afrike koji pustoše polja i donose teške, smrtonosne gladi do sledećeg proleća, nebrojene poplave i mraz jednog ponedeljka takav da su Nemci u selu sve do 1944. godine govorili „hladan kao ponedeljak”, revoluciju 1848. godine, svađu oko imanja dva brata Lazara koja se završila jednim ubistvom, i gašenje ove loze smrću neplodnog i degenerisanog Sigismunda, čija se udovica preudaje za grofa Turn i Taksisa, i u miraz mu donosi i Lazarevo. Početkom 20. veka vlasnik je drugi plemić, a ova imanja u Banatu često posećuje prestolonaslednik iz Beča Franc Ferdinand, da močvari između Begeja i Tise da svoje ime - po njemu se zove „Carska bara” - i da u katoličkoj crkvi u Ečkoj sklopi brak sa Sofijom dok ih smrt u Sarajevu ne rastavi. A godine 1908. starija ćerka vlasnika imanja i Ferdinandovog domaćina pobegne sa svojim učiteljem. Izbezumljen od besa i brige, vlastelin, beleže pedantne hronike, obeća veliku nagradu i pošalje potere na sve strane sveta, ali uzaman - par se posle desetak meseci venča u Ženevi. Istraga, naknadna i uzaludna, utvrdila je da su ih krili meštani Lazarfelda... Posle Prvog svetskog rata Lazarfeld će se naći u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, docnije u Kraljevini Jugoslaviji, u kojoj su Nemci bili najveća nacionalna manjina - popis beleži njih 900.000. U leto 1922. selo menja naziv u Lazarevo, koje će trajati do kapitulacije Jugoslavije - 19. aprila 1941. godine meštani euforični zbog uspeha Hitlerove Nemačke vraćaju „Lazarfeld”... Linije istorije koje povezuju ljude i mesta zamršene su, i često se gube, ali se ne kidaju. rekli smo da su Nemci iz Lazarfelda - i celog Banata, uostalom - 1941. euforično dočekali aprilski napad na Jugoslaviju. U nastojanju da sačuvam bar privid objektivnost, „euforiju” ću izostaviti iz opisa prijavljivanja banatskih Nemaca u novu SS diviziju „Princ Eugen”. Ali miris sumpora, spaljenih kuća i ljudskog mesa koji obeležava ratni trag ove jedinice ne može se izostaviti, jer je činjenica. Kao što je činjenica da je tokom Drugog svetskog rata, uglavnom boreći se u uniformi Hitlerove vojske, nestalo ili poginulo nešto više od 600 lazarevačkih Nemaca. Divizija „Princ Eugen” po zlu je ostala zapamćena i u Bosni, a sećanje na nju u oslobođeno i od Nemaca ispražnjeno Lazarevo donose kolonisti sa Romanije, iz višegradskog kraja i iz okoline Trnova i Kalinovika. Tako je u spisku kolonista pod brojem 88 zavedena udovica Stevana Zubana, Jovanja, sa dve ćerke i dva sina, od kojih je Milan mladi oficir, ratnik i skojevac. Kad jedne noći 1948. godine Udba dođe da ga hapsi, on beži kroz prozor, i od tada je samo informbirovac. U Rumuniji doktorira, piše i objavljuje nostalgične pesme na srpskom, a u Lazarevo će se vratiti tek 1994. godine, da nađe brata, i umre. Šest meseci posle onog skoka kroz prozor krio se kod rođaka i prijatelja u selu, i Udba nije uspela da ga nađe... A na onom spisku kolonista pod brojem 171 su Mladići iz Božanovića kod Kalinovika - stric i brat i sestra od strica Ratka Mladića, koji je takođe rođen u Božanovićima... Tog septembra 1945, kada su iz vagona stupili na masnu banatsku zemlju, bio je postavljen ram za ono jutro 26. maja 2011. Kolonista, generalov brat od strica, živeo je i umro u Lazarevu, ostavivši sinu kuću da u njoj uhapse generala... „Svakog prvog vikenda u julu, mi se skupljamo u mom selu na Romaniji”, kaže mi jedan sagovornik, dok se sklanjamo sa puta biciklu medicinske sestre. Veze sa starim krajem niko nije kidao. Deca na leto ne idu na more, već u Bosnu, kaže. „Kako ću ja sada da odem tamo, kad novine pišu da smo mi iz sela izdali generala?” Četiri puta u ponedeljak, petog dana posle hapšenja, sreo sam lazarevačku medicinsku sestru Magdu na biciklu, sa lepršavim mantilom, kao belog Betmena. Jednom, godine 2000, ispričali su mi, čekala je da je neki sused preveze do bolesnika, i kad se auto zaustavio ispred nje, otvorila je vrata i sela na zadnje sedište. Kad se vozač okrenuo, i pitao je gde ide, shvatila je da je ušla u auto Ratka Mladića. Pričala je posle da ju je pitao zna li ko je on, i da je odvezao tamo gde je htela... Ratko Mladić u to je vreme povremeno posećivao rođake. Kad sada pričaju o tome, teško mogu da kažu kad su te posete prestale. I kad su ga poslednji put pre nego što je izveden iz kuće svog sinovca, videli. Uporedo sa onima što tvrde da su isti oni što su ga uhapsili, Ratka Mladića te noći i doveli u Lazarevo, ima i onih koji će reći da bi sada, kad su generala videli u plavom kačketu, mogli da se zakunu da su ga sretali. Negde, kažu, ne znaju gde. Poznat im je... Treći će, opet, ispričati da je generalov sinovac nekome - ne kažu kome - kazao da je poslednjih pet godina krio strica. Vlasnik kuće u kojoj je uhapšen Ratko Mladić, sad se prisećaju, godinama unazad kupovao je samo cigarete i novine, i to objašnjavaju njegovom željom da niko ne sazna šta se i koliko jede u njegovoj kući. I još dodaju da je taj vlasnik kuće važio za urednog i dobrog domaćina, a opet - nikome nije dozvoljavao da počisti kuću u kojoj su sada Mladića našli. Tako jedni, dok drugi nepoverljivo vrte glavom, a treći se ljute... Ali svi odreda smeju se nepoznatom muškarcu koji je u centru sela izašao iz auta vršačkih tablica i u pekari zatražio „Mladićevu kiflu”. Svi se slažu: „...da provocira”. Hvale domišljatosti prodavačice koja mu je odgovorila: „Nemamo Mladićeve kifle, nestale... ali imamo Mladićevu ćunu u somunu. Hoćete li?”