Kucaj, otvoriće se

Generala je probudio zvuk automobila. Pridigao se, kao i svakog jutra stavio kačket na glavu, ogrnuo gunj i tek onda protrljao oči. „Ko li je ovo?“, pomislio je. Onda se setio jučerašnjeg telefonskog razgovora.... ...G. Vukadinović, tridesetdevetogodišnji šef srpske bezbednosne agencije, nervozno je prstom pomerao naočare na nosu. Kancelarija je bila u polumraku, navukao je debele zastore na prozore, a on je skoro nestao u dubokoj fotelji. Ispred njega rezbareni sto, rad informbirovaca iz pedeset i neke, a na stolu, sve ono što je trebalo da mu pomogne da pronađe najtraženijeg. To mu je bio zadatak, to mu je šef toliko puta napomenuo, „nađi ga, Saša, nađi ga“, i to ga je mučilo već tri godine. Zato je na sto stavio šahovsku tablu, najtraženiji je voleo drevnu igru, sicilijanku posebno; zato je nabavio Sun-Cuovu Umetnost ratovanja, najtraženiji je bio general; zato je, na kraju, nabavio i lulu, dimila se u velikoj pepeljari. Na stolu je bila i uramljena slika Feliksa Edmundoviča... za svaki slučaj, kada već nije imao oklopni voz. I ništa nije vredelo. Šah je bio manje-više dosadan, Sun–cu nerazumljiv, lula je smrdela, a Feliks... njemu je bilo lako, jer je u njegovo vreme važilo ono divno pravilo – nema čoveka, nema ni problema. A danas, mislio je Saša, što ga više nema, problem je sve veći. Ovaj svet je ozbiljno poludeo. A naočare su ga gadno svrbele. I onda, a dešava se to u velikim istorijskim trenucima, i pri tom niko ne zna kako se zaista desilo, koji okidač je pokrenuo mišiće i nerve da okrenu umorno oko na tu stranu, tamo gde je nepažljivi ordonans ostavio Telekomov telefonski imenik, zaboravivši da ga skloni sa stola sa pažljivo poređanim misaonim artefaktima....“Bože“, pomislio je Saša najpre, „smanjiću mu platu“, a onda je mahinalno, bez jasne ideje, počeo da okreće stranice velikog imenika, i... Tu ga je našao. Pod „M“. Žute strane. I pomislio: „Što da ne, ionako sam sve probao“. Prsti su počeli da okreću brojčanik starog „brondi 20“ telefona. Ruka koja je držala slušalicu, drhtala je. „Halo, dobar dan, Mladić?“ „A šta ti piše u imeniku? Mladić. Nego šta!“ „Da li mogu Ratka da dobijem?“ „Naravno da može. Ajd` reci“. „Mislim, Ratka, ako mogu...“ „Ma misli ti sa svojom ženom! Sa mnom tako ne možeš da razgovaraš!“ G. Vukadinović je, zaleđen, slušao tu-tu-tu-tu, koje je odzvanjalo kroz slušalicu. Neki čudan vetrić je prošao kroz kancelarijski mrak i požutele stranice Sun-Cuovog dela su sablasno zašuštale i počele da se okreću, a g. Vukadinović bi i dan-danas mogao da se zakune da mu se, baš tada, u tom trenutku, drug Feliks Edmundovič, njegov brk, nasmešio. Djeržinski! Konj na F4! G. Vukadinović je zatresao glavom, protrljao oči smaknuvši pri tom naočare, uzeo lulu, udahnuo, ponovo dohvatio imenik. Pod „O“ – operativci. Pozvao ih je.... ...“Bog zna ko je to bio“, pomislio je general, željan jagoda i dobrih knjiga. Nepristojnost čoveka koji ga je zvao, tražio ga, a nije se predstavio, bila mu je samo još jedna od gomile nervoza nakupljenih od kraja onog divnog ratnog vremena, sa čijim je prestankom izgubio mogućnost da neposlušne strelja, i sa ratišta se preselio u tu dosadnu ravnicu, u kuću svog brata, Mladića kao što je i on. „Šest godina“, pomislio je, „šest godina čamim ovde, čekam da me neko potraži, čekam da popričam s nekim, partiju šaha da odigram....a on se onda i ne predstavi. Mamlaz!“ „Uf“, rekao je general, i krenuo da postavi doručak. Tada je neko pokucao na vrata. G. Vukadinović je te noći uhvatio špijunski midnight express i prebacio se u Biarritz, da iz daljine, kako su stara pravila nalagala, nadgleda operaciju. Stari „brondi 20“ zamenio je za „nokiju“, svi operativci, njih 100, bili su na vezi. Doduše, to je malo otežavalo komunikaciju, svi su hteli prvi da mu jave, ali...“Važno je da je sve pod kontrolom“, pomislio je g. Vukadinović. „I da niko ne zna“. Šum mora na koje je gledao iz svog apartmana u Avenue De La Milady, na neki način ga je upozorio. „Ne može sve da bude baš tako glatko“, rekao je sam sebi. I bio je u pravu. „Nokija“ je zazvonila. „G. Vukadinoviću, ovde `O`“ „Ko?“ „`O`, operati...“ „A, znam, znam, šta pričaš to preko telefona. Reci“ „Imamo problem sa licem“ „Šta je bilo? Našli ste kuću? Piše `M` na vratima?“ „Našli, g. Vukadinoviću, i kuću i njega... nego...istekla mu lična karta.“ „Užas“, pomislio je g. Vukadinović i prekinuo vezu. „Kako sada da kažem šefu. Našli, a nismo našli. On je, a nije on. Ubiće me“. Očajan, g. Vukadinović je pao na krevet, dohvatio daljinski i besomučno počeo da vrti kanale na televizoru. Na nekima su nešto pričali na nerazumljivim jezicima i pokazivali generalove slike. Na jednom, hrvatskom, pročitao je kajron – „U selu Lazarevu kod Zrenjanina, uhapšen Ratko Mladić“. Zbunjen i uplašen, g. Vukadinović je utonuo u san. Sanjao je jagode i nekog generala.