Zakasnela dijagnoza

Petnaest godina smo slušali o tome da je struktura ličnosti Ratka Mladića takva da će pre izvršiti samoubistvo nego dozvoliti da ga uhapse. Za to vreme su se ubili neki drugi ljudi od kojih se to nije javno očekivalo, poput Nikole Koljevića i Milana Babića, a Mladić se pojavio sa najklasičnijim i najčešće (zlo)upotrebljavanim opravdanjem za izostanak sa suda i od odgovornosti – mentalnom nestabilnošću koja mu navodno ne dozvoljava da prati priču o krivici za smrt hiljada civila. Tim lekara mu je izašao u susret, pregledao ga i, po rečima njegovog sina, konstatovao da boluje od psihoorganskog sindroma, što znači gubitak sposobnosti spoznaje i pamćenja. Isti tim nam nije objasnio kako usled tog poremećaja nije spontano išetao iz neke od rupa u kojima se godinama krio. Danas je Mladićeva dijagnoza bitna, baš kao i profil njegove ličnosti. Mnogi koji ga nisu procenjivali u vreme napada na Goražde, Sarajevo ili Srebrenicu, najednom konstatuju da se nešto promenilo i da mu se to jasno vidi iz pogleda. Šta? Malo zapliće jezikom jer je imao moždani udar, malo je ostario (svima se događa), ali nam demonstrira istu bahatost. Na pitanje kako se zove, odgovara general Ratko Mladić uveren da je titula sastavni deo njegovog imena, što opet nije dokaz nerazumevanja stvarnosti već uobičajene nadmenosti svih egomanijaka kojima je bilo vojnička bilo akademska titula srasla uz psihu i identitet. Muslimanki, koja prati suđenje čekajući epilog lične tragedije, odmahuje rukom kako se to obično radi dok se izgovara „iš, ti si niko i ništa“, a novinarima se nadmoćno ruga čim mu se ukaže prilika da sednicu saslušanja pretvori u privatnu. Čak ni njegov performans sa zahtevom da mu donesu ćerkin sanduk u zatvorsku ćeliju, koliko god bolesno zvučao, teško da može da se prihvati kao dijagnoza, bar neka nova koju je u međuvremenu stekao. Jer da jeste bio bi na grobu ćerke i prethodnih godina ne razmišljajući da li će biti uhvaćen ili neće. Ali on je i te kako razmišljao i to do poslednjeg dana koji je proveo na slobodi – toliko da nije otišao ni na sahranu brata, ni majke. Nažalost, sa pričom o mentalnom stanju Ratka Mladića se zakasnilo, o njemu je trebalo razmišljati pre nego što je sa mnogo oružja pušten na ratište. Jer, prema mišljenju dr Petra Ristovića, psihijatra, psihoterapeuta i sudskog veštaka, motiv za njegovo ponašanje bi trebalo potražiti u najranijem detinjstvu. „To je uticaj nesvesnog dela psihe koji je veoma jak i koji može u određenom trenutku snažno da utiče na stvaranje nacionalizma u nekom čoveku. Novi rat je samo podstakao ono što je u njemu već postojalo. A onda su ratni uslovi nastavili da ga menjaju“. Ratko Mladić je, na primer, potencirao da su mu oca ubile ustaše kada je imao dve godine, mada je njegova majka pričala drugačiju priču – iz nekog aviona je bačena bomba a muža su joj slučajno pogodili geleri. Bio je odani komunista koji je Titu slao čestitke za Dan mladosti, ateista i vojnik JNA. Kao takav je i stigao na ratište, gde je preko noći stekao vojničku ali i medijsku slavu. Pod blicevima fotoaparata je na glavu stavio srpsku kapu kakvu je nosio Živojin Mišić, a njegov komunizam je eskalirao u nacionalizam. Naravno, onda se i krstio. To, kažu sociolozi, govori o tome da nikada nije izgradio sopstveni identitet. Iako se često pominje da je potpunu transformaciju ličnosti doživeo tek nakon samoubistva ćerke 1993. i da je od tog dana sebi namenio ulogu osvetnika (podstaknut tim događajem, izdao je komandu da se napadne Goražde), materijalni dokazi kojima raspolažemo sugerišu da je „osvetnik“ bio i ranije. Rečenicu da „Turke treba pobiti“ je, prema nekim svedočenjima, izgovarao i pre lične tragedije, baš kao i svoje omiljene fraze: „sprži” i „raspameti ih”. Jedino što se bitno promenilo je, bar kako tvrde njegovi saborci, bilo to što je lično stajao u prve borbene redove i što se ponekad sticao utisak da bi želeo da pogine. Ali nije, poginuli su drugi. A u tom trenutku niko se nije obazirao na psihičko stanje generala iako su njegovi saborci i poklonici tvrdili da je „neverovatan strateg“ ali i da je „lud“, a Slobodan Milošević da je on „nepokorni ekstremista koji se svima osvećuje zbog porodične tragedije i stoga je, kao klinički lud, prepreka miru“. Milošević je bio pravnik, Radovan Karadžić psihijatar, a mase su htele svog „heroja“, što se merilo količinom prolivene krvi. „On je bio klasičan vojnik, školovan oficir JNA i to je bitna komponenta za razumevanje njegovog ponašanja u ratu. A rat je drugo stanje svesti i on menja sistem vrednosti svakog čoveka pa i tu psihičku funkciju koju nazivamo moralnost. Ali kod njega je to veza svega, odrastanja u Bosni, vojničkog obrazovanja, rata, smrti ćerke, događanja u Srebrenici... Tu jedan deo motiva potiče od njegove ličnosti i njegove lične istorije, a drugi od okolnosti“, kaže dr Ristović. Međutim, Mladić nije bio surov samo prema protivnicima – uživao je da ponižava sve oko sebe. Američki diplomata Kristofer Hil tvrdi da je bio izuzetno ponosan na svoju reputaciju okrutnog čoveka i opisuje sledeći događaj: „On je zaklao svinju pred holandskim komandantom kako bi pokazao svoju sklonost ka brutalnosti”. Pred ekipom kanadskih novinara je demonstrirao i više – pokazao im je kako čuva koze od kojih je svaka imala ime nekog stranog diplomate koga mrzi. Danas se pominje da se nije plašio autoriteta, da se osećao moćnijim i od političkog vrha i od međunarodnih zvaničnika. Priča se o njegovim sukobima sa Miloševićem, o tome da mu je odbrusio: „Ne deri se na mene, nisam ti ja žena“, o poniženjima koja je priređivao Vesliju Klarku i generalu Rouzu... Međutim, psiholog Vera Kondić sumnja u bahatost prema nadređenima i smatra da je do sukoba dolazilo samo kada je u pitanju bila sprovodljivost naredbi u vojnom smislu: „On nije bio hijerarhijski prvi, ali je bio prvi u vojnom smislu. Kada se neko nalazi na čelu vojske ne verujem u bahatost prema nadređenima. Možda mu je samo vojnički rečnik bio grublji nego kod drugih ljudi.“ Ipak, naša sagovornica ne negira transformaciju koja se u čoveku stvara u takvim okolnostima., uz napomenu da svi govorimo o čoveku koga ne poznajemo a ne znamo čak ni da li poznajemo njegove postupke jer su zasnovani na onome što drugi saopštavaju o njemu u ovom trenutku.“ Upravo je problem to što većina psihologa i psihijatara odbija da da svoj sud o Mladićevom psihološkom profilu. Ipak, većina onih koju su pristali da na osnovu postojećih podataka i poređenja sa sličnim situacijama analiziraju njegove postupke smatra da se radi o „paranoiku“ i da to nije postao od kada je u bekstvu, već je to bio još u vreme kada smo prvi put čuli za njega. Dok je bio voljeni general tražio je od podređenih, po ugledu na rimske careve, da probaju jelo pre njega, a od trenutka kada je počeo da se krije uglavnom je bio oslonjen na porodicu. Nije se prerušavao kao ostali begunci, delom jer mu je to bilo ispod vojničke časti, a delom i zato što se nije osećao sigurnim među ljudima, čak ni prerušen, pa je birao opciju zatočeništva. Nešto više o psihologiji najtraženijeg ratnog zločinca možemo saznati iz dokumenta koji se pre dve godine pojavio kao zvanični profil namenjen operativcima, ali su i BIA i sve ostale službe u čijoj je nadležnosti profilisanje poricale da se radi o njihovom dokumentu. Tu se pominju bizarnosti poput onih da u skrovištu nosi vunene čarape i jede škampe i med, da nije dozvoljavao upotrebu vodokotlića, da je zahtevao sumanuto trošenje za svoje i potrebe porodice na račun onih koji su brinuli o njemu dok se krio. U izveštaju stoji: „Novac koji je bio prikupljan i namenjen za plaćanje mladih ljudi, koji su inače živeli u krajnjoj bedi, od strane pojedinih lica u koje je R. Mladić imao puno poverenje i kojima je dao odrešene ruke, trošen je za ispunjavanje njihovih ličnih hirova, za plaćanje prostitutki, za opijanje po restoranima, kao i za kupovinu vozila i nekretnina, koje su zatim prisvajali i otuđivali.“ Mladić je bio neobičan „junak“ koji je godinama kao taoca držao srpski narod u čije je ime navodno ratovao. „Ono što ja vidim je proces ruiniranja nekoga ko je proveo godine u strahu i mislim da je taj strah bio uvećan poslednjih godina. Ipak, mislim da je njegov najveći problem presecanje dotoka sredstava i da je on najviše zbog toga propada.“, objašnjava Vera Kondić, predsednik No-mobing udruženja. A da li su se njegove misli ikada doticale žrtava koje je ostavio iza sebe teško je proceniti. „U praksi sam se često susretao sa pacijentima koji su učestvovali u ratu, i svi koji su patili od vijetnamskog sindroma ili posttraumatskog poremećaja su mi tvrdili da se bude noću, da imaju flešbekove i da se pojavljuje krivica. Dakle, svi su ga imali, samo je kod nekih dolazio ranije a kod nekih kasnije. Zbog toga ne mogu da poverujem da Mladić nije sve ove godine imao osećaj krivice, ali to je ipak individualna stvar“, kaže dr Ristović. Na pitanje zašto se nije predao, kada je u ovom trenutku jasno da mu predaja i nije tako strana (mirno i bez otpora je otišao u zatvor, a pištolj koji je imao nije digao ni na sebe ni na druge) ako ga je sustigao osećaj krivice i za ono što je radio drugim narodima, ali i svom, naš sagovornik odgovara: „Postoji problem u njegovoj ličnosti, ali i u uticaju političkih okolnosti o kojima nisam kompetentan da sudim“. Sada kada je u Hagu, možda će Mladićev profil biti urađen na stručan način i možda ćemo više znati o motivima koji su ga vodili, ali to će služiti samo kao ispomoć nekim budućim profajlerima. I za Srbiju i za Bosnu je kasno da dobiju odgovor šta je pokretalo generala. Šteta je napravljena. Međutim, ono što bi i te kako moglo da pomogne je profil građana Srbije koji su se u procentu od 51 odsto izjasnili da Mladića doživljavaju kao heroja. Taj i takav profil bi morala da uradi država, a da zatim smisli kako da ga upotrebi jer je u normalnim državama normalno da se neko ko za sobom ostavlja leševe civila nazove malo drugačijim imenom.